Stota godišnjica rođenja Rudija Supeka

PROFESOR BEZ ŠKOLE

…nema druge slobode do borbe za slobodu.                                      
Karlos Fuentes, „Volja i sudbina“

Poziv na učešće u obeležavanju stogodišnjice rođenja Rudija Supeka me je uznemirio.^* Iz više razloga. Uskomešao je mirovinski tok života, prihvatanjem obaveze da nešto napišem, još o roku. Podstakao je memoriju na jedno burno razdoblje koja prate oskudna i protivrečna gledišta. Iskušava suočavanje s jednom složenom biografijom. Izlaže riziku da i sebe upletem u pripovedanje o znamenitoj ličnosti, kako to inače biva u jubilarnim ritualima. I da mi, napokon, nije posve jasan smisao vlastitog sećanja.

Stil

Prvi put sam video i slušao Rudija Supeka na jednom skupu jugoslovenskih sociologa u Beogradu, krajem 1950-ih godina. Bila je reč o upotrebi sociologije u našem društvu. Glavni govornici bili su mahom profesori univerziteta. Jedan sam od pripuštenih studenata koji tek sluti šta je zanat sociologa, tek na početku studija na Pravnom fakultetu, gde je odranije postojala katedra za sociologiju; godinu dana kasnije upisana je prva generacije sociologa na Filozofskom fakultetu. Pored poslovične radoznalosti, bio sam zainteresovan za sticanje znanja o tome šta i kako menjati u životu, o čemu se tada mnogo govorilo. Nalazio sam se među onim mladim ljudima koji su smatrali svojom dužnošću da radnim akcijama doprinose izgradnji zemlje, ali to je bio, da tako kažem, pretežno fizički angažman. Kada sam kao maturant bio primljen u SKJ pričali su nam da se od nas očekuje sudelovanje u promenama društva, i to znanjem, a ne putem vlasti, koje se, tvrdili su, jedina a vladajuća Partija – odrekla. Ostavljajući po strani osnovanost takvih pripovedanja, izvesno je da smo malo znali o tome šta se zbiva u društvu, ko i kako treba da ga usmerava i menja. Dominirala je jalova skolastika vladajuće ideologije marksizma-lenjinizma. Ponešto smo znali o sporovima između modernista i realista u književnosti, i o tome smo se i opredeljivali u đačkim družinama. Na fakultetu smo osnovali Debatni klub koji je pretresao kretanja u svetu i našoj zemlji.

Robert Hammerstiel: Omaž Egonu Šileu (1890-1918),120x145, 2004. Akril na platnu

A nestrpljiv da savladam zanat i zarađujem za život učestvovao sam u terenskom radu, empirijskim istraživanjima radničkog samoupravljanja. Zašao sam, dakle, u polje koje mi je nepoznato; jedva sam nazirao alatke i istraživačke procedure. Bio sam, očigledno, pripravan da slušam jednog bez sumnje obrazovanog čoveka i majstora od zanata, jasnih misli i reči i nadasve britke i poletne kritičke usmerenosti protiv dogmatizma, a s vizijom oslobađanja čoveka i društva. Sve što sam video i čuo na jednoj otvorenoj tribini doživeo sam kao povoljan vetar za plovidbu na koju se spremam. Negde u isto vreme čitao sam Lefevrovu Kritiku svakidašnjeg života i Fromovo Bekstvo od slobode, što mi je otvaralo uvide u šira strujanja kritičke misli i emancipatorskih kretanja. Podsticaje sam nalazio i u stalnim debatama u krugovima beogradskih filozofa i sociologa, i na sve češćim javnim tribinama i simpozijumima širom zemlje. Bivalo mi je sve razgovetnije da snažan utisak o načinu razmišljanja i komuniciranja Rudija Supeka nije vezan tek za nekog osobenjaka, nego spada u vrhunske vibracije jedne šire i složene dinamike duhovnog stvaralaštva. Takva dinamika uzimala je maha ne samo u krugovima kritički usmerenih intelektualaca, nego i među radnicima, koji su upravo u to vreme sve češće svoje nezadovoljstvo izražavali štrajkovima, a potom i kod studenata, naročito 1968. godine. (Prvo radno mesto bilo mi je obrazovanje radnika, a drugo rad sa studentima.)

Nije ništa neobično kada se kaže da svaki čovek ima osoben stil. Tako sam i ja decenijama, posmatrajući stil delovanja i života Rudija Supeka, često iz neposredne blizine, sticao sve veće poštovanje, bez iluzija da ga mogu oponašati i bukvalno slediti. Verujem da sam u velikom dobitku već time što sam nastojao da ga sledim u proceni značaja permanentnog obrazovanja i lične autonomije. Jedan gest samoga Supeka rečito svedoči o njegovom stilu. Kada su mu kolege sa Katedre za sociologiju, po navršenju dve decenije od njenog osnivanja, ponudile proslavu odlaska u penziju, 1979. godine, on ne prihvata slavlje, rekavši da ne smatra svoj životni poziv okončanim a delo dovršeno, naprotiv, tek mu predstoji zamašan rad. U tom gestu bio je primetan i izvestan pramen gorčine, zbog višegodišnjeg nastojanja vlasti da priguši slobodu stvaralaštva u nauci i kulturi – primerice gašenjem Korčulanske ljetnje škole i časopisa Praxis (1964–1974). Problem je načelan, a ne ličan. Rudi Supek je bio jedan od njihovih osnivača, predsednik Upravnog odbora KLJŠ i urednik časopisa, sa Gajom Petrovićem. Od dobrog ukusa i ličnog stila jeste to da li ćete učestvovati u svečanosti u ustanovi iste države koja gazi duhovno stvaralaštvo i ponižava delatnike. Nije potrebno baš puno pameti pa da se shvati koliko je neugodno biti profesor koji je lišen jedne škole koja je stekla i svetski ugled, niti je potrebno puno naivnosti pa očekivati da osoba od retko snažnog moralnog integriteta može nemo da posmatra stradanje kolega, studenata i profesora koji bivaju ne samo klevetani, nego i lišeni elementarne slobode i radnog mesta (u Beogradu, Ljubljani, Sarajevu).

Osobeni lični stav biva razgovetniji ako ga uporedimo sa ponašanjem mnogih javnih delatnika koji rado prihvataju ulogu slavodobitnika u inače čestim proslavama raznih jubileja i usred javnih progona. Pomenimo primer jednog od najslavnijih velikana naše kulture koji je za mnoge intelektualce dugo važio za naj-viši uzor slobodne misli i javnog angažmana. Naime, prilikom dodele visokog državnog odličja Miroslavu Krleži, približno u isto vreme, slavljenik je prihvatio ukazanu počast, mada je izrazio izvesno snebivanje u pogledu svojih zasluga s obzirom na, kako je sam rekao, razne amplitude u svojoj biografiji, aludirajući na činjenicu da ga vlast nije uvek slavila, nego i povremeno osporavala, čak napadala i kažnjavala. Time dospevamo do jednog fenomena kojim se ovom prilikom nećemo bliže baviti. Uočimo samo to da vlast prisvaja ulogu arbitra gotovo u svim sferama života pa i u presuđivanju o nagradama i kaznama u kulturi, a da to intelektualci neretko prihvataju kao, zlu ne trebalo, izvesnu zaštitu, pa i kao toplo majčinsko krilo. Iza buke spektakla čuči ne baš blistava simbioza nezajažljive vladalačke volje za moć i heteronomne osobe koja ne može da opstane i da se uzdiže bez oslonca na spoljnu moć. Ovakva simbioza je često praćena halabukom vašara taštine, koja prati razne podele nagrada i odlikovanja jednima i progone drugih. Veća pažnja prema jednom neodržanom jubileju dovodi nas do ruba rizika da ga naknadno, post mortem, održimo, i da okitimo Rudija Supeka slavom uzvišene intelektualne i moralne gromade. Za tako nešto, međutim, nema uslova. Njega nema nazočnoga da se suprotstavi slavlju, ali to nije dovoljan uslov da izbegnemo slavlje. Zatim, čak i ako bismo se uživeli u ulogu moćnog arbitra, ona realno ne može dosegnuti nivo koji bi je činio kadrom i voljnom da slavi ono što Supek predstavlja. Najzad, ono bitno što možemo pouzdano znati o Rudiju Supeku suštinski odudara od uobičajene tehnologije pravljenja jubilejskog spektakla i „junaka našeg doba“.

U njegovom životnom putu teško je naći bilo šta što bi bilo vašarski blistavo. Još kao student Sveučilišta u Zagrebu zapažen je kao borbeni levičar, spretan ilegalac i hrabar učesnik u sukobima sa militantnim desničarima. Takvu usmerenost nije menjao ni po dolasku u Pariz na doktorske studije. U okupiranom Parizu bio je borac Pokreta otpora, zbog čega ga okupaciona vlast hapsi i deportuje u konclogor u Buhenvaldu, gde je bio u grupi koja je pružala otpor, čak je učestvovao u izdavanju glasila logoraša u njihovoj grozničavoj borbi za opstanak u životu i oslobođenje vlastitom pobunom. Posle odbrane doktorata na Sorboni vraća se u Jugoslaviju. Izložen podozrenju kako je preživeo nacistički konclogor, ostaje van etabliranih struktura vladajuće partije i nove vlasti. Učestvuje u pokretanju časopisa Pogledi gde objavljuje analitičke radove ali časopis ubrzo prestaja da izlazi, osumnjičen za tada akutno skretanje („Slučaj Đilas“). Potom boravi u Beogradu, gde sudeluje u formiranju Odeljenja za sociologiju pri Institutu društvenih nauka. Poslednjih dvadeset akademskih godina provodi u Zagrebu, gde je kroz Katedru za sociologiju prošlo dvadeset generacija studenata s kojima je bio u dinamičnom kontaktu. Pamte ga, širom Jugoslavije i sveta, kao nadahnutog predavača, mahom „iz glave“, bez uobičajenih profesorskih papira i sličnih pomagala. Organizovao je mnoga istraživanja. Kao predsednik Jugosloven-skog udruženja za sociologiju negovao je njegovu autonomiju i branio ga od raznih napada. Uvažavaju ga i međunarodni forumi, uključiv i svetsko udruženje sociologa (ISA). Zapažena su i njegova istraživanja radničkog samoupravljanja, u svetu i u Jugoslaviji. Nakon prestanka angažmana u KLJŠ i Praxisu godinama je, zajedno s profesorom Eugenom Pusićem, i uz pregalaštvo Alije Hodžića, bio koordinator dijaloga jugoslovenskih sociologa i filozofa u Grupi „Čovjek i sistem“. Bio je među osnivačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) koje se zalagalo za ustavnu demokratsku rekonstrukciju Jugoslavije; povremeno je finansirao štampanje njegovog biltena (Republika). U poslednjim godinama života, u vreme etabliranja Tuđmanovog režima, učestvovao je, zajedno sa drugim antifašistima, u protestima protiv preimenovanja Trga žrtava fašizma u Trg hrvatskih velikana. Preminuo je početkom 1993, u vreme zahuktavanja ratnih meteža. Na osnovu pisanih tragova, oralne istorije i višegodišnjeg, kako bi sociolozi rekli, „posmatranja s učestvovanjem“, ocrtava se jedinstven životni stil u čijem jezgru je snažna i negovana lična autonomije i, kao njeno pomagalo, stalna kritička distanca prema raznim oblicima heteronomije.

Ako se smatra dokazanim da je Rudi Supek otporan na spektakularne jubileje, to ne znači da ne zavređuje sećanje, čemu je posvećen završni deo ovoga teksta, ali ćemo se pre toga pozabaviti jednim delom njegovog spisateljskog opusa.

(O)poruka

Izdvojio bih jednu knjigu u čijem naslovu stoji izvesna reč koja je ušla u modu posmatranja svega i svačega kao nešto „post“ ovoga i onoga. Reč je o jednoj Rudijevoj „postjubilarnoj“ knjižici koja me i lično dotiče (eto ranije pomenutog rizika da se upletem u tuđu biobibliografiju). Autor mi je poslao svoj rukopis s očekivanjem da se potrudim za njegovo objavljivanje, s tim da prihod od knjige pripadne meni. Blago rečeno, neobično. Iako smo, uz sve razlike u godinama, statusu itd. bili u dobrim kolegijalnim pa i prijateljskim odnosima, bio sam iznenađen. Tako nešto nije naprosto sledilo iz višegodišnje saradnje u KLJŠ i Praxisu i toga da je profesor bio mentor moje disertacije. Nisam sklon da u tom gestu vidim skrivenu poruku da rukopis što pažljivije proučim. Pre će biti da je to gest lične solidarnosti i kolegijalne pomoći u vreme kada sam bio izbačen, zajedno s još sedam kolega, s Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ima tu i nekog šmeka teatra apsurda. Naime, jedan ugledan a oklevetani i marginalizovani profesor pri kraju svoje karijere pomaže jednom početniku kojem nasilno prekidaju tek započetu akademsku karijeru. Obojica, kao da teraju inat „trećim licima“, pre svega onima koji izigravaju neku višu silu koja meritorno odlučuje o našim sudbinama. U takvoj atmosferi nastala je knjiga Živjeti nakon historije. Prilog dijalektici oslobođenja, kao nezavisno izdanje Slobodana Mašića (Beograd, 1986). Kako već dolikuje iskustvu rezervata marginalizovanih autora, bilo je skromnog odjeka u javnosti. Bilo je i izvesnog prihoda, tek da niko ne ostane dužan bilo kome; autor nije osiromašio niti se izdavač obogatio. Nastojeći da odgonetne smisao Marksove rečenice iz Komunističkog manifesta da je „slobodan razvoj svakog pojedinca uslov slobode za sve“, autor nadilazi uobičajene sporove u marksizmu i oko njega; krstari širokom književnom, filozofskom, sociološkom i psihološkom literaturom. U dijalogu s raznim autorima, profesor Supek izlaže rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u obliku osobene intelektualne oporuke. Sažeto rečeno, on zastupa dve teze. Prvo, stanovište da proleterska revolucija, onda kada se dogodi, ukida klasno društvo i potpuno oslobađa čoveka. Drugo, odlučan proboj emancipacije individue zbio se u umetnosti, od romantizma do nadrealizma, praktičkim iskušavanjem pobune pojedinca protiv društva. Kumulacija pobunjeničkog iskustva učinila je pojedinca nezavisnim od vremena tako da on živi u „posthistorijskom vremenu, a da se socijalistička revolucija nije ni odigrala“. Time se, dabome, ne odbacuje mogući domašaj totalne revolucije, niti se ona nadomešta duhovnom revolucijom („mišljenje revolucije“).

Robert Hammerstiel: Omaž Vasiliju Kandinskom (1866-1944),70x70, 2007, Akril na platnu

Individualna emancipacija je važnija od kolektivne. Od dosegnutog nivoa i slobode pojedinca zavisi nivo koji će domašiti društvo. U središtu pažnje je odnos individualne i kolektivne pobune kao dva koloseka kretanja ka slobodi. Jednim krakom se teži radikalnoj promeni društvenih odnosa posredstvom svog „društvenog bića“, a drugim se iskušava sloboda vlastite subjektivnosti bez društvenog posredovanja. Reč je i o dva imperativa: istorijskom, oslobađanju sebe pomoću drugih, i personalnom, oslobađanju drugih pomoću sebe. Bitno je pitanje kako ostvariti susret obe vrste (ili strane) pobune, i kako kumulirati njihovo iskustvo u korist slobode. Nova razmatranja o dve dijalektike oslobođenja, individualne i kolektivne, ne teku u znaku ispredanja neke nove doktrine nego podrazumevaju preispitivanja rezultata razmišljanja izloženih u prvim objavljenim knjigama, Egzistencijalizam i dekadencija (1950) i Psihologija građanske lirike (1952). Tada je bilo naglašeno stanovište autora, njegovo komunističko uverenje, da je trećina čovečanstva već krenula kolosekom kolektivne slobode, a iz te perspektive filozofija egzistencijalizma izgleda kao „potpuni nihilizam“ ili „negativna mistika“, dok se nadrealizam čini kao „poetski štit besmislenosti građanskog društva“. Strahote fašizma i trijumf antifašizma daju krila, u ono doba, pomenutom autorovom stanovištu tako da ostaju u drugom planu analize dometa samog iskustva umetnosti. Plodna istraživanja, i samog autora, a ne samo mnoštva drugih istraživača, pokazala su ne samo ružno lice „prve zemlje socijalizma“, i pre nego što je kolabirala, nego su bacila novo svetlo na ranije potisnute tokove u umetnosti i čitavoj kulturi.

Inače, sam Supek se decenijama bavio kritikom staljinizma i proučavanjem kulture. Ali, umesto revizije ranijih zaključaka „posipanjem pepelom“, nastojao je da preispita rezultate svojih istraživanja. U novim razmatranjima o dijalektici oslobođenja možemo primetiti i izvesne primese oporuke, tako da je polje istraživanja daleko šire, dublje i dramatičnije od obdelavanja Kandidovog vrta. Reč je o pulsiranju jednog toka u evropskoj tradiciji čijim se znamenitim začetnikom, još od pre dva i po milenijuma, smatra Sokrat, a u čemu drugi znameniti Grk, Kornelijus Kastorijadis, vidi pouzdan oslonac za ovozemaljska izbavljenja iz čestih kriza, i usred retko viđenih padova i užasa istorije. „Svaki proces oslobađanja čovjeka“, smatra Supek, „već pretpostavlja njegovu sposobnost da se odnosi prema sebi i drugima kao slobodan čovjek. On tu svoju sposobnost ne može uništiti, čak niti onda ako odluči da će se ponašati kao rob; on je može samo zatajiti i prigušiti, on ne zna kada će i u kojem času i na kojem mjestu, ona u njemu progovoriti vlastitim jezikom“. Autor podseća na svoja ranija istraživanja. Tako, primerice u knjizi Mašta (1979), koja obuhvata i rukopise iz ranijih decenija, možemo naći ključ ne samo za celovitije razumevanje oblikovanja antropološkog pristupa istoriji, već i za poimanje bitnog preloma u čovekovom oslobađanju koji se ogleda u stvaralaštvu kao alternativi otuđenom delovanju. Reč je o dugom i dalekosežnom procesu. Ovde čovek ne dela u spoljnjem svetu, nego je, veli Supek, „kopao sam u sebi i pronalazio blago koje nitko nije zakopao. Iskopao je ono što je tek kopanjem počelo postojati – jedan čitav novi svijet. A od toga svijeta danas živi naša kultura – post-moderna umjetnost“. Mada je to kopanje istorijski uslovljeno, rezultat koji odatle nastaje je prevashodno delo samog pojedinca. A tim epohalnim delom prestaje dijalog čoveka s istorijom. Od romantizma, preko simbolizma, do nadrealizma gubi se otisak dijaloga s istorijom, a potom on nestaje. „Umjetnik više ne robuje historiji, postao je vladarom vremena, jer vrijeme više ne stvara njega kao ograničeno biće, već on stvara vrijeme kao moment od svojih još nesagledanih mogućnosti. Gotovo da je postao svemoguć u izboru svojeg izražavanja, kao što mu se to pričinjalo na početku romantičke pobune protiv bogova. Hrvajući se sa historijom stvorio je nevjerojatno bogat izražajni materijal kojim danas raspolaže i postao članom, zapravo jedinog oblika ’društva obilja’, usprkos moralnoj i materijalnoj bijedi koja ga još uvijek okružuje.“

Ovde se umetnost ne shvata kao uzor-model preobražaja sveukupne čovekove delatnosti, već kao dalekosežni medij komunikacije. „Bitna je uloga umjetnosti izražavanja, a ne samo pročišćavanja i oslobađanja od mučnih čuvstvenih stanja... U umjetnosti čovjek izražavajući se komunicira s drugim ljudima, realnim ili zamišljenim. Katarktička uloga umetnosti kroz komunikaciju uvodi Drugoga u svet Jednoga, čime kruto postaje gipko, čvrsto i hladno postaju tečno i toplo.“ A šta se dešava na drugom koloseku, šta biva s revolucijom? I tu se završava jedan ciklus istorijskih zbivanja. O tome postoji bezmalo nepregledna literatura. I sam Supek je o tome decenijama pisao. U ovoj knjižici nalazimo samo jezgrovite stavove, pa se moramo pomoći opštim uvidima iz šire literature. Promene u spoljnjem svetu su evidentne. Elektrifikacija, industrijalizacija i urbanizacija donose velike promene. Mnogo je uloženo i u rešavanje problema endemske gladi. Bitan je doprinos u borbi protiv fašizma. Ali, porazne su posledice na strani slobode. O staljinizmu se može govoriti i kao o kontrarevoluciji. Rasturena je najšira koalicija antifeudalnih snaga. Do krajnosti je zaoštren odnos prema liberalnim krugovima koji su imali bitnu ulogu u februarskoj revoluciji 1917. koja je, pre boljševičkog udara, srušila carizam. Razorni su sukobi i unutar revolucionarnog pokreta, s menjševicima, eserima i anarhistima. Sve dramatičniji su sudari i obračuni i među boljševicima, od marta 1921. pa dalje. Prestonicu je tada preplavio talas radničkih štrajkova protiv boljševičke uzurpacije vlasti a pod geslom „Sva vlast sovjetima“, što podržava i ustanak mornara u Kronštatu. Istovremeno, duga i dinamična diskusija o ulozi radnika i njihovih sindikata u upravljanju privredom završava se na X kongresu RKP(B) polemikom između pristalica više oponentskih platformi. Kolaps nastupa u trenutku kada zavađeni delegati jedinstveno kreću s oružjem na Kronštat, u masovno krvoproliće. Trenutni prestanak frakcijskih sporova ubrzo će biti zamenjen trajnom zabranom frakcija. I duge debate o slobodi raznih umetničkih pravaca okončane su nametanjem doktrine „socijalističkog realizma“. Centralna vlast otimala se bilo čijoj kontroli, nastojeći da kontroliše sve. Čitave klase, pre svega seljaci („kulaci“), izložene su surovim represalijama. Zavladao je teror, pod parolom zaoštravanja klasne borbe. Učestala su montirana suđenja i smaknuća. Zemlju je premrežio sistem koncentracionih logora (GULAG). Preko Kominterne kao instrumenta bastiona svetskog komunizma disciplinovane su sve komunističke partije sveta. Staljin je svima postao neprikosnoveni vođa. Prestiž stečen udelom u pobedi nad fašizmom služi kao oslonac za pokoravanje čitavih država istočne Evrope. Ako se neko pobuni, sledi represija, počev od Jugoslavije 1948, preko Mađarske 1956, do okupacije Čehoslovačke 1968. godi-ne. Dugogodišnji iznurujući hladni rat između ne-kadašnjih saveznika antifašističke koalicije, SSSR i SAD, okončan je krahom „realnog socijalizma“.

Pažljivijim čitanjem ove knjižice može se zapaziti da je razmatranje individualne emancipacije ne samo poletnije nego i argumentovanije. I kao da je hteo da kaže što više, izostajalo je potpunije sistematsko izlaganje, napomenama da će se vratiti nedovršenim temama, kao što se u ovom rukopisu već vraća svojim ranijim radovima. Otuda bismo mogli pretpostaviti da je nastavak istraživanja individualne emancipacije okosnica autorove oporuke, uz rezervisanost prema mogućnostima nove revolucije, mada ona ostaje u vidokrugu autora.

Čemu sećanje

Sećanje na Rudija Supeka, pored legitimnih ličnih motiva, nudi i mogućnost da proniknemo u nešto o čemu on nije neposredno pisao, ali je i te kako deo njegovog angažmana. Kako u toj mahom sirovoj neopisanoj praksi stoje stvari s dijalektikom oslobođenja u Jugoslaviji?
Pođimo od sredine priče. Kada je Jugoslavija dospela u sukob sa SSSR-om otvoreno je pitanje o alternativnom modelu socijalizma, pa i društva i države. Oslonac je potražen u istoriji ideja i pokreta, pa se tako naišlo na zametke pokreta radničkih saveta na zapadu Evrope s kraja XIX i početka XX veka. Tako je započelo uvođenje radničkog samoupravljanja. Podsticane su debate njemu u prilog, ali bez dovođenja u pitanje sistema partijske države.

U vreme izvesnog civilizacijskog napretka, kada je zemlja imala velike koristi što je izvan zavađenih blokova, koji su inače ovde ulagali znatna sredstva, naročito sa Zapada, uzelo je maha oslobađanje duhovnog stvaralaštva u umetnosti i kulturi, odbacivanjem dogmatizma marksizma-lenjinizma, naročito doktrine „socijalističkog realizma“ i „teorije odraza“. Najsnažniji su bili prodori kritičkog mišljenja u filozofiji i sociologiji obnovom pojma slobode i afirmacijom čoveka kao „bića prakse“ i metoda „bespoštedne kritike svega postojećeg“ kao okosnice dijalektike oslobođenja. Koristeći prednosti spram „socijalističkog lagera“, Jugoslavija je postajala sve otvoreniji prostor za slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja, za podsticajna istraživanja i dijaloge. Među mnoštvom sve slobodnijih tribina i časopisa najprimetnija i najplodnija mesta su ranija već pomenuta Korčulanska ljetna škola i časopis Praxis, gde je tokom deset godina (1964–1974), kako je takođe već rečeno, Rudi Supek bio najprimetnija pokretačka figura.

Robert Hammerstiel: Autoportret, 1976.

Na Školi, koja se kao stalna institucija permanentnog obrazovanja održavala svake godine pri kraju turističke sezone, mogli su uživo da se prate izlaganja kako plodnih domaćih profesora, tako i svetskih duhovnih velikana, poput Ernsta Bloha, Herberta Markuzea, Anrija Lefevra, Karela Kosika, Agneš Heler, Lisjena Goldmana, Lešeka Kolakovskog, Jirgena Habermasa… Izlaganja su objavljivana u domaćem izdanju časopisa i na svetskim jezicima u međunarodnom izdanju. Sala za predavanja je uvek bila puna, povremeno je bilo i više stotina učesnika, a broj pretplatnika na časopis rastao je do oko 5.000 primeraka. Sve to finansirano je skromnim sredstvima iz jednog saveznog fonda za kulturu na čijem je čelu bio jedan komunistički veterani liberter, Avdo Humo.
Prema zabeleženim utiscima učesnika ovih zbivanja prepoznavan je dah Mediterana i deo atmosfere antičkih simpoziona. To je naročito primetno bilo u bujnim komunikacijama izvan predavanja. U šetnjama lepim gradićem, na plažama, u kafanama, na izletima po uvalama na čitavom otoku, na Pelješcu, bajnom Mljetu... Kultna mesta bile su roštiljijade na terasi Rudijeve vikendice u Orebiću, na Kangrginom školju Gubavac pod čadorom od krevetskih čaršava, „opasuljivanje“ na Pendinoj terasi… Kada ponestane para, gostili smo se, na malom molu ispod pijace, pomadorima koji stižu s obala Neretve, friškim hlebom iz gradske pekare kojim je čašćavao barba Jere a znao je da naiđe profesor Foht sa svojim demižonom vina. Sve to plaćano je iz vlastitog džepa. „Vitezovi švedskog stola“ pojavili su se drugde i kasnije.
Posle sukoba 1948. umetnost je doživela dubok, buran i trajniji preporod. Pojavili su se novi i sve slavniji pesnici, pripovedači i romanopisci. Nizali su se književni listovi i časopisi, manji i veći skupovi, polemike i dijalozi. Sve više je i probranih prevoda iz svetske književnosti. S razlogom se govori o pravom bumu pozorišta s klasičnim i savremenim repertoarom i sve brojnijom publikom. Još burnije je bilo na filmu, u najpopularnijoj umetnosti. Pojavili su se i autori novog talasa koji su privlačili pažnju domaćeg i svetskog gledališta. Sve je više slikara koji stiču slavu u zemlji i svetu. U igri su bezmalo svi „izmi“, bez bilo čije dominacije. Umetnošću defiluju likovi od „krvi i mesa“ sa svim dražima i mukama svakidašnjeg života, bez nametanja papirnatih uzora „novog čoveka“. Dinamika individualne emancipacije je nepregledna i neukrotiva.
Nad vrtlogom individualne emancipacije autora i publike ponekad iskrsne senka ideološkog i političkog arbitra, ali njegova „čvrsta ruka“ je sve manje primetna. Zvanično distanciranje od spoljašnjeg staljinizma ubire plodove velikog sukoba. Međutim, subjektivna emancipacija objektivno ostaje u senci vladajuće partije, ma koliko se ona trudila da barem verbalno pokazuje da se odriče vlasti, ona i dalje ostaje jedina organizacija „subjektivnih snaga“ koja se ne odriče monopola na vlast. Možda bi idila između proklamovane i izborene slobode duže potrajala da pripadnici nominalno vladajuće radničke klase nisu, počev od 1958, sve češće pribegavali štrajkovima da bi izražavali svoje nezadovoljstvo dosegnutim načinom života. Uznemirenje je raslo još više kada su učestali protesti mladih u koje se vlast klela kao u „zenicu svoga oka“. Posle u krvi ugušenih demonstracija 1954. u Beogradu i 1959. u Zagrebu, nastupanje studentskih pokreta postaje sve organizovanije, od 1962–1963, u Ljubljani, 1966. u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, da bi svom snagom grunule, naporedo sa pobunom mladih u čitavom svetu, najjače u Beogradu, i s odjekom u svim većim univerzitetskim centrima Jugoslavije, naročito tamo gde su najviše odmakle afirmacija slobode akademskih istraživanja i borba za autonomiju.
Iznenađena snagom studentskog protesta zbog sprečavanja da se u centru grada izraze o razlozima svoga bunta, vlast je na prilazima gradu 2. i 3. juna 1968. brutalno prebijala studente i ponekog profesora, što je bunt dalje podstaklo te su studenti „okupirali“ Beogradski univerzitet. S njima su se solidarisali studenti u Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani, ali je vlast svim silama nastojala da razbije svaku solidarnost studenata čitave Jugoslavije i formiranjem specijalnih štabova za obračun sa studentima. Beogradski univerzitet, s oko 50.000 studenata i 10.000 nastavnika i vannastavnog osoblja proglasio je štrajk sa zahtevom da se utvrdi odgovornost onih koji su naredili upotrebu fizičkog i duhovnog nasilja. Kroz ovaj sukob profilisao se studentski pokret sa svojim programom, zborovima i akcionim odborima koji su tražili demokratske promene u zemlji kako bi se prevazišla hipokrizija između proklamovanog samoupravljanja i monopola vlasti vladajuće partije.

Robert Hammerstiel: Omaž Keti Kolvic (1867-1945), 70x100, 1992. Crtež

Nije ovo prilika da se bliže bavimo tadašnjim zbivanjima i njihovim oprečnim tumačenjima. Za našu temu o odnosima između individualne i kolektivne emancipacije bitno je da su se sučelile dve dijalektike oslobođenja o kojima govori profesor Supek. S jedne strane je bila uzavrela individualna emancipacija i, s druge strane, tvrdokorna koncepcija revolucije kao borba za vlast. Mada je na obema stranama bilo pristalica raznih gledišta, is-postavilo se da se vlast grčevito brani silom, s devizom „vlast koja je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje“. I tako je, da skratimo priču, uklonjena realna mogućnost da se utvrdi legitimnost upotrebe sile, što nije moralo da sruši postojeći poredak već da pribavi demokratsku legitimaciju reformisanoj državi. Ali, vlast je odbila tu soluciju i svim silama krenula u obračun sa protagonistima i idejama individualne emancipacije. Čitavih sedam godina, od 1968. do 1975. trajao je obračun, najpre sa studentskim pokretom, a potom sa svim emancipatorskim nabojima umetnosti i kulture koji su proglašeni za „crni talas u kulturi“.

Pod silinom tog obračuna „ugašeni“su i KLJŠ i časopis Praxis, a tako je ostao bez svoje škole i Rudi Supek. O kakvoj je školi reč može se suditi i iz ugla ovog obračuna u kojem je bilo očito koliko je ona moćna i bez zaštite vlasti i koliko se snažno opirala nestanku. Zanimljivo je, takođe, da profesor Supek za sobom i svojim ogromnim delom i delovanjem nije ostavio neku školu sledbenika. I u ovoj stvari sklon sam da razlog tome tražim u neponovljivosti Rudijevog ličnog angažmana i stila, mada ne treba isključiti i druge činioce.
Privodeći svršetku ovaj tekst biva mi sve jasnije da on nije nastao toliko iz lične potrebe koliko na podsticaj kolega i studenata Rudija Supeka koji su se već javno oglasili svojim sećanjima. U tome vidim i znake nepristajanja da njegovo ime i delo trajno nestanu, čemu su više nego očito težili protagonisti vladajuće ideologije, i marksizma-lenjinizma i nacionalizma, starog i novog monopola na vlast.
No, kada je reč o sećanju, valja imati u vidu da ono nije dovoljno pouzdano. Mnogo zavisi od razvijenosti kulture, društva uopšte. U tom pogledu, mi, koji živimo „na ovim prostorima“, da upotrebim jednu za ovu priliku prigodnu sintagmu, nismo se baš proslavili sećanjem i pamćenjem. I to ne samo zbog oskudevanja u obrazovanju i navikama, nego i zbog silovitih ideoloških pritisaka. Smenjuju se grozničave kampanje spram čitavih epoha, primerice, „isterivanja boga“, pa „uterivanja boga“, „isterivanje kapitalizma“ i „uterivanje socijalizma“, a potom „isterivanje komunizma“ i zavođenje kapitalizma. Sumanuto vrzino kolo! To ne može da ostane bez traga u sećanju na ljude i događaje. Pomenimo samo česte promene naziva gradova, trgova i ulica, u zavisnosti od smera dominirajuće ideologije i propagande aparata vlasti, ratničkih tabora, crkava, dinastija, političkih stranaka, raznih koterija, vođa i vođica, i „hodajućih legendi“. Ovakav anticivilizacijski metež može da se barem smanji, kako je sugerisao Rudi u svojim ekološkim istraživanjima, tako što će se u imenovanju ulica koristiti imena biljaka i životinja, kao znak poštovanja ravnoteže ljudskih zajednica i prirode, umesto povođenja za trenutnim rejtingom ovog ili onog „junaka“. Takva sugestija je tim umesnija kada se uzme u obzir koliko se strasti izliva kada narod postaje masa a masa rulja kada ruši jedne i uzdiže nove „junake“ („naše“). Dešava se to i drugde, a ne samo ovde.
Prisetimo se, ovom prilikom, nastojanja antičke Grčke da ostrakizmom uklone likove koji obuzeti neograničenom vlašću ugrožavaju opstanak ljudske zajednice. Još zanimljiviji je primer antičkog Rima, koji je nastojeći da svuda uvede red i očuva sklad svoje civilizacije, stvorio instituciju damnatio memoriae da bi na neki način zabranio sećanje na one likove koji škode ugledu države. Tako nešto čine i, na svoj nakaradan način, i totalitarni režimi, ubijanjem „nepodobnih“ ljudi i uklanjanjem njihovih tragova i drastičnim falsifikovanjem dokumenata, uključiv i rezanje fotografija. Svojevrsna zabrana sećanja primetna je i kod običnih ljudi, naročito onih koji su izloženi većim stresovima (prevrati, ratovi, tortura) kada im se lomi svaka lična vertikala pa naprosto brišu iz sećanja situacije koje su razarale elementarnu ljudskost. Bez sećanja, pak, nema ni minimalnog uvida u (dis)kontinuitete emancipacije i revolucije, a kamoli kumulacije iskustva lične i kolektivne pobune.
U sećanju na Rudija Supeka nalazim izvesne znake obnove ljudske vertikale, u sebi i u ličnostima kojih se sećaju. Uz inače sentimentalne motive prisećanja za biografije i bibliografije konkretne ličnosti, vidim i oslonac da se premosti zjapeći vakuum u kojem obitavaju razmnoženi zombiji. Kako smo već pomenuli, profesor Supek je nepodoban za oponašanje i pravljenje škole sledbenika. Uostalom, ni Sokrat nije imao školu, pa nije nestao. Ni zabrane sećanja na razne svaštočine nisu opustošile predele zla. Sećanje na Rudija Supeka, možemo reći, deo je izvesne memorije na pobunu protiv neslobode i stalnu borbu za slobodu, čega je bilo, i biće, dok je i ljudi.

Nebojša Popov

U sledećem broju:
Božidar Jakšić: RUDI SUPEK – ANTIFAŠIST I KRITIČAR NACIONALIZMA