Pismo iz Sombora

Godina je prošla, skakavci su sve brojniji

Uz sasvim retke izuzetke, minuli meseci prošle godine protekli su u snaženju tokova stagnacije, što u našim prilikama znači dalje propadanje. Permanentna kriza lokalne samouprave koja se ogleda u imperativnom obezbeđivanju većinske podrške u odborničkim klupama, sve više podseća na grandiozni prikaz istorijske Bitke kod Sente u sali gde se održavaju sednice Skupštine Grada Sombora. Nedostaje samo savremeni parnjak princa Evgenija Savojskog da pravim potezima nadoknadi sve dublje odsustvo legitimiteta.

Upravo na ovoj tački javnog prostora počinje čuđenje značajnog broja mislećih ličnosti Ravangrada: zbog čega lokalna samouprava ne prigrli brojne zaokružene i činjenicama potkrepljene zamisli i projekte, koje sama nije u stanju da iznedri? Takav pristup bi svakako ojačao položaj  šarolike većinske koalicije i privukao pažnju institucija Evropske Unije, koje željno iščekuju ostvarenje koncepta diplomatije gradova u Vojvodini i Srbiji. Pre nekoliko meseci, javnost Sombora je saznala o planiranoj saradnji sa italijanskim gradom Čita di Kastelo (Citta di Castello) iz istorijske regije Umbrija. Umesto daljih produktivnih koraka, usledila je zlokobna tišina iz kabineta, jer se čekaju instrukcije i potezi stranačkih prijatelja iz Vlade Vojvodine; ovakvo odsustvo inicijative teško je razumeti.

Prirodno mesto za okupljanje kreativnog potencijala građana Sombora trebalo bi da bude izrada Strategije održivog razvoja u narednoj dekadi, po inkluzivnoj metodolgiji koju primenjuju gradovi u nama geografski sasvim bliskoj Austriji i južnoj Nemačkoj. Umesto toga, taj kapitalno važan posao sasvim netransparetno se gura u ruke grupi ljudi iz podmlatka stranaka koji su zbrinuti u na brzinu sklepanoj krpolikoj Razvojnoj agenciji grada Sombora (RAGS). Zbog čega se ne preduzima smisleno aktiviranje potencijala zaposlenih u lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima i ustanovama? Istini za volju, oni bi mogli da budu od koristi svojom brojnošću, pre nego izraženim sklonostima ka intelektualnim podvizima. Klima za takav obrt mora se stvoriti, jer oni jesu privilegovani deo stanovništva koji svoje (istina suviše male) plate primaju svakoga meseca.

Postojanje i blagotvorni uticaj kafea Des Arts zaslužuje da se pomene iz više razloga; na delu je primer izuzetne posvećenosti vlasnika Mikana Radovanovića, koji je od zapuštenog pasaža-smetlišta na Glavnoj ulici stvorio mesto za dubinsko popravljanje raspoloženja. Predmeti iz porodičnog kruga građanaskog Sombora ponuđeni su pogledima posetilaca na diskretan, ali i neodoljiv način, stvarajući intimistički odblesak u traganju za izgubljenim vremenom na rubu srednjoevropskog prostora. U takav ambijent prirodno se uklapaju muzički programi koji se sa pravom razumeju kao dokaz  uključenosti u svetske tokove.

Ovo mesto je zapravo laboratorija kreativne industrije, gde dolazi do prožimanja socijalnog kapitala vlasnika i njegovih prijatelja sa skrajnutom materijalnom baštinom interkulturalnog Sombora

Kulturni centar „Laza Kostić“ omogućio je  uvid u sasvim izuzetan fond privatne zbirke umetnina Đure Popovića. Početna postavka sadržavala je remek dela umetnika iz prve polovine XX veka (Hegedušić, Dobrović, Beta Vukanović, Ivan Radović, Augustinčić, Kršinić...) jasno dokazujući smisao, značaj i snagu jugoslovenskog prostora u likovnoj umetnosti. Drugi čin ove duhovne delicije, pod naslovom Sekvence srpske umetnosti druge polovine 20. veka, ponudio je dela Lubarde, Miodraga B. Protića, Radenka Miševića, Peđe Milosavljevića, Petra Omčikusa, Milivoja Nikolajovića, Stojana Ćelića... Vernisaž ovoga ranga nije često na raspolaganju ni publici u glavnom gradu- utoliko je privilegija koju su uživali Somborci veća i značajnija.

Uz ovakvu konstelaciju prioriteta gradskog rukovodstva,  deluje sasvim nestvarno ovogodišnji  podvig malog tima Galerije Milan Konjović na čelu sa neumornim Evropejcem Peterom Mrakovićem: šest izložbi u inostranstvu (Pariz, Budimpešta, Prag, Beč, Celje i Banja Luka), uz logično dobijanje statusa ustanove od nacionalnog značaja. Umesto Čuda u Šarganu, bili smo svedoci Čuda u Galeriji.

Gojko Mišković