OVA ZEMLJA PREZIRE RADNIKE

O razmerama propasti svedoči i podatak da je pred Privrednim sudom više od 5000 stečajeva, od čega 2000 u stečajnom postupku. To je ujedno i ogledalo epohalne nesposobnosti naše „elite“ da  zemlju izvede iz krize. Ono što je dosad preduzimano u tom pravcu neodoljivo podseća na već poslovične intervencije u našim bolnicama: lekari leče jednu bolest ne obazirući se na celinu organizma i da li će pacijent preživeti.

Olivija Rusovac

Velika prašina podigla se povodom ostavke ministra privrede Saše Radulovića koju je podneo pošto su premijer Dačić i vicepremijer Vučić pristali da se o zakonima o radu, privatizaciji i stečaju povede dijalog na Socijalno-ekonomskom savetu. To nije onaj pravi socijalni dijalog koji obavezuje vladu, ali je ipak nekakvo popuštanje posle protesta sindikata i pobuna po fabrikama sa samopovređivanjem i štrajkovima glađu. Radulović i njegovo ministarstvo poručili su da odustajanje od ova tri zakona znači odustajanje od reformi. I zaista, reč „reforma“ postala je aksiom, uslov bržeg priključivanja EU i boljeg života za sve. Aksiom se, međutim, kod nas sveo na zbrzavanje i jednostavne rezove pri čemu se o posledicama ne vodi računa. Kolaterarna šteta su po pravilu radnici i preduzeća u stečaju. O razmerama propasti svedoči i podatak da je pred Privrednim sudom više od 5000 stečajeva, od čega 2000 u stečajnom postupku. To je ujedno i ogledalo epohalne nesposobnosti naše „elite“ da zemlju izvede iz krize. Ono što je dosad preduzimano u tom pravcu neodoljivo podseća na već poslovične intervencije u našim bolnicama: lekari leče jednu bolest ne obazirući se na celinu organizma i da li će pacijent preživeti. Tako je i sa našim reformatorima. Ovi, posle 2000. godine, spadaju među najomraženje likove, i to nije slučajno. Nije ipak 90 odsto građana protiv reformi. Setimo se nekadašnjeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, Predraga Bubala, pa Mlađana Dinkića, Mirka Cvetkovića koji je bio direktor ozloglašene Agencije za privatizaciju, a kasnije i premijer. Da ne govorimo o raznim državnim sekretarima i direktorima fondova koji su takođe bili grobari srpske privrede. Sada se tom štetočinskom konceptu „brzih reformi“ kao da je u pitanju „brza hrana“ pridružio i Saša Radulović, nesuđeni reformator onog što je još preostalo da se uništi. Radulović je inače, zaljubljen u stečaj, to mu je i profesija,o čemu svedoči i krilatica koju je lansirao – da stečaj nije kraj nego nov početak. Ali nije naveo koji su to nov početak zabeležila preduzeća posle stečaja. Radnici, međutim, pitaju kako će vlada sprečiti da se u postupku stečaja zataška pljačka s obzirom da su razlozi za stečaj u većini slučajeva pljačka, a ne ekonomski razlozi. Radulović i njegovo ministarsvo su i autori nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, iako je taj zakon u resoru Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Očigledno je da je ovakvo ustupanje bilo potrebno da bi se radničko pitanje ukadriralo i rešilo u paketu, brzo i „reformski“, dakle opet na njihovu štetu. Treba brzo otpuštati uz što manji trošak poslodavca jer se samo tako može postići brže zapošljavanje mladih, ideja je novog reformskog zakona. Radnički sindikati su se pobunili, organizovali uspešan štrajk upozorenja i postavili logično pitanje: ako važeći zakon nije dobar, kako to da se nezaposlenost smanjila za pet odsto, što je objavio Republički zavod za statistiku. „Otpuštaj“ je novi hit reformista i privatnih poslodavaca, dok su se sindikati odlučili za „Okupiraj“. I odmah su se našli kolumnisti koji sindikalni protest ironično nazivaju „događanjem sindikata“. Proevropljani, slavska Srbija, salonska levica i desnica ujedinjeni u bezbrižnoj površnosti i neosetljivosti prema radničkom pitanju radnike bukvalno bacaju u naručje populističke vlasti.

Budući Zakon o radu dobio je u dela javnosti reformski oreol jer je, kako je slagao bivši ministar, uperen protiv privilegija zaposlenih u javnim preduzećima. Ali teško da bi se u tim preduzećima ostvarila zamisao o brzom otpuštanju kad se tamo zapošljava po partijskoj liniji, tolikom brzinom da je čak i ministar finansija zaprepašten brojem zaposlenih koji predstavljaju „teret koji Srbija ne može da izdrži“. Da li su taj teret lekari, profesori, radnici u toplanama, rudari, topioničari... ili stoglava hidra administracije kojoj niša nije mogla „giljotina propisa“ baš zato što tu vladaju zakoni partije, a ne neki reformski zakoni. Zakon o radu pod privlačnom formom štednje i ukidanja privilegija zaposlenih i sindikata podstiče represiju i antisindikalizam, dok obrazloženje o bržem zapošljavanj mladih antagonizira generacije. Čije interese štiti vlast koja će odlučiti o ovom zakonu? Nisu se slučajno u odbranu zakona javili privatni preduzetnici. Predsednik Unije poslodavaca Nebojša Atanacković je čak rekao da će „poslodavci tražiti i više“. Doveli su u pomoć generalnog sekretara Međunarodne organizacije poslodavaca koji im je dao podršku. Pritisak sindikata je, međutim, pokvario režiju koju je skovao bivši ministar Radulović, a skoro je neverovatno da je to sve radio bez znanja vlade. Zato na njegovu ostavku koju je podneo zbog razočaranosti što ne može da sprovede zamišljene reforme pada senka sumnje da su njegovi i vladini poslodavci – u stvari interesi privatnih preduzetnika koji bar za sada nisu prošli. U ogledu objavljenom u prošlom broju Republike Nebojša Popov je konstatovao da „privatno preduzetnišvo i vlasništvo manje počiva na vlastitoj tečevini, a više na faktičkom zahvatanju u društvenu svojinu“. I Saša Radulović, dok je još bio ministar, rekao je i sam „imali smo pljačkašku privatizaciju“. Ali ipak zakonima o stečaju i o radu radi upravo u korist onih koji su se takvom privatizacijom okoristili. Sada je došao trenutak da se uzme sve što je preostalo u poslednjem stadijumu bogaćenja. Oni u stvari, a ne reforme, diktiraju naše zakone i sada, pod vlašću SNS-a, kao što su činili i za vreme DSS-a i DS-a. Prevara traje već četrnaest godina i ona se sve više shvata kao neka neminovnost. Poslodavci su se u međuvremenu legalizovali, ali radnici smetaju da harmonija bude potpuna. Oni su njihova nečista savest, a to niko ne voli. Zato bi ih režimi i užurbani reformisti najradije poslali u ilegalu, zajedno sa vrednostima kao što su solidarnost i sindikalizam. I ta vulgarna neoliberalna uobraženost vratiće nam se kao bumerang jer će se pokazati da kratki rezovi naših vlada na štetu radnika i obnove industrije nisu nikakve reforme i da opet kasnimo, dok u Evropi, u pripremi za izbore za Evropski parlament u maju levičarske partije na dnevni red stavljaju pitanja plata i prihoda, novu definiciju prava i resursa socijalne pomoći, ustavnu transformaciju pojedinih zemalja i evropskih izbornih pravila. To se tamo naziva „novom političkom gramatikom“ i naša reformaska vlada bi trebalo što pre da se o njoj obavesti i da je savlada kako ne bi mucala i bila vraćana na popravni ispit.