Južna Afrika posle Mendele

Imanuel Volerstin

Ikona je umrla. Da živi, - šta? Gledali smo, decembra 2013., kako svet ispraća Nelsona Mendelu. Bilo je neverovatno. Elegijama nikad kraja. Više poglavara država i vlada, prošlih i sadašnjih, došlo je da oda počast, nego ikada u istoriji. Naravno da je bilo i nekih gunđavih glasova među komentatorima, ali vrlo malo. Nema sumnje da je bilo i malo hipokrizije ali, takođe, i izraza iskrenog žaljenja i stvarnog poštovanja za jednu izuzetnu ličnost. Bio je to poslednji naklon za nekoga koga je Južna Afrika zvala Tata Madiba.
Ali šta dalje? Stvarnost Južne Afrike je takva kakva je, svejedno koju ulogu je Mendela igrao u borbi protiv aparthejda, u (re)konstrukciji nacije i u prelasku političke vlasti u druge ruke, - on te uloge više ne može da igra. Južna Afrika je sada prepuštena sebi samoj, u dobru i zlu - bez posebne milosti koju je obezbeđivala njena živa ikona. Kakvi su njeni sadašnji unutrašnji konflikti i njen sadašnji geopolitički položaj? I šta možemo očekivati da će ona biti za dekadu ili dve?
Prvo što se očekuje je kontinuirano, možda brzo, opadanje Mendeline organizacije, Afričkog Nacionalnog Kongresa (ANC). ANC je bila vodeća snaga u borbi protiv aparthejda (mada ne i jedina snaga). Protiv naoko ogromnih prepreka, ACN je dobio političku bitku. On je ostvario svoj prvobitni zahtev, politički sistem na osnovici „jedan čovek, jedan glas“. Na prvim južnoafričkim izborima sa opštim pravom glasa, Nelson Mendela je 1994. izabran za predsednika, a ACN je ubedljivo pobedila i dobila preko dve trećine mandata u parlamentu. Ponovila je ovaj izborni uspeh i u dva potonja predsednička izbora.
Uprkos tome, ona je vidljivo u opadanju. Zašto? Prvo objašnjenje je da svi nacionalni oslobodilački pokreti, koji su došli na vlast posle duge borbe, imaju početni period ogromne izborne podrške, koji je praćen opadanjem, često i drastičnim opadanjem. Ovo se dešava iz tri razloga: (1) popularna očekivanja ogromnih poboljšanja, posebno u ekonomskoj sferi, nisu se ostvarila. Umesto toga, na mnogo načina, situacija je postala gora, za mnoge ljude. (2) u isto vreme, postoji velika korupcija među izabranim zvaničnicima i njihovim favoritima, a postoji i sve veća borba izbliza među najvišim liderima pobedničke stranke oko mesta u najvišoj upravi. (3) kako vreme prolazi, ima sve više i više glasača koji su suviše mladi da bi se direktno sećali života pod prethodnim režimom.
U slučaju Južne Afrike, problemi koji se odnose i na sve nacionalne oslobodilačke pokrete i ovde sadrže partikularnu političku istoriju. ANC je bio vezan za tripartitnu političku alijansu sa Južnoafričkom Komunističkom Partijom (SACP) i Kongresom Južnoafričkih Sindikata (COSATU). Obe organizacije su načete opadanjem ANC.
SACP je dugo igrala političku ulogu daleko iznad svoje izborne snage. Ovo ju je odvelo u vrlo blisku vezu sa ANC, u očiglednom strahu da bi bilo kakvo odvajanje moglo značiti izbornu propast, što bi je učinilo politički irelevantnom. Neki članovi SACP, ili bivši članovi SACP, postali su neki od vodećih zagovornika neoliberalne orijentacije vlade. Drugi su prekrojili svoje socijalističke aspiracije, gurajući ih u vrlo dugoročne ciljeve.
COSATU, za razliku od SACP, ima brojčano značajnu bazu. Ali COSATU je federacija sindikata, čiji se interesi razlikuju, i čiji lideri imaju različita viđenja sadašnje političke situacije. Sumarna verzija unutrašnjih debata COSATU pokazuje da su neki veliki sindikati spremni da raskinu sa ANC i da aktivno uspostave alternativne političke veze. Drugi traže upravo suprotnu politiku. Ovo deli sindikate jedne od drugih, i unutar svakog. COSATU je na velikoj prekretnici, suočena sa verovatnim organizacionim raskolom. Da li će sindikati i u sledećoj dekadi nastaviti da budu glavni učesnik na južnoafričkoj sceni, sasvim je neizvesno.
Konačno, i sama ANC se sve više deli. Bilo je rascepa i pre ovoga, ali nijedan nastali deo nije obećavao izborni uspeh. Ovaj put, podela će, verovatno, imati ozbiljnije posledice. Postoje dva osnovna rascepa u ACN. Jedan je etnički, između lidera dve najveće grupe, Kosa i Zulu. Drugi ima veze sa najvećim zahtevom koji svet upućuje Južnoj Africi, zahtevom za ne-rasnim karakterom režima. Postoji sada velika frakcija koja traži odbacivanje tzv. „duge” i odbranu „afrikanističkog” prvenstva. Vruće pitanje je redistribucija prava na zemlju, koja je i dalje, u velikoj meri, u rukama belaca. I pored unutrašnjih konflikata, Južna Afrika je igrala relativno značajnu ulogu na svetskoj sceni, a njena geopolitička aktivnost je postala predmet sve veće kritike. Južna Afrika je jedna od pet članica BRICSa (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), najmanja i ekonomski najslabija od njih pet. Postoji velika rasprava u Južnoj Africi o stepenu do koga ova povezanost omogućuje drugima, posebno Kini, da iz toga, izvlači korist.
Južna Afrika je, u isto vreme, vrlo značajna na afričkom kontinentu. Njena armija je igrala aktivnu ulogu u „održavanju mira” u raznim afričkim državama. Pitanje: da li je ovo subimperijalizam ili otvoreni imperijalizam koji pokazuje južnoafričke ekonomske interese, ili je to, pre, delotvorno izražavanje regionalne autonomije i solidarnosti?
Konačno, kao i u većem delu sveta i tamo postoji masovna i rastuća nezaposlenost. I kao i u većem delu sveta, politička reakcija je rastuća ksenofobija koja vodi u napade na Mozambikance i druge, koji su tu došli u potrazi za ekonomskim boljitkom.
Na mnogo načina, Južna Afrika je veoma napeta, kao da čeka da eksplodira. Ipak postoje i dobre strane. Ona ima svetski najnapredniji Ustav (pod uslovom, naravno, da se njegove klauzule poštuju). Ona i dalje obezbeđuje jednu od najboljih i najotvorenijih arena političke debate. I ima impresivan broj socijalnih pokreta.
Verovatno je da će Južna Afrika u sledećoj dekadi izgledati vrlo različito. Pitanje je da li će izgledati bolje? Ili gore?

Komentar br. 368, od 1.januar 2014.
prevela Borka Đurić