Ekologija

ZAOKRET KA ODRŽIVOM RAZVOJU ILI NASTAVAK METAFIZIČKOG ILUZIONIZMA?

Kad sa sporednog putića izađete odjednom na magistralu, s pravom se pitate dali ste u prethodnom zaludnom periodu izgubili potrebne reflekse i brzinu prilagođavanja na danas već pomalo zagušenoj magistrali centralnog prstena EU i njenih perifernih  tokova, ali i zaobilaznica.

U trenutku najmasovnijih slavskih okupljanja usred zime, kad su nas je najviše od svega zaokuplja pitanja porodičnog budžeta, dostupnosti zdravstvenog sistema i energije, došla nam je prvo vest da smo “dobili datum” započinjanja pregovora a potom i “istorijski dan”  otvaranja Okvira pregovaranja pridruživanju!

Međutim, nakon toliko godina sporenja i opiranja, nema velikog slavlja izboru “pravog puta”, a ni protesta kao  po sličnim pitanjima i sporenjima danas u Kijevu.U serijama iluzionističkih procena političkih analitičara, suprotstavljenih partijskih programa (da li stvarno?) “svih nas 80%” našli smo se, po rečima našeg Javnog Rizničara gasa “na magistrali EU”. O imperativnosti uslova i uloge učešća javnosti i građanstva (da ne pominjemo još i “stakeholdere” i NVO-e!) na tom putu kompleksnog posla “usklađivanja Okvira” koji nam predstoji, nije bilo baš mnogo ni javne reči, a ni parlamentarnog diskursa.

Problem implementacije

Stoga, kad sa sporednog putića izađete odjednom na magistralu, s pravom se pitate dali ste u prethodnom zaludnom periodu izgubili potrebne reflekse i brzinu prilagođavanja na danas već pomalo zagušenoj magistrali centralnog prstena EU i njenih perifernih kružnih tokova, ali i zaobilaznica! Uz to se pitamo kako ćemo razrešiti kolektivno breme tog vremena, opterećenog ogromnim zaduženjima, koja nisu dala nikakve rezultate ni u ekonomiji  ni u  zaštiti životne sredine ili “kvalitetu življenja” posebno značajnih stavki u listi Poglavlja, po oceni u izveštajima evropske Komisije ovde posebno zapuštenih. Potrošili smo značajna EU sredstva u izradi niza “strategija i zakona” vezanih za ove oblasti, ali uvek nepotpuno i neusklađeno sa već tada dostupnim nam Direktivama. Istovremeno nedostaje i konstruktivna implementacija  ratifikovanih (i onih koji nas tek čekaju) međunarodnih obaveza, ali sada u njihovoj obavezujućoj paradigmi integralnosti.  Sasvim je jasno, da su nam pre svega potrebni novi i drugačiji i učesnici i obrađivači, eksperti i drugačije institucionalne, organizacione odgovornosti!

Pitamo se, jer ne nalazimo to nigde jasno prezentovano, koliko smo do sada relevantno “procesu pristupanja” ratifikovali i ugradili u dosledan i koncizan zakonodavni sistem npr. obavezujuće agende: ESPO “Konvencije o ekološkim analizama uticaja u prekograničnom kontekstu” EIA iz 1997 (iako prezentovana na Ministarskoj “Envajronment za Evropu” u Beogradu 2007-te, nigde nije pomenuta);  “Arhuske Povelje o pravu na dostupnost informacijama, učešću javnosti u odlučivanju i pristupu pravosuđu”, donete 1998 na Ministarskoj konferenciji u Aarhusu (bila je obavezan ratifikovani dokumenat zemljama SEE kod potpisivanja Protokola o energetskoj saradnji, ali kasnije 2005-te u Beogradu na ministarskoj konferenciji nije se ni znalo dali je zaista i ratifikovana )!  Da još pomenemo UN “Kjoto Protokol- o kontroli klimatskih promena i emisija CO2”; do danas nismo čuli što se dogodilo sa nama “dodeljenim emisionim kvotama”, dodeljenih svim zemljama. One su mogle biti predmet legalne  trgovine zemalja, koje su pristupnim direktivama bile obavezne da smanje emisije i zemalja, koje  su mogle da norme  prekoračuju cekajuci pristup i da svojim kvotama “trguju”. Ali samo do trenutka i njihovog pristupanja, a onda su imali ogromne ekstra troškove da svedu svoje emisije na dozvoljene nivoe. Poznat je slučaj Poljske koja je prodala svoje kvote Švedskoj, a kad se našla u procesu prijema u EU, jedva je smogla finansijskih i drugih modela da obezbedi usklađivanje ovog značajnog “pristupnog” uslova.

Pitanje Južnog toka

Legitimno je i nikako opstruktivno, postavljanje pitanja u vezi Južnog toka:
- načina finansiranja i modela izgradnje kojim se kredit odmah aktivira, dok očigledno glavnim tokom kroz Crno More još dugo neće pristizati gas, a što u stvari i aktivira beneficije “tranzitne rente”;
- zatim pitanja prekograničnih zagađenja, snošenja troškova eventualnih havarija i još uvek javnog nepoznavanja trase u smislu ne samo uticaja na “rezervate prirodnih i arheoloških vrednosti”, već i na druge postojeće i planirane linijske koridore, modele urbanizacije ili strategije podsticanja ruralne revitalizacije (ministar za prostorno planiranje je tek sad post festum najavio izradu serije prostornih  i urbanističkih planova);
- problema definisanja uslova iz zakona o “eksproprijaciji”, suprotnih zahuktaloj nedoslednoj tranzicijskoj privatizaciji zemljišta i disparitetu cena na slobodnom tržištu, a u korist korporatnog a ne javnog vlasništva;
- zašto se predlaže nadoknada samo za zemljište eksproprisano za nadzemne instalacije, ali ne i za one koje idu podzemno; zar nije veća opasnost havarija i cena sanacija upravo na ovakvim potezima? Iističemo opasnosti zagađenja podzemnih voda kojima ne obilujemo, ali imamo unikatni razvojni resurs “banjskih voda” upravo na tom potezu.

Fragmentisane nadležnosti ministarstava, očigledno ne mogu dati optimalna rešenja na većinu postavljenih ključnih razvojnih pitanja! U ovakvom kompleksnom kontekstu, a integralno u duhu važećeg Zakona o zaštiti životne sredine ( sa 170 članova !), pitamo se da li smo stoga izgubili racio i vizije vrednosnih i ekspertnih sistema i šta treba hitno strukturno redefinisati u haosu političke, upravljačke, socijalne i ekonomske anomije. Ona se jasno iskazuje u atomizaciji i fragmentaciji struktura parlamentarnog i ministarskog modela ( pokušali smo i odustali da uspostavimo matricu nadleznosti ministarstava koja su zaštitu životne sredine, održivog razvoja i pitanja ekologije segmentarno iscepkali u šumi svojih sektora, direktorata, agencija, ekstezivnih zakonskih akata i podakata).

Neusklađenosti čak i sa ovakvim Ustavom, uz nejasnu teritorijalnu artikulaciju (npr. mesta i prava “mesne zajednice”. nepostojanja “regiona” u Ustavu , ali i daljeg postojanja van jasnih nadležnosti .“okruga”!) samo daju alibi mogućoj krizi totalne anomije. Jer upravo je na svemu ovom svih ovih godina zaostajanja, bujala  državna administracija i prikrivano bankrotstvo javnih preduzeća. Uz to se nije samo javila opasna korupcija, već i opšta netransparentnost i nemogućnost dostupa informacijama javnosti i građana. Uzroci su i u haotičnim, kontradiktornim i očigledno samo prepisanim EU i UN konvencijama i protokolima.
Jasno je da su novi, uglavnom partijski imenovani mladi činovnici i na istom principu angažovani univerzitetski i institutski kadrovi, preslikavali tekstove Direktiva a da nisu razumeli ili primenili suštinu principa integralnosti, kao ni potrebu sintezne kontekstualizacije u uslove naše dramatične strateško strukturne tranzicije.

Svih ovih godina pitali smo se čemu i oko čega toliko natezanja i odlaganja “puta ka EU”, a posebno nam nije jasno, što je to što je odjednom “prelomilo” bivše kočničare; kakve su i za koga posledica odugovlačenja, posebno kako rešiti nove hipertrofirane službe ministarskih, sektorskih-podsektorskih agencijskih i privrednih komora? Koja će biti cena naknadne 80% saglasnosti (socijalna, politička, ekološka ili strateško suverena), koja se u najavi “teške 2014” uspostavlja? Da li je “pitanje energije” postalo jedino, ali i kakvo ključno strateško opredeljenje pravaca razvoja? Svakako ne mislimo da je to više pitanje odnosa sa Kosovom, jer to je  odavno jasno, a moglo se pravednije, konstruktivnije za sve strane na vreme rešavati!

Pitamo se šta je to što nam iz mutnih voda izranja, kao visoka cena propuštenih procesa usvajanja zahteva, odnosno prilagodđavanja zahtevima EU integracija i UN  MCG -milenijumskih ciljeva razvoja, kao opšte prihvaćenih puteva izlaska iz globalnih pa tako i iz lokalnih kriza? Da li ćemo mi kao građani i drugačije organizovano društvo biti aktivniji i uspešniji u ovoj godini, ubrzo ćemo neposredno svi osetiti! Nadamo se ipak u novoj, još jednoj “teškoj godini”, toplom domu i oživelim selima i poljima zdrave GMO, gradovima bez  smoga kao onog danas nad Skopljem ili bez šetnji, poput onih u Atini i Kijevu.

Sonja Prodanović