Iz zemlje nemanjića

Društvo sa neograničenom neodgovornošću

Društvo sa neograničenom neodgovornošću, u daljem tekstu DNN, moglo se ispiliti, ako ćemo stvari na zemlji posmatrati kao proces, kao lanac uzroka i posledica, štono narod kaže: ne može ništa bez ništa, rekoh, dakle, moglo se razviti iz našeg projekta i brige za čoveka kao našeg najvećeg bogatstva. Dakle, posle bauka prvobitne akumulacije kapitala u Srba, koga je preko noći pojeo bauk komunizma koji je, kružeći Evropom, svratio i u Srbiju; tek što smo ostvarili san J.B.T.-a o čoveku kao našem najvećem kapitalu, tj. bogatstvu, bolje rečeno, usred tog sna o opštečovečanskoj sreći, morali smo proći kroz nekoliko istorijskih, dužih ili kraćih faza, kad nam je, iz razloga istorijskog imperativa, istina bila poslednja briga, a zakoni važni koliko pijancu plot. Koliko nam je to bila briga, govori naša slavna istorija bez premca, istorija kakvu sve do pojave nas, jednog prometejskog naroda, niko nije imao.

Uprkos natprirodnim stremljenjima, tvorac naše besprimerne istorije,   naš trostruki heroj, čija je gvozdena volja nadvladala zdrav razum, ipak je popustio pred silama prirode, ali i tada je opštenarodna odbrana od zdravog razuma pustila balon u naše slobodno nebo, sa rečima spasonosnim, sa trijumfalnom  mantrom –  i posle Tita Tito. Ali, ne lezi vraže, bauk prvobitne akumulacije kapitala po drugi put među Srbima, uvukao se tako funjarski kao svinjski virus preko najužeg kluba obožavalaca, čuvara lika i dela J.B.T.-a, gomile gulanfera iliti liferanata kom. magle, prekaljenih boraca za trezor koji su znali za jadac. Koliki god višestruki heroji, sinovi bogova, i sinovi naroda bili, i koliko god narod njihovu besmrtnost branio do poslednje kapi krvi, i heroji umru i odumru. Gulanferi su nam ponudili da nam oni budu  Tito i posle  Tita, da nam oni podele carstvo, kao sveci u onom deseteračkom sočinjeniju o pohlepi samih nebesnika. To sve su nazvali tranzicijom, iliti, srpski rečeno, stvaranjem opštenarodnog DNN, iliti prvobitnom akumulacijom kapitala po drugi put među Srbima.

Robert Hammerstiel: grafika

Ožalošćena marksistička porodica, deca Marksovog Kapitala, ideološka braća, imala su samo jednu brigu: da sakriju istinu o nasledstvu, a te nove laže i paralaže morale su naći neku formu, recimo,  rodoljublje. Jer, raji sirotinji, kao ovcama u toru zahvaćenom vatrom, kad nema ni crno ispod nokta, ostaje još uvek – goli život. Zaraćeni komunistički torovi, sad lišeni svih okova načela internacionale, zakona i običaja rata, krenuli su u bezobzirne krađe i prekrađe, nazivajući to: sukcesijom, konstituisanjem, etnosuverenitetom, istorijskim pravom, istorijskim nasleđem, humanim preseljenjem, ispravljanjem vekovne nepravde i ko zna još kakvim prigodnim agitpropovskim ili agitlopovskim parolama.
Pri tom su koristili jedino nebrojeno blago koje im je bivša bratija i partija ostavila – prekomerna uništavajuća sredstva, kao da se naš trostruki heroj i legendarni vođa spremao za neke nove neprijateljske ofanzive. Imao je toliko pećina sa pet zvezdica i podzemnih džebana, toliko uparloženih vojnika, da je to bilo bogu plakati. Živimo kao da će sto godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra biti rat – beše li ova besmislica uzrokom svega. Kada živimo, a kada se spremamo? Spremamo se dok živimo i živimo dok se spremamo!? Koliko je blago poarčio na njih i dembelisanje njegovih čuvara i posluge, to ni najvredniji istoričari nikad neće saznati. Nema ništa gore za jedno carstvo, znali su stari osvajači, od nezaposlene vojske. Dakle, ta vojska u raspadanju, te povampirene opštenarodne odbrane, kao nacionalne garde, uzimajući svoju, ali i našu, sudbinu u svoje ruke, konačno su nam pokazali kako treba da izgleda društvo sa neograničenom neodgovornošću koje se rađa i razvija samo na laždi-paždi arkadijama. Uljuljkivani, uspavljivani bajkama na brdovitom Balkanu, probudiše se radnici i seljaci skupa sa poštenom inteligencijom u javi goroj od najstrašnijeg sna.
Ali i rat je jedan veliki biznis, jedno veliko preduzeće, jedna uspešna firma gde se profitira. Ako master plan sa proračunom o izvodljivosti, poštenu fizibiliti studiju počnemo razvijati od kraja, dakle, ako ratu priđemo otpozadi, od posledica će i slepcu biti jasno da profit pogrebnika neće izostati. Ortopedska pomagala, medicinska oprema, vojni sanitet, logistika, topovsko meso, ratna propaganda, kamuflažni materijali, kontrašpijunaža, grobne rezerve...
Gotovo savršeno zaokruženi korporativni sistem, jedno nezasito tržište, jedna savršena ekonomija: od energetike, ratne etike štednje, do finalnog proizvoda – metka.
Praksa snošenja odgovornosti do tančina razrađena u samoupravnom socijalizmu, gde se odgovornost snosila sledeći princip subordinacije, kao posebnog vida ljudskih sloboda u jednopartijskom sistemu, rastvarala se lako, kao šećerna vodica ideologije, padajući odozgo, s vrha na dno, u bazu, bljutava kao boza. Teže je kokoški bilo sneti jaje, nego samoupravljaču odgovornost. Tu se, na kraju krajeva, nikad ništa i nije moglo očekivati osim mućka. Ali, dragi moji, to je bila pesma nad pesmama dok je odgovornost bila ograničena. To je bio jedan blaženi parlog gde se svako snalazio kako je umeo, otuđeni centri moći  kraduckali su koliko su mogli i nikom nije bilo lepše nego nam. Ali, ne može ništa bez ništa. Sve je sneto što se sneti moglo u društvu sa ograničenom odgovornošću, i potrošilo se zauvek. Moralo se preći na drugu fazu samoupravnog  razvoja društva sa ljudskim likom, na DNN –  kad već ništa drugo nije preostalo u paketu-kompletu prve pomoći posle svih udesa na istorijskom, a krivudavom putu u besklasno društvo. Inicijacija heroja DNN, proveravanje u praksi: bezobzirnosti, nesolidarnosti, neograničene pohlepe, prestrojavanja, preletanja, moralno-političke podobnosti... Sve se to odvijalo u hodu, iskristalisalo se u tranziciji, u transformaciji, u reprogramiranju, u sanaciji, u preuzimanju, u stečaju kao seoskoj tomboli,  u bezdanim dubiozama,  u restrukturisanju, u ponavljačkoj privatizaciji, u skokovima u nova zaduživanja zvanim salto mortale dokapitalizacija. I naše društvo je prvo u istoriji sveta došlo, kako su mudraci sa zapadnih strana najavljivali, do kraja istorije. Lepa stvar je taj kraj istorije, kao da ga možeš opipati, obuhvatiti jednim pogledom, kraj istorije, a istoričari besposleni, praznih ruku. Uostalom, nama istorija i nije nešto išla od ruke, uvek smo bili loši učenici učiteljice života. Neke je istorija bar naučila da nikakvog nauka od nje nema, ali nas ni to! Mi smo ponavljači, rođeni, usud-ponavljači.
Društvo sa neograničenom neodgovornošću pruža neograničene mogućnosti našem čoveku da oseti kraj istorije na svojoj koži ili pod prstima svojim, da ga opipa, da svu moć haosa iskusi, da čuje armagedonske trube turbo folka, da nas krvožedni pevači zavedu svojim sirenskim glasovima.              
Neko je odavno s pravom rekao da je najveća besmislica: sloboda, jednakost, bratstvo! Milione ljudi koštala je glave ta parola, a onima koji su je preživeli ukinula sve tri te svete reči zauvek. Srbija je takvih i sličnih besmislica imala u izobilju, jedna od najvećih je svakako: Ujedinjenje ili smrt! Smrt je ispostavila svoj račun ujedinjenju, ali adresant je ostao nepoznat. Društvo sa neograničenom neodgovornošću nema svoju adresu. A crnorukci su odavno stekli statusno pravo da nose  bele rukavice.            

Predrag Čudić