Na putu ka Evropi

POGLED NA (N)OVOGODIŠNJU SRBIJU

Počela je nova godina u Srbiji. Određen je datum za početak pregovora sa Evropskom unijom. Neznatan broj građana je ovu vest primio sa interesovanjem. Većina je ispoljila svoje kodifikovano ponašanje, koje nikakvi spoljašnji događaji ne menjaju.

Beogradska privremena vlast je u novogodišnjoj noći upriličila koncert čuvene srpske estradne zvezde, što je izazvalo oduševljenje širom Srbije. Hiljade stanovnika glavnog grada i njihovih gostiju oduševljeno su cupkali i pevali uz muziku žene koja je do nedavno bila u kućnom zatvoru zbog kriminalnih radnji vezanih za transfere fudbalera, kojoj se još uvek sudi po drugim vrstama optužbi, koja je drugovala sa čovekom koji je osuđen za ubistvo premijera i čiji je muž bio vođa oružanih bandi koje su ubijale i pljačkale tokom stravičnog rata koji je razorio Jugoslaviju.

Ceca kao'antička heroina'

Srbima koji su cupkali i pevali, kao i onima koji nisu bili u prilici da koncertu prisustvuju, kriminalni dosije i opskurna prošlost njihove nacionalne „ikone“ ne znače ništa. Mnogi od njih nikada nisu poverovali u medijske napise o njenim vanestradnim aktivnostima, a većina je negovala i dopunjavala jeftinu legendu o njoj kao antičkoj heroini, žrtvi nemilosrdnih događaja i surovih ljudi. U novogodišnjoj noći svi oni su bili su oduševljeni što je Beograđanima „poklonila“ koncert, nespremni da shvate da je taj poklon bio kompenzacija za poklone koje je država uručila njoj, kada je bila uhapšena i optužena za više ozbiljnih krivičnih dela. Slika iz Beograda stigla je u Evropu, gde je moglo da se vidi kako se građani glavnog grada, države koja pledira da bude njena članica, zabavljaju na centralnom trgu, uz muziku pevačice koja je decenijama predstavljala simbol destrukcije svih građanskih vrednosti i konstrukcije svih vidova primitivizma, homofobije, javašluka i nasilja.
Njene jeftine pesme i vulgarni „stajling“ predstavljali su muzičku podlogu u performansima koje godinama izvodi „patriotska“ srpska omladina, divljajući po Beogradu zbog „otetog Kosova“, rušeći fudbalske stadione i sprečavajući predstavnike LGBT populacije da prošetaju gradom. Ona je predmet obožavanja i poštovanja svih zalutalih i zaglavljenih u vremenskom međuprostoru, onih koji nisu imali mentalnih potencijala da se shvate kako su godinama pod uticajem hipnotišućeg dejstva avanturista, prevaranata, opsenara i kradljivaca životnog smisla.

Osvećenje Predsedništva

Početak nove godine u Srbiji obeležio je predsednik sekularne države organizovanjem crkvenog obreda u zgradi Predsedništva. Reakcija javnosti je izostala, oglasila se mlakim saopštenjem samo jedna opoziciona stranka. Tih dana su mediji doneli vest da je prvi put osuđen nasilnik koji je fizički povredio aktivistu LGBT populacije. Izgredniku je dosuđeno da plati minimalnu novčanu kaznu. Ovakvim presudama „nezavisno sudstvo“ nastavlja da se podsmeva žrtvama nasilja. Nikoga, osim oštećenih, takve presude ne uznemiravaju.
Građani ćute

Robert Hammerstiel: Omaž Emiliji Barnar (1868-1941), 60x80cm, 2004. Akril na platnu

Građani Srbije ćute i „gledaju svoja posla“. Ako se nekome, iz velikog korpusa „ćutologa“ dogodi da se nađe u ulozi žrtve, ili bude oštećen, prevaren, povređen i pokraden, zbog čega treba da se obrati „institucijama sistema“ osetiće svu gorčinu, bespomoćnost i usamljenost. U pokušaju da zaštiti ljudska prava, integritet i imovinu susrešće se sa nezainteresovanim i nesposobnim „nadležnim organima“ čije će delovanje izgledati kao namerna opstrukcija da se problemi adekvatno i blagovremeno reše. Zbog toga se, gotovo, niko ne upušta u avanturu ostvarivanja prava, već blagovremeno „pokreću veze“ preko kojih dolaze do nekavog rešenja. Onima „bez veze“ svakodnevica se pretvara u dugo, neizvesno čekanje, odbijanje i ponižavanje. Svi poniženi i nezaštićeni od samovolje, javašluka, obesti i primitivizma „nadležnih“ nastaviće da ćute i da se žale drugima, sličnim sebi, zajednički jadikujući i prepričavajući epizode učinjenih im nepravdi. Drugi, koji nisu lično doživeli neku vrstu uskraćenosti ili straha od gubitka neće da se angažuju, organizuju i javno istupe zbog narušenih principa pravičnosti i moralnosti. Njihova svest o zajedništvu i društvenoj odgovornosti je fluidna i, eventualno, može da dosegne do nivoa verbalnog angažovanja. Udruživanje i pripadnost nekoj institucionalizovanoj ili neformalnoj grupi događa se zbog profanih utilitarnih razloga. Organizaciji se pristupa samo kada je potrebno da se odbrani lični interes ili ostvari brzi uspeh. Zajednički interesi koji postoje u svakoj organizovanoj ljudskoj zajednici, za većinu građana Srbije imaju apstraktnu konotaciju. Oni nemaju percepciju ni spoznaju o paralelnim investicijama u lične i zajedničke sisteme. Oni građani Srbije, koji su godinama neodgovornim stavom prema svemu što nije njihova lična svojina rasturali sve socijalne i prirodne sisteme, u mentalnoj matrici ne poseduju spoznaju o obavezi da promene sopstveni način razmišljanja i vrednovanja. U njihovim misonim procesima ne postoji logički model zaključivanja, zbog čega, ako se stvore uslovi za društvene promene, očekuju da se sve promeni a da oni ostanu isti. Takva metafizička težnja, čvrsto ukorenjena u sve strukture stanovništva, odvela je i odvodi čitav državni sistem sve dalje od prirodnih, socijalnih i ekonomskih pravila po kojima su organizovane funkcionalne društvene zajednice. Veći deo građana Srbije i njihov vladajući establišment koji se verbalno deklarišu „za evropski put Srbije“ zanemaruju činjenicu da evropski koncept podrazumeva odgovornu izvršnu i zakonodavnu vlast i odgovornog pojedinca.

Dragica Stanojlović