PRAVO NA JAVNO OKUPLJANJE

Ljudski um jedino može da funkcioniše
ako je čovek u stanju da ga javno koristi

H. Arent

Vlast je, kao što se i očekivalo, zabranila Paradu ponosa i jednoj društvenoj grupi uskratila pravo na javno okupljanje i izražavanje stava. Vlast je, time, ovo pravo tretirala kao privilegiju, i to onu koja je od posebnog značaja, na koju ćemo imati pravo tek ako se oni koji vrše vlast smiluju da nam je daruju. A naivni su pomislili da je pravo na javno okupljanje stvar dostignutih prava i sloboda i da može biti podvrgnuto tek sporadičnim ograničenjima (prijava skupa i sl.). Ima, na sreću, i takvih uređenih zemalja u kojoj je ova vrsta prava stvar spontane reakcije. Vučić je obećao da Srbiju sprema za takvo društvo.

Ugrožena sloboda

Vlast je, umesto toga, ušla u polje slobode koje neprikosnoveno pripada pojedincu i prigrabila sebi ulogu vrhovnog arbitra da određuje granice tog polja i da o tome donosi diskrecioni sud. Vlast u Srbiji civilnom sektoru ne polaže račune, a kako je nošena potrebom da odlučuje o svemu i svačemu, ona je činom zabrane skupa pokazala svoje pravo političko lice; pozvala se na „bezbednost”, a to nije teško, i sugerisala hipotetičku opasnost, umesto da se pobrine da svim civilnim grupama omogući javno okupljanje i da ih zaštiti. Zabranjen je javni skup miroljubive društvene grupe, koja ne preti nasiljem, skup onih koji su hteli da na tzv. nemim demonstracijama skrenu pažnju na svoj nezavidan društveni status. Vlast je, dakle, zabranila mirni javni skup onih koje je trebala da zaštiti, a zaštitila je one koji su zabranjeni. I to odlukama Ustavnog suda. Ali, vlast, očigledno je, nije mogla da zabrani skup kriminalnih grupa koje je sama stvarala, da bi se pomoću njih suprostavljala, u dužem periodu, svemu onom čemu je težio bolji deo Srbije. A sada su tu da prete gej populaciji. Vlast nije ostala na liniji retoričkog stava, sa kojim nas svakodnevno obasipa, da Srbiju hoće da napravi uređenom zemljom. Vlast je činom zabrane javnog skupa uskratila jednoj društvenoj grupi pravo na stav, odnosno zabranila je samo mišljenje, jer je sloboda javnog okupljanja samo jedna strana slobode mišljenja, njena je manifestacija. U suprotnom pravo na slobodu mišljenja ima samo deklarativno značenje.

Vojo Stanić: Konj, 1990.

Naime, sloboda izražavanja mišljenja, sloboda govora, sloboda javnog okupljanja, sloboda štampe, sloboda udruživanja, potvrđuju da li je sloboda mišljenja u odnosnom društvu zaštićena. Sve su ove slobode različite strane jedne iste stvari, koje su u borbi za ljudska prava imale poseban tretman, zaštitu, normiranost, mesto na listi ljudskih prava, bez obzira što su tesno, skoro nerazdvojno, vezane za slobodu mišljenja kao osnovnu u tom nizu. Sve se one mogu posebno vrednovati i pravno normirati, kao što imaju i svoje posebno mesto u teorijskoj analizi. U praksi, a to potvrđuju međunarodna dokumenta o pravima čoveka, ove slobode zasebno se normiraju. Tako npr. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) zajemčuje slobodu misli, savesti i veroispovesti (čl.18); slobodu mišljenja (čl.19 t.1); slobodu izražavanja (čl.19 t.2); slobodu mirnog okupljanja (čl.21) i slobodu udruživanja (čl.22). Slobodno okupljanje-uslov demokratije

Ali čudna je istorija borbe za ljudska prava. U toj borbi moralo se dokazivati čak i to da se sloboda mišljenja ne može svoditi na slobodu unutrašnjeg misaonog procesa, koji je izvan pravne kontrole. I da se mora, u stvari, zaštititi sloboda mišljenja izražena: usmeno ili pismeno, putem štampe, drugih medija i tehničkih sredstava, u formi naučnog, umetničkog ili političkog stava, na javnom skupu, putem različitih organizacionih oblika (stranke, sindikati, udruženja). Sve su ove slobode određene opštim konceptom slobode. Za Kanta „ona spoljašnja sila koja uskraćuje slobodu saopštavanja misli u isto vreme uzima ljudima slobodu da misle, jedino blago koje nam preostaje pored svega građanskog tereta i koja jedina može dati lek protiv svih zala toga stanja”.

U Srbiji, izgleda, treba ponovo dokazivati ono što je davno dokazano. Sloboda javnog okupljanja nužan je uslov demokratije i dokaz da li su u odnosnom društvu demokratska prava zagarantovana. Sloboda javnog okupljanja u značajnoj meri instrument je slobode mišljenja-nužna je da bi određeno mišljenje obezbedilo javnu podršku i proverilo svoju vrednost i prihvatljivost, odnosno pridobilo pristalice za određeni stav. Da bi se putem pritiska menjala stvarnost. A tu je već problem, jer vlast ne želi pritisak, već status quo, a promenu tek ako dolazi od vlasti same. U stalnom ratu slobode i poretka svaka vlast je, neretko, tražila adekvatna sredstva da ograniči slobodu javnog okupljanja, dovodeći u pitanje mesto, vreme, način organizovanja javnog skupa, pozivajući se na ove ili one razloge, a na nezaobilaznu „bezbednost” najčešće.

Vlast je u slučaju Parade ponosa podmetnula hipotetičku opasnost za bezbednost poretka. Ali, pitanje hipotetičke opasnosti, kao spornog stnadarda u konceptu bezbednosti, u civilizovanim zemljma odavno je raspravljeno. Prema francuskoj sudskoj praksi, slučaj iz 1830, lokalne policijske vlasti nisu mogle da se pozovu na hipotetičku opsanost za bezbednost poretka i zabrane planirani javni skup. Na drugi način rečeno, vlast mora osigurati javni skup, a ako bi nastupla konkretna opasnost za poredak, vlast je može otkloniti, u opravdanim slučajevima, upotrebom savremenih tehničkih sredstva odbrane poretka. Posebno, u tom kontekstu, treba imati u vidu da učesnici skupa imaju pravo na miran skup (sloboda javnog okupljanja sadrži samo ovo specifično ograničenje). Savremeni standardi vršenja prava javnog okupljanja ne svode se, dakle, na pitanja prijema prijave ili izdavanja dozvole za održavanje javnog skupa, jer vlast ima i obavezu da pruži zaštitu prava na mirno okupljanje. Sve je ostalo politička manipulacija.

Uvod u dalje zabrane

Pomenuti čin zabrane Parade ponosa ne sme biti uvod u ograničavanje demokratskih prava. Pravo na slobodu mirnog okupljanja produžetak je prava na lični i politički integritet. Čovek sa svojom individualnošću stupa u društvene odnose i tek u društvenoj zajednici tu individualnost potvrđuje. Iako je pravo na javni skup po činu svoje realizacije grupno, ono je u svojoj prirodnoj suštini individualno i neotuđivo, jer ga individua poseduje nezavisno od konkretne mogućnosti njegova korišćenja. Preko ovog prava ostvaruje se koncept političke zajednice, odnosno, u modernom smislu, koncept civilnog i otvorenog društva. A ko je van ovog koncepta kao da i ne postoji. Tako je uviđao Perikle. Treba biti u pripravnosti. Vlast u političkom životu zadržava metode iz njihovog političkog nasleđa, kada se na miting odgovaralo kontramitingom. I poručuje da ćemo imati problema sa svojim mišljenjem, jer postoje i protivnici tog mišljenja, i da ne možemo znati da li dolaze iz stvarnog ili virtuelnog sveta.

Radonja Dubljević