Robertovi identiteti

Robert Hamerštil umetnik čija platna krase prestižne galerije, jedan od umetnika koje je Leopold osnivač i utemeljivač Leopold muzeuma uvrstio u svoju stalnu postavku pored Gustava Klimta, Egona Šilea i Oskara Kokoške

Lepa varoš Vršac, kao malo koja varoš skrajnuta uz granicu, iznedrila je umetnike na kojima i glavni grad može da joj pozavidi. Slikari: Paja Jovanović, Robert Hamerštil, Eva Fišer, Milan Blanuša, Pisci Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Dragi Bugarčić, Petre Krdu, filozof i pisac Aleksandar Saša Kron, arhitekta Dragiša Brašovan, šahista Bora Kostić... I svim tim umetnicima Vršac je bio važan toponim. Čak i kad su u Vršcu proživeli i propatili najteže dane u životu, nisu prestali da mu se vraćaju. Možda je najveći živi Vrščanin Robert Hamerštil (Robert Hammerstiel) rođen 18. februara 1933. godine u Aleksinoj ulici, na periferiji lepe varoši. Kad je postigao svetsku slavu, stigao do prestižnih njujorških galerija Robert je zapanjenim novinarima rekao da mu se Njujork dopada jer ga podseća na Vršac: „U Njujorku, kao u mom Vršcu, ljudi govore različite jezike, uživaju u specijalitetima različitih kuhinja, mole se u različitim crkvama, a znaju da žive zajedno.“ Niko u sali nije znao da ta varoš postoji, a još manje da liči na Njujork. Staloženo, sa smeškom, pokazujući vršačke kote na svojim slikama (Vršački breg i kulu, zvonike crkava, konturu varošice) Robert je objašnjavao da je dalekih tridesetih godina XX veka Vršac živeo utopiju koju danas pokušava da uspostavi zajednica evropskih naroda i Amerika.

Robert Hammerstiel: Autoportret, 1994.

U njegovoj kući se govorilo na nemačkom, srpskom, rumunskom, mađarskom i bugarskom jeziku. Prelazilo se sa jednog jezika na drugi a da niko nije primećivao da je to nešto izuzetno. Deca su progovarala i učila reči različitih jezika istovremeno. Kuvala su se nemačka, aškenaska, sefardska, turska, srpska, mađarska jela. Znalo se u kojoj kući i krčmi je koje od tih jela najukusnije. Nemačka i romska sirotinja je dobila zemlju za kuće i okućnice u Balati. Nevolje Drugog svetskog rata i poratnog doba će pokazati da su umeli da brinu jedni o drugima. Lepa varoš se dičila svojim različitostima. Nema intervjua ni uvodnog slova prilikom otvaranja izložbi a da Robert Hamerštil ne pomene svoje šaroliko poreklo. Svojataju ga Austrija i Nemačka, a on govori o svojoj babi po ocu Mariji Mijatović, Srpkinji iz Drniša čiji su preci došli iz crnogorskog ili hercegovačkog krša da štite granicu austrijskog carstva od Turaka i svom dedi po majci Ernestu Šifu, Jevrejinu, fabrikantu iz Dete u rumunskom Banatu. U dedinoj kući, u Gudurici, pored Vršca danas je postavljen Muzej Roberta Hamerštila. Poklonio je Robert slike i grafike muzeju, kao što je poklonio čitavu kolekciju slika Muzeju Vojvodine u Novom Sadu i Muzeju grada Rijeke šeretski saopštivši na otvaranju izložbe ovog leta da je njegova baba Marija Mijatović iz Drniša i da nije siguran da li je Hrvatica ili Srpkinja. Robert ume da se poigra sa svakom uskogrudošću, da nam ih veselo izvrne i suoči nas sa samima sobom.

Obišla sam nekoliko velikih izložbi njegovih slika (Retrospektivu u Leopold muzeumu, u Beču, 2006; „Omaž“ u Kunstlerhaleu u Beču – 103 platna posvećena delima 101 umetnika, 2007; „Evropejac u Briselu“, u Briselu, 2008; „Siluete“ u Drezdenu, 2012, „Majke Vojvodine u Novom Sadu, Austrijsko savremeno slikarstvo (nekoliko hala posvećeno Robertu) u Albertini, u Beču, 2013; Hamerštil u Rijeci, 2013. Već nekoliko godina uz njega pratim otvaranja izložbi sezone u Lepold muzeumu. Zašto govorim o različitim vezama koje sam uspostavila sa Robertom? Zato što upravo te veze omogućavaju da razumemo kako se umetnik Robert Hamerštil podigao iz vojvođanskog blata, kako je transformisao energiju patnje logorisanog deteta koje je izgubilo jednu od najvažnijih osoba u svom životu, sveprisutnu na njegovim platnima Kremer neni i druga Mišija (Robert će vam sa preciznošću statističara reći koliko godina, meseci i dana nije video svoje drugo ja - Mišija Vajferta kojeg je progutao Knićanin) u energiju razumevanja i ljubavi. I kad govori o najstrašnijim logorskim iskustvima Robert kaže da je zahvalan Bogu što je sve to proživeo i preživeo jer mu je upravo to iskustvo otvorilo put ka dobrim ljudima, omogućilo da razlikuje dobro od zla, bitno od nebitnog.

Po begu iz logora, sa majkom i mlađim bratom Robert se školuje i radi u Austriji. Radi kao pekarski radnik, raznosač peciva, potom se zapošljava, na bolje plaćenom, ali mnogo težem poslu livca u industrijskom gradu Ternicu. Danas sa smeškom kaže da je Ternic izabrao jer ima brdo poput Vršačkog brega. Oženio se mlad, zasnovao porodicu, radio iscrpljujući posao u livnici i učio da slika. Prva slikarska znanja dobio je od oca, pekara i ikonopisca. Ali, Robert je znao da je za slikarstvo važno naučiti različite tehnike, kompoziciju, a da bi se napravio pomak ka novim svetovima moraju se razumeti razlozi prethodnika. Danas su deo njegovog obimnog opusa omaži naslikani prema delima 170 umetnika koji su oblikovali njegovo slikarsko vjeruju. Među tim umetnicima su i oni sa naših prostora, ali i iz Armenije, Rumunije, Japana. Ne trpi Robert evropocentrističko gledanje na istoriju slikarstva, kao što ne veruje da se smisao ljudskog bivanja i rada otkriva u ateljeu. Sve što je doživeo u logorima Mariolani (Zičendorfu ili Plandištu), u danas nepostojećem Molinu (Molindorfu) i Gakovu, ožiljke koje nosi iz livnice Ternica ugradio je u grafike pune boli i nade i platna na kojima dominiraju senke, siluete nestalih a tako prisutnih u nama. Na velikoj izložbi u Berlinu 1974. njegovo slikarstvo je otkrila Lota, supruga Helmuta Šmita, nemačkog kancelara i uporedila ga sa slikarstvom Keti Kolvic (Kaäthe Kollwitz). (Lota je umrla ove godine, a Helmut je obaveštavajući Hamerštila o njenoj smrti rekao: „Pred smrt mi je rekla da su joj najveću radost u životu pružila posmatranja tvojih i slika Keti Kolvic.“ Hamerštil, pak, kaže da nije dobio veću i njegovom srcu bližu pohvalu vlastitog dela od te.)

Usledio je niz novih poziva. Istovremeno slikanje, briga za porodicu i rad u livnici slomili su telo mladog umetnika. Opekao je ruku u livnici. Spasla ga je mladost i Herbert Vehner (Herbert Richard Wehner), predsednik nemačkog parlamenta koji se u javnosti založio za mladog umetnika. Rekao je ponavljajući Lotine reči: „Ako se jedan proleter uzdigne do umetnika, treba li da ga nanovo gurnemo u proizvodnju?“ Posle šesnaest godina u livnici Robert je mogao konačno da se posveti slikarstvu. Livnica, livci, vatra, ljudi koji u znoja svog lica i tela zarađuju svoj nasušni hleb ostali su na njegovim slikama. Čitavi grafički ciklusi posvećeni su radnicima, njihovoj svakodnevici, naporima. Danas je Robert čovek sa poštanske marke, umetnik čija platna krase prestižne galerije, jedan od umetnika koje je Leopold osnivač i utemeljivač Leopold muzeuma uvrstio u svoju stalnu postavku pored Gustava Klimta, Egona Šilea i Oskara Kokoške, pisac i veliki prijatelj Vršca. San mu je da u Srpskoj akademiji nauka izlaže zajedno sa Evom Fišer velikom italijansko jevrejsko jugoslovenskom slikarkom, Vrščankom. Vojvođanska akademija nauka i umetnosti je vratila Roberta njegovoj Vojvodini. Ima li u SANU dovoljno mudrih ljudi da ispune san velikog umetnika i čoveka Roberta Hamerštila.

Nadežda Radović