Tribina Republike

Ima li uopšte levice u Srbiji?

Desetog januara održan je u Medija centru u Beogradu povodom ogleda dr Nebojše Popova objavljenog u januarskom broju Republike razgovor na temu postoji li danas uopšte levica u Srbiji. U razgovoru su, osim autora ogleda dr Nebojše Popova, učestvovale sociološkinja dr Vesna Pešić i prof. dr Zagorka Golubović, antropološkinja. Razgovor su moderirali Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik Republike i Olivija Rusovac novinarka.

Razgovor je otvorio Zlatoje Martinov kratkom uvodnom reči podsetivši da je Republika poslednjih godina poklanjala posebnu pažnju problemu (ne)postojanja levice u Srbiji. On je istakao da je na tu temu organizovano više tribina i razgovora i podvukao da u Srbiji postoje levičarske grupacije, međusobno nepovezane, a neretko i antagonizovane te da ogled Nebojše Popova pruža čitaocu nov uvid u ovu problematiku. Potom je zamolio Nebojšu Popova da uzme reč.

Nebojša Popov: Tema ovoga ogleda nije moja izmišljotina, pozvan sam da o levici nešto pišem, od jedne fondacije, i koliko sam obavešten vrlo ozbiljno traju debate među evropskim socijalistima naročito, o tome šta je levica danas i na koji način može Evropska unija da odoli populizmu i desnici, dakle da se afirmiše ono što je levica. Smatram da ima dovoljno elemenata da možemo govoriti o levici uz sve neodređenosti pojmova u akademskom smislu reči. Za mene je najvažnije pitanje ne ko sebe doživljava kao levicu i predstavlja se kao levica, nego kako učestvuje u rešavanju nekih bitnih problema i to u dužem vremenskom razdoblju tačnije od dva veka koliko i postoji Srbija u moderno doba. Čitavo to razdoblje traje u znaku traženja formule za uspostavljanje minimuma normalne države i normalnog društva, za razliku od onoga što se podrazumeva pod populusom i što populisti uglavnom rabe kao pojam koji obuhvata pripadnike etničke zajednice - i pretke i savremenike i potomke - doživljavajući tu zajednicu kao toplo krilo u kojem ima prostora za sve koji se osećaju pripadnicima populusa, a da se nije dospelo do afirmacije i potvrde normalne države modernog doba, a to znači ustavne demokratije, pa sam zato pratio neke bitne situacije tokom ova dva veka kada se otvaralo pitanje konstituisanja te moderne države i modernog društva, idejom o konstituanti, dakle ustavotvornoj skupštni i o ustavu kao povelji ustavne demokratije. Naravno, besmisleno bi bilo da prepričavam ono što je napisano kako je tokom tih 200 godina taj problem otvaran, postavljan, i kako nije nađen odgovor do današnjeg dana koji bi završio to formativno razdoblje u elementarnom smislu reči. Otuda bi se moglo reći da kao i u svakom drugom slučaju kad je na delu nezrelost, nedozrelost, razmaše se nepunoletstvo, tako da možemo govoriti da je u svim tim periodima dolazilo do razmaha nepunoletstva. Slikovito bi se moglo reći da je to doba permanentne cirkulacije, vrlo glasne, dinamične i agresivne jedne populacije u kojoj ne oskudevamo, a koja se obično naziva maloletnicima. Dakle mi smo pod nekim stalnim pritiskom onoga što se popularno naziva pubertetlijama. To dakako nije bezazleno kada se posegne za vlašću i to vlašću u nekonstituisanoj ustavnoj demokratiji. Dakle za vlašću koja nije ograničena ustavom, institucijama, normama, procedurama. To stvara velike probleme koji i danas, predstavljaju naš glavni problem koji nije dovoljno vidljiv jer se nalazi iza jedne ideološke formule koja glasi da uvođenjem kapitalizma nakon propasti socijalizma, sve rešava nevidljiva ruka tržišta. A ta nevidljiva ruka tržišta u stvari je zaklonjena jednom dosta vidljivom čvrstom rukom vlasti koja drži u svojim rukama sve, naročito bitne probleme ljudskog života kao što su privreda, kultura, svakodnevni način života. U našem slučaju drži u svojim rukama ono što se naziva tranzicijom ili privatizacijom. Mi danas imamo jednu dramatiku koja se javno forsira, a to je komunikacija, mahom administrativna, sa Evropskom unijom, a da nema odgovarajuće pažnje prema onome kako unutarnjim životom doći do nekih reformi koje bi nas napokon dovele do te faze zrelosti, punoletstva, normalnog društva, normalne države. Taj problem je otvoren vrlo dramatično, upravo ove godine, kada na sve strane slušamo kako napokon počinju pregovori sa Evropskom unijom o učlanjenju Srbije. Galami se mnogo i o reformama, a da ne vidimo ni jednu bitnu reformu, tako da sam mislio da vredi objaviti jedan ovakav tekst za razmišljanje o tome gde smo dospeli nakon tako dugog razdoblja, gde smo sada, i na koji način, kojim putem se može izaći iz tog "vrzinog kola".

Učesnici Tribine: Branislav Markuš, Olivija Rusovac, Zlatoje Martinov, Nebojša Popov, Zagorka Golubović i Vesna Pešić

Eto to je moj pokušaj da pretresem temu, nastojeći da predmet analize bude što određeniji, da se ne upuštam u to ko se kako lično doživljava i predstavlja, da li ima tu neke lažne ili prave levice. Verovatno da ima prave levice ne bi bilo ovoliko mnogo nezaposlenih, siromašnih, gladnih, i ne bi propadalo društvo ovoliko ubrzano, kako propada i to ne samo zbog ratova nego i zbog pljačke i jedne nakaradne privatizacije. Kada govorim o levici, ne mislim samo na socijalističku levicu, nego i na građansku levicu koja je takođe bila akter u svim tim prelomnim trenucima kada se otvarao problem konstituante, i naravno budući da je reč o jednom spektru i socijalističke i građanske levice, neophodno je daljim istraživanjem utvrđivati kako su se menjale i te levice u međusobnim odnosima i kako su se transformisale u nešto drugo, recimo levica u desnicu. Nije mi poznato da se neka desnica pretvorila u levicu, a ova u prvu jeste, tako da i u tom smislu ima šta da se razmisli, a bez razmišljanja i pouzdanog znanja o bilo kojoj stvari, pa i o tome ima li levice i šta je levica u Srbiji - zavisi hoćemo li biti puki agenti nekakve apstraktne sudbine. Znate već ona raspredanja o tome hoće li srpski narod nestati ili će konačno pobediti, da li ćemo izaći na Egejsko ili Jadransko more ili, ko zna, na neki okean, ima čak i velikih nada da kada nadođu okeani i bude potopljena recimo Velika Britanija i dobar deo Evrope da će konačno Srbija izaći na more, takvih raspredanja ima. Ali ja se time nisam bavio, mislim da je red da utvrdimo šta možemo da znamo i šta znamo o nekim proverljivim stvarima, a ovo je jedan folklor koji možemo sa više ili manje razumevanja da registrujemo.

Zagorka Golubović: Nebojšina minuciozna kritičko-istorijska analiza uzroka nestajanja i, možda bolje reći neutemeljenja levice u Srbiji, savršeno je precizan i dokumentovan uvod u odgovor na pitanje: „Ima li levice u Srbiji?“ – odnosno: „Zašto nema ovde levice?.“
Polazeći od dokazivanja pretpostavke: „da se nalazimo u jednom haotičnom stanju i da ne pokušavamo da proniknemo u to kako je ono proizvedeno..., Nebojša Popov iscrpno analizira korene stanja iz kojeg proizlazi uspavanost levice i njeno odsustvo pokušaja da razume i da preduzme mere za stvaranje koherentnijih programa neophodnih promena, koje bi otvarale vrata za izlaz iz konstatovanog haosa u realno osmišljenu tranziciju. A to znači u njegovoj analizi:
• „Izlaz iz partokratske političke ekonomije i monopolizovane i autarhične privrede...“
• „Umesto simuliranog ugovora sa narodom, ostvariti obećani diskontinutitet sa režimom Slobodana Miloševića, pre svega, donošenjem novog ustava...“
• Umesto sve primetnijeg ideološkog kontinuiteta formulisati ustavni diskontinuitet...“
• Umesto „neoliberalnog usvajanja koncepta svojine, jasno definisati načela svojinskih odnosa na osnovu nove strukture društva...“
• Ustanoviti odgovornost za loše posledice privatizacije i masovne nezaposlenosti i beznađa...“
• Kritičko preispitivanje „prećutanih i satanizovanih izvesnih tokova liberalizma...“
• Analiza strukturnih i političkih uslova zbog kojih je „...radništvo koje je svojim višedecenijskim radom uvećalo vrednost društvene imoivine... sada masovno gurnuto među suvišne ljude...“
• Obračun sa starom levicom „koja je bezmalo uništila svaki oblik kritičkog mišljenja.“

Moj prilog predstavlja izvesnu dopunu dokumentovane istorijsko-sociološke analize – sa stanovišta antropološkog pristupa: (1) kakav je uticaj vršilo istorijsko sećanje na posledice razvoja u 21om veku i (2) kako se oblikovao karakter nosilaca promena i kako je shvaćena i definisana post-socijalistička tranzicija. Sećanje na istorijske pobede i poraze u ratovima oduvek je igralo značajnu ulogu u izboru puteva u srpskom društvu; a budući da je bilo više sudbonosnijih poraza nego trijumfalnih pobeda, sećanja su pomešana: defetistička i nerealno optimistička, a pobednici i poraženi nikada nisu do kraja raščistili svoje odnose.

Takva zagledanost u prošlost – opterećena pesimizmom većih poraza, uslovljavala je prednost „Državnog razloga“ u programima za budućnost i oslanjanje na autoritarne sisteme, a to istorijski kontinuirano autoritarno nasleđe potiskivalo je i sprečavalo modernizaciju društva i razvoj pojedinaca kao ličnosti, dajući prednost obrazovanju i vaspitanju. U periodu celokupne dosadašnje istorije srpskog društva potiskivana su leva opredeljenja i utemeljivana je nekritičnost prema desnici.
Smatram zato, da je vrlo zakasneli razvoj članova srpskog društva kao građana- ličnosti i do danasa neprevaziđeno autoritarno obrazovanje i vaspitanje odgovorno za slabokrvnost levice, kako u periodu takozvanog socijalizma, tako i u razdoblju takozvane demokratske tranzicije – koja se odvija pod parolom „iz socijalizma u kapitalizam“.
Kada se problem posmatra iz te perspektive, treba postaviti sledeće pitanje:
Koliko je narod – „građani“ Srbije istorijski orijentisan da podrži i stvara modernu demokratsku levicu?
Nebojšino pitanje postavljeno pre tri decenije: „Građanine gde si?“ nije ni danas izgubilo na aktuelnosti.
I 2014 godine u Srbiji pokreti su pretežno „bundžijski“, a ne programski i levo orijentisani. Zašto?
1/ Centralno mesto u strukturi ličnosti (pojedinca) zauzima Superego (Nad-ja) koji sprečava da se formira Ego (ja kao lličnost), da upozna samog sebe i na osnovu saznanja o sopstvenim potrebama, sposobnostima, težnjama, idealima postane „svoj“ (što delimično donosi rođenjem kao predispozicije) i kritički procenjuje mogućnosti izbora i razvoja. Ali se izvorni unutrašnji sadržaji deteta najčešće potiru vaspitanjem i obrazovanjem, što veoma ubedljivo pokazuje francuski autor Philippe Meirieu u knjizi Le choix d’éduquer, Éthique et pédagogie (2012).
2/ Uticaj tradicionalizma na uobličavanje karaktera i sistema vrednosti nije se smanjio, postao je, naprotiv, u 21. veku snažniji u izboru identiteta pojedinaca i grupa. A to podstiče ljude kao neformirane građane da se lakše priklanjaju desnici, pojačavajući otpor prema levici.
3/ U sve agresivnijem nastupu neoliberalne ideologije potrošačkog društva odbacuje se izvorni liberalizam (Kantovog „Kategoričkog imperativa“ i teorijskih principa Džona Stjuarta Mila) i nasuprot proklamovanju principa o većoj važnosti ličnog nad društvenim vlasništvom, inauguriše se dominacija privatne svojine i stvara se društvo ekstremnih nejednakosti i sve većeg siromaštva donjih slojeva u „savremenom potrošačkom“ – „fluidnom društvu“.
Mentalitet „raje“ nije iščezao iz srpskog nacionalnog karaktera. Narod u Srbiji još uvek shvata politiku kao Vlast, koju definišu i uzurpiraju političari. Stoga je poslušnost i dalje vrednost broj jedan. Levica se doživljava kao nedozvoljena (zabranjena) kritičnost, za koju treba imati hrabrosti da bi se suočilo sa posledicama.
Sindikati se udvaraju političarima i međusobno bore za svoje „parče vlasti“.
Ali u Srbiji se danas gase i nastali začeci građanskog društva – nestaju nevladine organizacije, ili postaju prirepci političkih partija.
Navedene činioce ne smemo zanemariti u odgovor u na pitanje: zašto nema levice u Srbiji danas, odnosno, zašto se uporno ćuti o postojećim levičarskim orijentacijama u zemljama bivše Jugoslavije u 19. veku i ranije.
4/ I ne na kraju, treba osvetliti negativne impulse koji stvaraju i produbljuju odbacivanje (ili lažno prećutkivanje) levičarskih idejnih usmerenja u Srbiji, a koji imaju svoj izvor u survavanju kulture u nekulturu – u „Pink/kulturu“, u obesmišljavanje idejnih traganja za demokratskim alternativama tranzicije.
Neophodno je ozbiljno kritički vratiti se na procenjivanje rezultata Bolonjske Deklaracije, koja doprinosi vulgarizaciji naučnih znanja, značajnom sužavanju upoznavanja sa vrhunskim dometima levo orijentisanih mislilaca, kritičara osiromašenog „postmodernog društva“.Posle prihvatanja Bolonjske konvencije kao baze za programe obrazovanja razvoj saznanja je sveden na izvode iz predloženih knjiga (na mali broj stranica), koji onemogućuje upoznavanje sa celinom određenog naučnog ili filozofskog shvatanja, niti doprinosi boljem razumevanju idejnih profila značajnih autora. A vrhunac obesmišljavanja obrazovanja predstavlja uredba o „bodovanju“ položenih ispitta za određenu godinu, koja tehničkim principom zamenjuje realne rezultate u smislu razumevanja sadržaja i širenja znanja. A cilj „modernog obrazovanja“ se u tom kontekstu objašnjava kao „priprema studenata za tržište rada“.
Na tako skučenom okviru sticanja „znanja“ o doprinosima naučne i filozofske literature, a pri tom, i mogućnost da se „krijumčari znanje“ prepisivanjem tekstova sa interneta u izradi diplomskih, pa i doktorskih radova, značajno je onemogućeno razvijanje misaonih kapaciteta studenata, ali je sve vidljivije i spuštanje nivoa za izbor profesora na univerzitetima.
Popularizacija znanja se shvata u smislu simplifikacije ideja za dnevnu upotrebu (ili za sticanje političke karijere, ili za osvajanje drugih ponuđenih radnih mesta).
Ko se poziva danas u Srbiji na vrhunskog naučnika ekonomistu, dobitnika Nobelove nagrade, J. Stiglica, koji je najdosledniji kritičar desničarski orijentisane takozvane demokratske tranzicije, koja je sve sličnija „prvobitnoj akumulaciji kapitala“ i uzdiže vrednost desnice u postmodernom društvu. Ko od odgovornih „državnika“ čita oštre kritičke tekstove o desničarskom bumu u savremenom društvu, kao što su: knjige Volerstina, Kastorijadisa, Čomskog, Naomi Klajn, Kejt Neš i danas skoro zaboravljenih: H, Arent, P. Burdijea, Eriha Froma...? Da li se te knjige još uopšte nalaze u fakultetskim bibliotekama i da li ih profesori preporučuju svojim studentima?

Dakle, jedan od ozbiljnih razloga zašto se gasi interesovanje za levičarsku literaturu i levičarske pokrete jeste i sve desnije orijentisano obrazovanje, koje podstiču i podržavaju političke partije, među kojima je teško naći levičarski dosledno koncipirane programe, a ako ih delimično i ima, njih rukovodstva partija ignorišu i može se reći da su međusobno postojeće partije u Srbiji mnogo sličnije desničarskoj orijentaciji koja preovlađuje u svetu (kada se i Švedska do skoro dosledno rukovodila jednim socijaldemokratskim programom bliskom levoj orijentracija, danas sve više obraća desnici; a to je i slučaj sa francuskim predsednikom Olandom, koji je pobedio na osnovu leve orijentacije, a sada sve više pravi ustupke desnoj orijentaciji da bi ponovo podigao popularnost).
Postavlja se ozbiljno pitanje: da li u sve potpunijem, agresivnom potrošačkom društvu, koje je osvojilo svet, može Srbija da se vrati svojim izvesnim levičarskim tradicijama, ili je „projekat demokratske tranzicije“ (kako je formulisan i u Demokratskoj stranci) sve dalji od leve orijentacije i, može se reći, sve se više približava tvrdo desničarskim partijama, kao što je vladajući SNS.

Vesna Pešić: Prvo bih htela da pohvalim Nebojšin ogled koji na prvi pogled, a i po načinu kako ga je Nebojša ovde prikazivao, izgleda dosta apstraktno, međutim ja sam pokušala da te njegove dosta univerzalne teze, a koje se odnose na formativni period države Srbije, od početka od pre više od 200 godina pa do današnjeg dana odnosno zašto ona nije uspela u tome da formira jednu pristojnu državu koja bi se zasnivala na ustavnoj demokratiji, povežem sa levicom. Jer je reč u stvari o zahtevu za vladavinom prava i ustavnom demokratijom a to je klasični liberalni zahtev. Otkud tu možemo da nađemo nekakvu levicu?
Prvo što je bilo vrlo dobro i zanimljivo u ovom radu, jeste to da je Nebojša dosta precizno pokazao da jedna takva konstitucija jeste bila obećana pre prevrata 2000-te godine, 5. oktobra, kada je napisan jedan ugovor sa narodom gde je bilo obećano da će doći do te konstitucije, do novoga ustava. Međutim to se jednostavno nije dogodilo, a onda nam se dogodilo da dobijemo jedan vampirski noćni ustav 2006. godine koji niko nije pročitao čak ni sami poslanici, a da ne govorimo da tu nije bilo nikakve javne rasprave, znači ni ta procedura ga ne može kvalifikovati pravim ustavom, nego ostaje super oktroisani ustav, ali greh tog ustava upravo jeste u tome zato što je on zatvorio dva glavna pitanja o čemu je trebalo raspravljati u tom periodu koji je nastao posle 5. oktobra. Jedno je pitanje odgovornosti za rat i za ratne zločine, a drugo pitanje je tranzicija tj. prelaz društvene u privatnu svojinu. To su dva pitanja koja se nameću i posle 5. oktobra a i do danas, a i ceo taj period je doprineo da ta pitanja ostanu ne samo nerešena nego čak i da eskaliraju. Mislim da je ta dijagnoza dosta dobra i sledeće što je Nebojša odlično shvatio i istakao to je pitanje uloge privatne svojine. I ranije dok smo mi bili u tim disidentskim krugovima uvek smo pričali da građanin ne može da ima samostalnost nasuprot vlasti ukoliko nema ni minimum nekakve ekonomske samostalnosti. I taj ekonomski sistem je sistem utemeljenja samostalnosti i način ograničavanja državne vlasti. Međutim ono što se desilo ovde jeste to da vi u stvari imate jednu vlast koja se temelji na tome što raspolaže pravima, političkim pravima pojedinca, pravima organizovanja, njegovim građanskim pravima. Tako dobijate vlast koja rešava ko će da bude vlasnik, ko će da bude nezaposlen, ko će da bude zaposlen, ko će da se izbaci na ulicu i ko će da propadne.
Ako nemate konstituciju slobode i jednakosti, tu ustavnu demokratiju, onda već 200 godina vi nemate jednu državu, vi nemate onu zajednicu koja ima osnovne pretpostavke za integraciju svojih građana, znači vi imate neprekidnu situaciju da se pojedini građani bilo po verskoj, po nacionalnoj, seksualnoj, bilo kojoj liniji, isključuju iz društva i takvo društvo jednostavno nema mogućnost da se stabilizuje time što će integrisati sve svoje građane. Popov vrlo dobro primećuje da takvoj državi koja ne može da integriše svoje građane, zato što jednostavno nikad nije ni priznala osnov najšire univerzalne jednakosti i slobode građana doprinose i neki drugi faktori kao što je na primer Srpska Pravoslavna Crkva, koja takođe utiče na to koliko će određeni građani biti izbačeni iz društva i da li će biti deo zajednice ili neće biti deo zajednice.
Levica i jeste danas ta koja nudi i koja treba da ponudi najširu integraciju svih građana. Ako ona to ne ostvari, nego uđe u taj diskriminatorski sistem koji se uvek vezuje za drugu neku neprogresivnu, desničarsku kako god hoćete stranu, onda to nije levica. To je taj element između ustavnosti integracije i mogućnosti levice.<

Ur.
Foto: Vera Vujošević