Svet i ekonomska kriza

NEZADOVOLJNICI NAŠEG VREMENA

Raslojena srednja klasa, buntovni mladi i odbačeni prekarijat

Siromašenje u savremenim, post-industrijskim, društvima izazvalo je još neke značajne posledice po strukturu društva i ponašanje građana. Naime, pojavilo se raslojavanje srednje klase, stvaranje buntovne omladine i relativno nove grupacije odbačenih građana. Sve tri grupe ili sloja povezuje duboko nezadovoljstvo prema vladajućem upravljanju državom i ekonomijom. Ovaj raspored u društvenoj strukturi nameće i oblikovanje nekih u biti baš ne sasvim novih socijalno ekonomskih zahteva, ali svakako sa izmenjenim argumentima. Verovatno će ti zahtevi da sadrže opiranja politici koja podržava rast socijalnih razlika i koja zanemaruje položaja onih koji žive od svog rada ili bi to želeli.

Srednja klasa

Sveopštim kretanjem bogatstva ka upravljačkom vrhu u razvijenim, industrijskim, zemljama umanjen je politički uticaj srednje klase, čak ako nije u mnogim segmentima upravljanja i potpuno isključen. To je veliki preokret u kapitalističkom sistemu koji po svojoj širini nema istorijski presedan. Danas opšte prihvaćen kriterijum srednja klase utvrđuju da su to građani koji nisu u vrhu niti na dnu lestvice prihoda, oni koji imaju najmanje srednje obrazovanje, nepokretnu imovinu, trajna dobra ili vode svoj posao. To su pojedinci koji većinom žive od svog rada i koji se kao ranija buržoazija ne mogu okarakterisati kao klasa koja živi od eksploatacije najamnog rada. S obzirom na broj i ulogu u proizvodnji, obrazovanju, zdravstvu i nauci ne mogu se zanemariti u ekonomskom i političkom životu a da se to ne prikaže u političkom životu kao nedostatak za koji još ne postoji zamena. Razlog opadanja političkog uticaja je umanjivanje prihoda što dalje povlači za sobom mogućnosti za kvalitetno obrazovanja dece, posedovanje kuće, stana i automobila.

Robert Hammerstiel: Omaž Milanu Konjoviću (1899-1993),80x100, 2004. Akril na platnu

Srednjoj klasi od kraja 80-tih godina stalno preti nestabilnost zaposlenja, što je povezano sa krizom organizacije i poslovanja modernih korporacija. Stalno unapređivanje tehnologiji dovelo je i do velikih promena u strukturi radne snage. Naime, korporacije u proizvodnji nisu kao nekad u stanju da zaposle većinu obrazovane ili stručno osposobljene radne snage. Radnici znanja postali su traženiji naročito u sektoru usluga i bolje plaćeni dok su industrijski radnici prethodnog proizvodnog  obrasca gubili posao ili dobijali manje plaćena radna mesta. Sa stanovišta porasta proizvodnje apsurdno zvuči da ekonomiji znanja koja sve više stiče prevlast u stvaranju novih vrednosti masa poslenika čiji kvalitet nije fizički rad već umni jednostavno nije potrebna. Štaviše, kompjuteri koji imaju prednost u organizaciji, pohranjivanju, pronalaženju i manipulaciji informacijama smanjuju poslove srednje klase kao što su knjigovodstvo, administracija, ponavljajuća proizvodnja i poslovi koji zahtevaju posebnu pažnju. Jedino mogu da napreduju oni delovi srednje klase čije specijalnosti odgovaraju tehnološkom re-inženjeringu kompanija odnosno usredsređivanje na stvaranju visoke dodatne vrednosti. A to svakako nije veliki broj. Imajući u vidu rastuće potrebe društva koji nisu samo industrijska proizvodnja posla bi bilo za sve, ali taj problem ne mogu da reše korporacije zbog svoje uske usredsređenosti na one oblasti koje na tržištu neposredno stvaraju dobit.   
U novije vreme veliki iznosi novca u vidu novih investicija koji koriste specijalisti za tehnološki i organizacioni re-inženjerig korporacija često nemaju u vidu sposobnosti nekadašnje srednje klase, što se ispostavlja kao radikalna socijalna promena koja za mnoge iz te klase znači nezaposlenost. To se može pravdati strahom kapitala od velikih gubitaka ali takva radikalne promene nisu društveno održive jer se ne vodi računa o dobrobiti najmanje polovinu stanovništva. Srednja klasa kao ranije osvedočeni ferment promena je usporena u svom stvaralačkom nagonu ili čak onemogućena. Da bi napredovala potrebno joj je visoko obrazovanje koje je sve skuplje. Nova ekonomska efikasnost svojim obiljem novih proizvoda suočava se sa srednjom klasom koje ne može da potroši sve što je proizvedeno. Jednostavno: nema takve prihode. Dok bogatih nema toliko da bi oni takvu proizvodnju u celini sami za sebe konzumirali. Na primer, u SAD korporacijski profit od 1947. kao procenat BDP je u 2012. na najvišem istorijskom nivou dok su zarade u procentu od BDP na najnižem nivou.
Zanimljivo je, da prema proceni OECD-e globalna srednja klasa od procenjenih 1,8 milijardi u 2009.  porasti će u 2030. do 4,9 milijaradi, ali uglavnom izvan Evrope i SAD, to jest u Kini, Indiji i Brazilu. To samo pokazuje da se u zemljama gde je srednja klasa imala značajnu ulogu zbog promena u opštem socijalno ekonomskom okruženju menja i struktura stanovništva sa verovatnim političkim odjekom.
U političkom smislu na opredelenje srednje klase nepovoljno je uticala i zbunjenost neo liberalizmom koja zahvatila socijaldemokratske i leve stranke u Evropi i drugim delovima razvijenog sveta krajem XX veka. Posle dominacije zapadno evropske socijaldemokratije koja je trajala od završetka Drugog svetskog rata do kraja 80-tih na političkom Zapadu javlja se prevaga konzervativnih partija kojoj je pomoglo nastojanje krupnog preduzetništva da pojača svoje prednosti na svetskim tržištima pod pritiskom nove snage globalizacije i da taj talas iskoristi za svoje ciljeve. To se možda ne bi dogodilo da u isto vreme zbog usredsređenja na finansijske transakcije nije opala konkurentnost zapadnoevropskih zemalja i SAD u odnosu na jeftinije proizvode iz Azije. Socijaldemokratija je pokušala da se programski prilagodi novoj situaciji, podržavajući šemu neo liberalnih podsticaja većoj produktivnosti i inventivnosti, uključujući fleksibilnost radne snage, kako bi na taj način uslišila zahteve konkurencije na lokalizovanim tržištima a time i sačuvala nivo zarada zaposlenih. Prilagođavanje takvim tendencijama poznato pod imenom „Treći put“ trebalo je da podrži ravnotežu između rada i kapitala, sačuva državu blagostanja i obezbedi podršku biračkog tela. Međutim, visoka akumulacija i globalna organizacija finansijskih institucija ojačale su u toj meri poziciju bogatih da su oni tu ravnotežu bez velikih teškoća političkim sredstvima uspeli da pomere u svoju korist. Tako je doktrinarna orijentacija socijaldemokratije ka jednakosti i socijalnoj pravdi ustupila mesto tezama o svemoći tržišnog fundamentalizma koji je potisnuo u javnom mnjenju njen politički identitet na nižu skalu političke pozornosti. 
Gotovo neprimetno, zbog nastale situacije u ekonomskom upravljanju srednja klasa je izgubila mnoge poluge svog uticaja na politiku kojima se štitilo građansko društvo, kao na primer uticaj lokalnih organizacija građana na partijske rasprave o programima a time i na samu vlast. Premda je volja za političkim angažovanjem umanjena, pripadnicima srednje klase niko ne brani da se učlanjuju u političke stranke, čak ih se kao obrazovanije podstiče da uzmu članske karte, što im ipak ne garantuje da će moći da utiču na utvrđivanje politike koja je mahom rezervisana samo za zatvorene krugove profesionalnih upravljača. Međutim, njihovo političko opredeljivanju nije jednoobrazno kakvo je bilo u većini slučajeva u prošlosti. Neki se novom raspredu okreću ka levoj a neki desnoj aktuelnoj politici. Sve zavisi od toga kako će ko razumeti sukob ranijih konvencija i stvarnosti. Oni koji su najbolje prolazili radije su prilazili konzervativnim i liberalnim partijama, napuštajući svaki interes za socijaldemokratsku doktrinu i programe. Od posebnog značaja su posledice ekonomske krize 2008. U takvim okolnostima neki delovi srednje klase mogu biti uznemirena zahtevima za preraspodelu prihoda u strahu za svoju imovinu i prihode. Takvi će tražiti red zasnovan na ranijim konvencijama i oslonac na neku nacionalnu veličinu a ne na uspostavljanje vlade koja će ih braniti na nekim novim socijalnim i političkim osnovama. Neki će pak osloncem na znanje svoje nezadovoljstvo smestiti u ideološke teze o osudi aktuelnog kapitalističkog sistema. Ipak, podrška srednje klase preduzetnicima sve manje se može uzeti zdravo za gotovo.

U takvim uslovima srednja klasa ne može sama lako obnoviti svoj pređašnji politički uticaj kakav je imala u doba dugog perioda prosperiteta posle Drugog svetskog rata. Izglednije je njena podela na manjinski dobro stojeći vrh i dvotrećinsku većinu koja će se izjednačiti sa industrijskim radnicima i relativno slabo nagrađenim u servisima. Prema tome podeliće se i na one koji prihvataju promene u regulaciji biznisa i one koji se boje svih promena da ne bi izgubili sve ono što su kao pojedinci stekli. Neki delovi srednje klase suprotstavili su se socijalnim reformama predsednika Barak Obame iako ove u krajnjoj liniji idu i u njihovu korist. A javljaju se i oni kojima odgovara ekstremna desnica što istorijski posmatrano nije ništa novo. Nemački nacional socijalizam u dobroj meri kadrovski su napajali delovi srednje klase onog vremena. Strah od promena vodi i u apsurdno ponašanje. Dobar primer za to su pogledi na svetsku ekonomsku krizu i izlazak iz nje pokreta „Čajanka“ u SAD (The Tea Party Movement) koje regrutuje svoje članstvo upravo iz redova srednje klase. To je i jedan od razloga zašto su u Zapadnoj Evropi na početku krize ili nešto pre njenog pojavljivanja socijaldemokratske partije kao predstavnik dobrog dela srednje klase izgubile prednost u parlamentima i time pravo da utiču na formiranje vlada. Da li će se takav obrazac međusobno nesaglasnog opredeljivanja održati nije izvesno, jer se ne zna kakva će se nova rešenja u upravljanju ustaliti posle velike krize. I koje će ideje prevagnuti: doterano staro ili nešto sasvim novo. U ranijim istorijskim razdobljima otkako je prevladao kapitalizam u svetskoj ekonomiji faktor unutrašnje stabilnosti prvog reda bila je pogodba sa srednjom klasom i prihvatanje njenog liberalizma. Ko će preuzeti tu ulogu posle velike krize koja je počela 2008. godine ? Ili, kakvu će ulogu odigrati nova srednja klasa u zemljama rastućih ekonomija na Istoku i Jugu ?

Omladina

Od kretanja bogatstva i odlučivanja ka vrhu najviše trpe mladi; njih sve materijalne nevolje pogađaju pa čak i njihova moralna osećanja. Mlade generacije su najobrazovanije  u istoriji ali nikada nije bila toliko pogođena nezaposlenošću kao u današnje vreme. Ne mogu da zadrže ekonomske pozicije svojih roditelja a kamoli da žive bolje. Širom sveta 78 miliona mladih nema posao. U Evropi, gotovo četvrtina onih ispod 25 godina ne radi. Osam miliona mladih u uzrastu 15 - 24 godini niti je u školi, niti je na birou rada, uz velike šanse da sklizne na socijalnu marginu i siromaštvo. (Prema članku Tanja Vujić, Legat „izgubljenoj generaciji“, Politika 22.jul 2013.) Ovde nije reč o neobrazovanim već i obrazovanoj omladini koja jednostavno nema šta da radi niti ima nade da će im vladajući bilo šta značajnije ponuditi. Pored toga, produbljuje se jaz među generacijama koji nema   svoje političko ili neko drugo opravdanje, ali u preovlađujućoj nejednakosti ima svoj pogubni uticaj.

Robert Hammerstiel: Omaž Feliksu Nusbaumu (1904-1944),80x60, 2007. Akril na platnu

Mlade ne zanimaju teme globalne političke elite; oni traže nešto sasvim opipljivo i moralno. Oni se osećaju odbačenim od društva pa stoga grade i svoju posebnu političku kulturu i sistem vrednosti koju vladajući establišment ne razume ili ne želi da razume. Njima ništa ne znači organizacija političkog života preko tradicionalnih partija ili formalne podele na levo i desno. Ne veruju ni poslovnim ni političkim elitama, niti vladama ili velikim opozicionim strankama. Ne polažu ni mnogo nade u više partijsku demokratiju jer im ova ili premalo nudi a što nudi sporo se ostvaruje. Otuda se između moralno ideoloških osećanja mladih i glasačke demokratije ne može staviti znak jednakosti ili utvrditi neke značajne dodirne tačke. Mladi u takvu demokratiju jednostavno ne veruju i malo šta od nje očekuju, sem nekolicine ambicioznih koji misle da mogu uspeti u strankama poretka. Kako kaže bugarski sociolog Ivan Krastev „Oni su zaokupili imaginaciju javnosti a da nisu predstavili novu ideologiju ili harizmatičku vođu.“ Neki iz sredine mladih u svom krajnjem nezadovoljstvu i pomanjkanjem definisanog životnog cilja okreću ka ekstremističkim pokretima koji ima ako ništa drugo pružaju mogućnost da izraze svoj bes. Možda je najopasnije za postojeće modele upravljanja to što se za mišljenja mladih razočaranih gubitkom moći saznaje preko uličnih demonstracija i sličnih protesta. Komunikacija sa institucijama, ukoliko i postoji, sužena je samo na neka pitanja čije rešavanje ne povlači za sobom bitan napredak u položaju ovog društvenog sloja.

Umesto srednje klase čiji su nekadašnji pripadnici izgubili svoje političke i ekonomske atribute novi pokretači političkih promena bi mogli da budu mladi ljudi koji po svom socijalnom poreklu upravo potiču iz te sredine ali koji na svojoj koži neposredno osećaju posledice lošeg upravljanja i nehumano postavljenih ciljeva. Nije verovatno da će ta masa nesumnjive organizacione ingenioznosti pristati da im se, jednostavno rečeno, ukida budućnost, da budu definitivno izgubljena generacija i pored toga što im ideologija nije još definisana kao neka dugoročna projekcija već se uglavnom pridržava njihovog aktuelnog položaja. Njih svakako ne pokreće liberalizam, pogotovo ne neoliberalizam, religijska načela ili nacionalizam. Međutim, cene model države blagostanja ili neki drugi način ispoljavanja socijalne pravde.

Prekarijat

Od kraja XX veka u industrijskim zemljama veliki broj ljudi neprekidno živi i radi u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnost, kao što je povremeni posao, nisko plaćeni posao i posao bez ikakvog ugovornog obezbeđenja. Njihovi prihodi fluktuiraju potpuno nepredviđeno i nedostaju im mnoge privilegije koje ostali zaposleni uživaju kao gotovu stvar. Oni nemaju pravo na godišnji odmor, bolovanje, subvencije za obučavanje, pravo na penziju i nikakvo osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Za ovaj sloj radničke klase uvrežio se naziv prekarijat nastao od kombinacije engleske reči „nesiguran“ i proletarijat.
Prekarijat je globalni problem, ima ga svuda, i nije samo stvar ekonomske nesigurnosti i odnosi se na sve one koji nemaju nikakav opšte prihvaćen profesionalni identitet. Ne osećaju da su neko i nešto, ne rade ono što bi želeli ili da očekuju zaposlenje na osnovu svog školovanja. I što je najvažnije, oni su svesni činjenice da moraju da mnogo rade u oblastima koje su slabo plaćene, pošto se njihov rad tretira kao ekonomski bezvredan Prekarijat ne mari za sindikate jer ne vide šta ovi mogu za njih da urade.
Prekarijat se deli uglavnom na tri grupe: oni koji su izgubili status zakonski utvrđenog subjekta rada, oni koji su prihvatili radnu nesigurnost jer nikada nisu imali ništa bolje i oni koji su obrazovani, ali su frustrirani je nikako ne mogu da dobiju posao. Prva kategorija nastoji da povrati pređašnji status, druga su ponajviše migranti, manjine i invalidi, treća su buntovna omladina. Bez obzira kojoj kategoriji pripadaju ona su za svako društvo veliki rizik jer razlog za njihovu zabrinutost je prožimajuća nesigurnost koja širi strah i osećaj otuđenja. Sve to zajedno vodi besu što prerasta u pokrete protesta koji na  političkoj sceni traže da se za njih uspostavi bolji radni identitet i veći pristup bogatstvu koji se kreće skoro isključivo ka veoma suženoj manjini. Mnogi misle da će takvi protesti i sve što ih prati prerasti u napredni dnevni red za bolje društvo.

Simeon Pobulić