Dačić i Tači kao Arafat i Rabin

Dvadesettrećeg decembra prošle godine u “svojoj” devedesetčetvrtoj, kako rekoše srpski mediji, dajući nam na znanje da možemo umreti i u tuđim godinama, preminuo je “čuveni ruski konstruktor oružja Mihail Kalašnjikov. Često sam se (pri)sećao ovog lika i zanimljivog razmišljanja jednog ratnika (Kninsko polje) koji je, držeći njegov izum, proklinjao novatora “zašto nije podesio da se meci vraćaju onom ko ispaljuje ili, još bolje, onom ko je kavgu zametnuo”. Najčuvenija automatska puška (AK-47) nazvana njegovim prezimenom proizvedena je u 70 miliona primeraka, a tvorac je za života govorio da se ne oseća odgovornim za stradanja koja je proizvela njegova spravica.

Ja dobro spavam, govorio je. Njegovi zemljaci kažu da je bio ponosan na izum, ali i tužan “što ga upotrebljavaju teroristi". Kalašnjikov je u zvaničnoj upotrebi u preko 100 država sveta, a njegov konstruktor je jedina osoba koja je odlikovana ordenom "Heroja Rusije" i dva puta priznanjem "Heroj socijalističkog rada". Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je (2007) da je kalašnjikov “simbol kreativne genijalnosti našeg naroda". Negde je zapisano da je konstruktor automata (2007) rekao da su američki vojnici u Vijetnamu “bacali svoje puške M-16 i uzimali AK-47... Uostalom, ova puška je svoje mesto našla i na zastavi Mozambika. Možda je dobra prilika za citat u kojem jedan Remarkov junak razmišlja slično onom našem iz Kninskog polja. “Krop je, međutim mislilac.

Robert Hammerstiel: Omaž Vanesi Bel (1879-1961), 60x60 cm, Akril na platnu, 2004.

Njegov predlog je da objava rata bude pravo narodno veselje, s ulaznicama i muzikom, kao za borbe s bikovima. Zatim bi u areni ministri i generali obeju zemalja, u kupaćim kostimima i naoružani batinama, navalili jedni na druge. Pobedila bi ona zemlja čiji se predstavnik poslednji održi na nogama. To bi bio mnogo jednostavniji sistem, bolji od ovoga u kome se tuku izmeđ sebe oni koji su za borbu najmanje zainteresovani”. (E.M. Remark – Na zapadu ništa novo, strana 35).
Jedan beogradski univerzitetski profesor s kojim često ispijam espreso ima zanimljiv predlog - da se izumitelji podele u dve grupe, jedne bi, veli, predvodio Nikola Tesla i slični njemu, a u drugoj bi bili “ovi drugi”... Na Kalašnjikova me podseća ovaj srpski “serijski stvaralac” Radoš Bajić. Kalašnjikov je posredno ubijao ljude, a Bajić najneposrednije “ubija” njihov duh i razum.

                                                        *

Odbornici zrenjaninske Opštinske skupštine usvojili su 30. decembra odluku o uspostavljanju saradnje sa opštinom Krnjak u Hrvatskoj. Gradonačelnik najvećeg banatskog grada Ivan Bošnjak podsetio je da je inicijativu o saradnji podnela ta opština u Karlovačkoj županiji. Vest još govori da Krnjak (na putu Slunj – Karlovac) ima oko 2.000 stanovnika, od kojih 68 odsto čine Srbi, a 29 odsto Hrvati. Tri odsto nisu prebrojali. Inicijative ove vrste su vredne, ali bi i Zrenjaninu i stanovnicima Krnjaka bilo bolje da su se Banaćani spajtosali sa – Karlovcem. I da se nisu prebrojavali.

                                                        *

Odlazak mobilisanog profesora, naslov je u Lukovićevim e-novinama povodom smrti (30. decembra) akademika Ljubomira Tadića (88). Rođen u mestu Smriječno u Crnoj Gori (1925), studirao je pravo u Beogradu i Sarajevu, doktorirao filozofiju prava u Ljubljani. Univerzitetsku karijeru počeo je kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu 1954. Bio je jedan od učesnika i kreatora studentskog protesta 1968. godine. Učestvovao je u obnovi Demokratske stranke (1989) i bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Tadić je  dobitnik Sedmojulske nagrade, Ordena zasluga za narod drugog reda... Članu SANU i ocu bivšeg srpskog predsednika Borisa u mladosti je kačena etiketa ultralevičara, a u zrelim godinama odlazi na drugu stranu, postaje ultradesničar. Bio je protivnik američke politike i Haškog tribunala, predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru (sa Matijom Bećkovićem, Veselinom Đuretićem i Slavenkom Terzićem) i prikan Dobrice Ćosića.
Kao šezdesetosmaš i pripadnik grupe univerzitetskih profesora okupljenih oko časopisa Praksis, udaljen je sa Univerziteta (1975), autor je knjiga Filozofija prava (1983.), Da li je nacionalizam naša sudbina? (1986.), Autoritet i osporavanje (1986.), Nauka o politici (1988). Sa Mihailom Markovićem objavio je knjigu Srpski duhovni prostor. E-novine prenose da je “mnogo nacionalno svesne energije potrošio obračunavajući se sa tezama vodećih srpskih antiratnih, nemobilisanih intelektualaca Ivana Đurića i Radomira Konstantinovića, kao i ostalih razumnih javnih ličnosti”. Bio je među potpisnicima Deklaracije za obustavu postupka protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom... Tadićeva biografija je pomešana, deo sjaja, deo onog drugog. Šteta, što bi kazali tupavi sportski komentatori RTS.

                                                        *

Treći dan Božića iščitao sam zanimljivo razmišljanje jednog kosovskog Albanca o Briselskom sporazumu i njegovim refleksijama. Il(lj)ir Deda, direktor Kosovskog instituta za istraživanje i razvoj (KIPRED) u svom osvrtu na vest da bi premijeri Kosova i Srbije Hašim Tači i Ivica Dačić mogli da dobiju Nobelovu nagradu za mir kaže: “Nobelovu nagradu za mir pre 20 godina dobili su Jaser Arafat i Jicak Rabin za sporazum u Oslu. Ali sukobi Palestinaca i Izraelaca još traju”. Upamtite ovo pronicljivo i iskreno promišljanje gospodina Dede. On još veli da je saradnja Dačića i Tačija “rezultat je sticaja okolnosti” i da oni nastoje da produže opstanak na vlasti, a Evropska unija i Sjedinjene Države da zatvore ovu priču. Ali, kao i sva dosadašnja rešenja na zapadnom Balkanu, i ovo iz Brisela je kratkoročno i polovično, tvrdi Deda. Ahtisarijev plan podsticao je izgradnju Kosova kao građanske države, dok je Briselski sporazum podelio Kosovo na srpski i albanski deo. Da bi se, navodno, izgradio mir, uvedena je podela suvereniteta. To znači da će Srbima na Kosovu upravljati i Beograd i Priština, veli. “Uvedena je politička i institucionalna segregacija na nacionalnoj osnovi. I Beograd i Priština kratkotrajna polurešenja sadržana u ovom sporazumu proglašavaju za “istorijska”, iako ona ne otvaraju mogućnost komunikacije među narodima, bez koje nema istinskog napretka.
Deda očekuje da će Srbi na Kosovu iskristalisati političku snagu koja će umeti da štiti njihove interese, a ne da budu nečije marionete. Nova vlada u Prištini mora odmah da pruži ruku Srbima na severu, da im pokaže da nemaju razloga da se boje za svoju kulturu i obrazovanje, za svoj nacionalni identitet. Na severu ima obrazovanih mladih Srba čiji su nacionalni stavovi čvrsti, ali ja to smatram kvalitetom, jer pokazuju da svoje stavove umeju da zastupaju.

                                                        *

Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) podnela je nedavno Narodnoj skupštini Predlog zakona prema kojem bi odlazak i regrutovanje ljudi iz Srbije za ratove u svetu bio tretiran kao najteže krivično delo. Za počinioce ovih krivičnih dela u predviđa se kazna od dve do dvanaest godina zatvora za podstrekače i organizatore pridruživanja stranoj oružanoj formaciji, a od jedne do pet godina zatvora za organizovano učešće u oružanom sukobu. U inicijativi (Predlogu) još stoji da se zakon donese po hitnom postupku. Razlog za donošenje ovog akta je sprečavanje učešća srpskih građana u oružanim sukobima u svetu. Iza predloga stoji partija mog bivšeg prijatelja Rasima Ljajića, a povod je valjda stradanje Sandžaklije Mirze Ganića koji je početkom ove godine poginuo u sirijskom gradu Halepu. Da nisu, možda, političari najviše odgovorni što je Mirza, učenik generacije, napustio srednju školu i mlađan otišao na sirijska ratna poprišta?! Inače, mogu da ginu ako država odluči da ih (po)šalje.

                                                        *

Kako o nama govore u “belom svetu”? Poslanica u Evropskom parlamentu Ruža Tomšić (Hrvatska) pre nedelju-dve rekla je u Briselu da Srbija “nije raskrstila sa mračnom prošlošću i da nije promijenila agresivnu politiku iz devedesetih”. Tu zemlju, kazala je Tomšićeva, vodi četnički vojvoda, a u toku je proces rehabilitacije Draže Mihajlovića.

                                                        *

Demokrate su se sakupile u Novom Sadu. Kao da je posle svega ostala samo jedna rečenica Borisa Tadića: “Ima on (Đilas – p.D.B.) moju podršku za sve što radi, samo je problem u tome što ne radi dobro”. Ako neko ovu Tadićevu izjavu  razume – svaka mu čast. 

Dragan Banjac