Knjiga Uvod u prošlost Borisa Budena

Sutra može biti gore

Na osnovu dvadesetočasovnog intervjua sa Želimirom Žilnikom, zagrebačko-berlinski filozof sačinio je knjigu trilerskog zapleta u kojoj se iz osobenog ugla propituju osetljiva pitanja jugoistorije, od Udbe, cenzure, staljinizma.., do Tita i JNA; ipak, nije reč o sagledavanju prošlosti, već sadašnjost

Novosadski Centar za nove medije Kuda.org ponovo je osvežio izdavačku produkciju Srbije, regiona u celini; delo Uvod u prošlost Borisa Budena, nekadašnjeg urednika zagrebačkog ARKZIN-a, sada univerzitetskog profesora filozofije i kulturalnih teorija u Berlinu, odista je originalno i u pristupu, i u načinu propitivanja jugoistorije. Da ne bude zabune, nije reč o sagledavanju prošlosti, već, naprotiv, sadašnjosti; segmenti iz prošlih vremena tek su podsticaj promišljanju današnjice. Osnov za knjigu je dvadesetočasovni razgovor sa Želimirom Žilnikom, koga Buden ne posmatra samo kao reditelja osobenog filmskog rukopisa, već i kao zanimljivu i ličnost sa bogatim i raznovrsnim iskustvima iz svih sfera života. Intervju je pratećim tekstovima pred svako poglavlje Buden upotpunio teorijskim izlaganjem, potom su obojica dopisivali, korigovali, dopunjavali sadržaj i pred nama se pojavilo trilerski uzbudljivo štivo u kome nam dvojica stvaralaca predočavaju sliku današnjice na osnovu viđenja prošlosti.

Postistorijska kategorija

Autori smatraju da raspadom jedinstva i nestankom historijskog vremena pod upit dolazi i temeljna predpostavka standardne istorije jedinstvo historijskog vremena, te prošlost shvataju kao „posthistorijsku kategoriju, nešto što se danas ne može zaobići kuda god pošli, bilo natrag, bilo napred, i što se tiče svakoga, ne samo profesionalnih istoričara.“ Za njih je prošlost ne samo sveprisutna, već i aktuelnija od sadašnjosti, a neizvesnija od budućnosti.

Osobeno je i posmatranje onoga što smo nekada zvali kulturna povest, ne kao poddiscipline istoriografije, već kao forme u kojoj nam se danas ukazuje prošlost. Šta više, „u meri u kojoj smo svjesni prošlosti, svjesni smo je kao kulture.“- pojašnjava autorski dvojac. Sledstveno polaznom stavu, stvaraoci elaboriraju da se kultura ne zbiva u unapred zadanom ekonomskom, političkom i društvenom kontekstu; ona je, po sebi, uvek i ekonomska činjenica i politički faktor i društveni proizvod. Kultura nam ne govori o tome kakva je prošlost bila, nego ona sama upravo jeste ta prošlost u njenoj aktuelnosti, neizvesnosti i otvorenosti.

Robert Hammerstiel: Bugarsko kolo, 25x30 cm, 3/5,1965.

Zanimljvo je i Budenovo objašnjenje zašto se odlučio da originalno teorijsko razumevanje prošlosti predoči baš na osnovu ekstremo dugog intervjua sa novosadskim rediteljem. „U pitanju je stvaralac koji na neponovljivi način deli i artikulira iskustvo traume, realnost povesne regresije, jalovost kritike, ispraznost znanja, potkupljivost umetnosti, te rasulo društva u ratu i zločinu“- precizira filozof. Iz ovakvog pristupa, logičan je i cilj knjige da učini jasnijom krizu kulturne kanonizacije. Mada kanoni nisu mrtvi i ostaće još za dugo pored nas, nikada nisu bili fragilniji i porozniji nego što su danas, a aura njihove neupitnosti se nezaustavljivo rasplinjuje.

Jezik van kontrole elite

Ovakav pristup podrazumevao je i bitno drugačiji jezik, bez oslanjanja na frazeologiju, reference ili fiksna značenja česta u standardnim istoriografskim knjigama. Moguće da će neko tvrditi da je u piotanju komotnije izražavanje, ali autori upravo i jesu želeli da govore jezikom koji je još u slobodnoj upotrebi, koji ne kontroliše elita eksperata, stručnih jezikoslovaca i profesionalnih arhivara  reči i gramatičkih pravila, svojevrsnih „lingvističkih sveštenika“ samoproglašenih čuvara i tumača jezičkih propozicija. Segmenti Žilnikovog intervjua, jer 20 sati ne može stati ni u pet knjiga, su studiozna analiza nastanka i razvoja filmske umetnosti u nas, pratećih društvenih promena, ekonomskih problema i socijalnih gibanja u društvu. Mnoge će iznenaditi da je filmska produkcija bila prva organizovana kulturna institucija nakon Drugog svetskog rata, sa jasnom ulogom u popularisanju tadašnje politike, pa su prvi dokumentarci, a još 1946. je Radoš Novaković snimio celovečernji dokumentarni film posvećen kolonizaciji ljudi iz popaljenih sela u Bosni Dalamaciji u Vojvodinu, bili gola propaganda.

Zanimljivo je da dolazak pukovnika UDBE Ratka Draževića na čelo „Avale filma“, Žilnik tumači kao prelazak na komercijalno poslovanje. Videlo se da budžetskih para neće biti ni približno dovoljno, pa se odlučilo da i naši filmovi zarađuju od gledalaca. Vešt u poslovanju, ovaj kontraverzni lik jugofilmske scene, koji je došao sa reputacijom da je imao 2.000 žena i ubio 2.000 političkih protivnika, uveo je praksu snimanja u koprodukciji, te naglog tehničkog razvoja studija u Košutnjaku, gde se već prvih godina njegovog direktorovanja montiralo i po 12 filmova u sezoni, što je u to vreme bilo mnogo i za vodeće svetske studije. Naravno, bio je to i izvor ozbiljnih prihoda, a u „zlatno doba“ studio je omogućavao posao i za 15.000 radnika brojnih zanimanja vezanih za filmsku industriju. Kako je iznenada došao, Dražević je, posle sedam, osam godina, iznenada i otišao iz „Avale filma“, ali ostala je u međuvremenu izgrađena poslovnost. Koliko je bila izražena vidi se i iz slučaja kultnog Žilnikovog filma „Rani radovi“, neformalno zabranjenog u nas i skinutog sa bioskopskog repertoara posle dve nedelje prikazivanja. Prodaja u inostranstvu je nastavljena, kupili su ga distributeri iz 45 zemalja i film je doneo novaca četiri puta više nego što je u njega uloženo!

Cenzura u demokratiji

Cenzuru autori ne vezuju samo za prostor i vreme postojanja realnog socilizma. Suptilnom analizom čuvenog filma Freda Cinemana „Odavde do večnosti“, Buden razotkriva četiri cenzurisane scene, od kojih je u filmu ostao tek bezazleni tragić. Marej Šumah, američki teoretičar, iskustvo cenzure vezuje za demokratiju i razvoj filmske industrije, te navodi čitav spisak delikatnih akcija za koje su postojala precizna uputstva na koji način i do koje mere su mogu prikazati na velikom ekranu. Tako je do detalja bilo pripsano prikazivanje kriminalnih postupaka, ubistva, seksa, vulgarnosti, opsesivnosti, brutalnosti, religije, blasfemije...
Naravno, cenzure je i u nas bilo. Žilnik ističe da već u četvrtoj sekundi špice “Ranih radova” piše da je reč o komediji; u orginalu bilo je komedija ideologije, ali naši „kulturni radnici“, zapravo političari sa zadatkom da kontrolišu podobnost kulturnog stvaranja, su „seckanjem“ samo jedne reči bitno promenili poruku filma; davne 1969.godine bio je pravi ekces relativizovati ideologiju...
Današnjim generacijama svakako će biti zanimljiv film Žilnikov dokumentarac „Lipanjska gibanja“ o studentskim demonstracijama u junu 1968. godine, inače pod neobičnom paskom tadašnje vlasti. Indikativnost je u lucidnom filmskom predočavanju da je studentski bunt u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani bio zapravo iz tri različite pozicije: u Beogradu su dominirali oni koji su tražili više Marksa i državne centralizacije, u Zagrebu su bili glasniji sa jedne strane socijaldemokratski tonovi, ali i nacionalistički zahtevi, dok su na Sveučilištu u Sloveniji najaktivniji bili anarhisti. Na izvestan način, nakon 1968. i kod nas su uporedo tekli trendovi liberalizacije, ali i destaljinazacije.
Već odavno je i kod nas prihvaćeno da je „Crni talas“ verovatno najkreativniji period našeg filma. Ipak, dela Pavlovića, Makavejeva, Žilnika, Babaje, Popovića, prvi je crnim označio visoki partijski funkcioner, tokom karijere verovatno na svim važnijim kulturnim pozicijama, Vladimir Jovičić u partijskom referatu kritikujući da „ovi flmovi pokazuju samo tamnu stranu našeg društva.“ Početno negativno značenje je voljom publike, slobodnije, pretežno inostrane, kritike i kasnijom valorizacijom  veoma brzo vrednosno izmenjeno. 
Delo Budena i Žilnika je originalan pristup sagledavanju krupnih pitanja ne samo za ovdašnje prilike. Uprkos naslovu, naglašavaju autori, ovo nije knjiga o prošlosti; ona je uvod u problem zvan prošlost.

Živan Lazić