Dan (ili sumrak) republike

Javna stvar, res publica, u srpskoj ustavnoj monarhiji zasnovanoj na srpskom stanovištu, bila bi legitimna samo ako je srpska: res publica serbiae

Svakog novembra u poslednje dve decenije, a pogotovo posle skidanja Dana republike, 29. novembra, sa liste državnih praznika, obnavlja se javna rasprava o ovoj temi ukazujući na još jedan apsurd države i društva u kojem živimo. U javnim oglašavanjima tim povodom najčešće se koristi prilika za nostalgična podsećanja na period socijalističke Jugoslavije koja su pre u sferama emocija prema „dobrim starim vremenima“ nego racionalnih promišljanja o suštini društvenih odnosa i uređenja države koja se zasniva na principima res publicae – javne stvari. Već su opšta mesta zaključci da je u iskustvima evropske demokratije poslednja dva veka praksa pokazala da su često javni interesi, nivo demokratije i ostvarenja principa jednakosti i slobode na kojima počiva republikanska ideja mnogo bolje zaštićeni u društvenim uređenjima koja su samo formalno monarhije, ustavne monarhije. To je razlog da u našim srbijanskim uslovima mnogi liberalni i načelno republikanski opredeljeni intelektualci imaju tolerantan stav prema sve prisutnijim idejama (i praksi) obnove monarhije.

U dugoročnoj strategiji pranja biografije monarhije (Karađorđevića) ovog novembra počinje na javnom servisu RTS emitovanje serije „Ravna gora“. Videćemo kako će biti predstavljena borba između „Za Kralja i otadžbinu“ i „Smrt fašizmu – sloboda narodu“ koja je u krajnjem istorijskom ishodu kao rezultat imala uspostavu republike. Da li će to biti pokušaj balansiranja i izjednačavanja (koji je ozakonjen u Skupštini) i koliko će lične simpatije režisera i glumaca doći izražaja manje je bitno. Bitno je kako će to odraziti na stav prema republici. Gde se nalazi republikanska ideja u Srbiji danas, posle više od jednog veka, ako za njeno formalno, javno istupanje uzmemo 1907. godinu, kad je izašao prvi broj lista Republika? I kakva je njena budućnost u okolnostima koje su za ovu ideju, u današnje vreme, najneizvesnije?

Ako se prate istorijski uslovi u kojima je list Republika nastajao u svoje četiri serije mogu se videti i sve dramatične političke okolnosti naše savremene istorije. Prve dve serije (1907-1915 i 1920-1927) su pod monarhijom Karađorđevića, srpskoj i jugoslovenskoj, doživljavale brutalan progon – u prvoj seriji je od 20 brojeva zabranjeno 17, a druga serija je trajala dokle i pokušaj demokratije, do uvođenja diktature Kralja Aleksandra. Treća i četvrta serija Republike je u republikanskom uređenju prvi put (1945-1956) bila izraz velikih narodnih nadanja posle stvarne revolucije  a zatim žrtva ideološkog jednoumlja - drugi put, koji od 1989 traje do danas, očajnički pokušaj suprotstavljanja stihiji nasilja straha i mržnje koji su realno uništili republikanske vrednosti u državi pa je zvaničan naziv državnog uređenja Republika ostao samo prazna ljuštura bez sadržaja. Opredeljenje za republiku 29. XI 1943. na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije predstavljalo je revolucionaran čin koji se ne sme posmatrati samo kao posledica politike tada vodeće Komunističke partije. Sam sastav tog Veća, u kojem je bio veliki broj građanskih političara koji nisu pripadali KPJ, govori o karakteru opšteg društvenog interesa, izdignutog od posebnog, nacionalnog.

Republika je moderna ideja civilizovanog sveta

Jugoslovenski narodi su u Drugom svetskom ratu, kao deo borbe naprednog sveta za oslobođenje od fašizma realizovali svoj juriš na Bastilju, uklonili monarhiju, podelili zemlju seljacima, ukinuli staleže, proklamovali principe bratstva slobode i jednakosti. I dali pravo glasa ženama. Naravno, kako je to već viđeno, njihove vođe su sprovodile i besmisleni revolucionarni teror, ubrzo su podlegli zamkama udobnosti vlasti, postali nova klasa i uništavali ugled izgrađen na žrtvama stotina hiljada izginulih idealista ... Mnogo je specifičnosti u jugoslovenskoj višenacionalnoj i multikonfesionaalnoj istorijskoj priči, u kojima je republika nastala, opstajala i danas životari i to predstavlja posebnu temu. Za suštinu ovog kratkog osvrta bitno je reći da je republika predstavljala emancipaciju, oslobođenje i put ka slobodi društva i pojedinca, put napretka i razvoja. Republika nije bila nikakva ideološka nametnuta politička ideja – bila je to moderna ideja civilizovanog sveta. Onog momenta kad je ta republika, Jugoslavija, umesto da nastavi razvoj na principima vladavine zakona krenula putem razvoja nacionalnih država, kad se poseban interes za osvajanjem vlasti i bogatstva izdigao iznad opšteg interesa građana, počelo je odumiranje ideje republike. Vlast pojedinaca, počev od doživotnog predsednika do lokalnih vođa i raznih interesnih grupa nije gradila i jačala demokratske institucije i vladavinu zakona –  pretvarala se u novu vrstu feudalne vladavine i vlastelinstva.

Vraćanje korenima

Uvek se u ovim razmatranjima treba podsetiti da je u Srbiji od vremena raspada jugoslovenske državne zajednice uveden moto povratka korenima – u svim vidovima života, od ruralnog narodnjaštva i srpskog pravoslavlja do identiteta u državnim znamenjima oličenog u zastavi i grbu sa orlovima i krunom. Time je ozvaničena politička ideja da se državni kontinuitet nastavlja povratkom sedam decenija unazad, na Kraljevinu Srbiju pre Prvog svetskog rata, a da treba, maltene, izbrisati period obe Jugoslavije – i monarhije i socijalističke republike. Uvođenjem srpskog stanovišta tako se u drugi plan stavlja stanovište res publicae – nacionalno se izdiže iznad opšteg. Za vrednost koja ima prednost nad ostalim je proglašeno ono što ima predznak srpsko: počev od jela i pića, do sporta, umetnosti, nauke - u nedogled, do apsurda.   U ovom kontekstu treba razmatrati i problematiku res publicae u eventualnom obnovljenom monarhističkim državnom uređenju. Javna stvar, res publica, u srpskoj ustavnoj monarhiji bila bi legitimna samo ako je srpska javna stvar, res publica serbiae, kako to već stoji u nazivu one dejtonske tvorevine u BiH. Poznata je anegdota kad su se narodni poslanici žalili na nedemokratsko ponašanje predsednika Vlade Nikole Pašića tražeći da se ugleda na predsednika engleske Vlade, a Pašić im je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston“. Na stranu Pašićev cinizam, ali, zaista, ima tu i istine. A istina je u dominaciji kulturnog obrasca palanke koja nije sposobna da iskorači iz postojećeg, koja se miri sa svojom nesposobnošću da se menja. Želja za povratkom u prošlost, korenima, koja (značajne i pažnje vredne) muzejske eksponate u vidu opanaka, gunjeva i frula uvodi u savremeni život jeste u suštini infantilna, ali veoma opasna – jer ona u strahu ne dozvoljava drugačije i drugo. Ne dozvoljava novo i nepoznato, ima strah od stranog. Jedinstvo i ujednačavanje pod istom kapom, istim znakom, istim imenom jeste koren fašizma koji je suštinski suprotstavljen republikanskim idejama bratstva u slobodi i ravnopravnosti. 

U činjenici da u državi Srbiji najmanje jedna trećina državljana ne pripada tome što sebe naziva srpsko, ne samo zato što je mađarsko, muslimansko, romsko, albansko itd. nego zato što je građansko, leži potencijal Res publicae. U isto vreme, u tome leži i opasni potencijal pretvaranja građana u pripadnike nacija i obnove sukoba.

Srpsko stanovište protiv stanovišta res publicae

Moć pojedinaca koji imaju u svojim rukama sve poluge vlasti počiva na pristrasnosti roda i plemena, nacije, imena i partijske pripadnosti, suprotna je slepoj sili Zakona kojoj svi treba da se povinuju, sili na kojoj počiva republika. Period koji je pred nama je prelazni period, a moguće je da ćemo jednog dana i za ovim vremenima žaliti. Ono što dolazi, što je nezadovoljno sadašnjim vlastima sa srpskog stanovišta mnogo je organizovanije i politički spremnije od ostalog dela opozicione scene koji nije svestan koliko je opasno ugroženo stanovište res publicae. Možda i zbog toga što su se upravo oni ponašali u prethodnom vladanju tako da su rušeći i unižavajući institucije sistema, izigravajući vladavinu zakona, doprineli ovakvom sledu događaja. Francuska je za nešto više od dva veka, posle nekoliko revolucija, obnova starog režima, carstava, padova i uspona, pobeda i poraza u ratovima, ipak došla do Pete republike. Srbija je tek na početku svog emancipatorskog puta, za nepunih sedam decenija, može se reći da živimo u Drugoj republici. Dakle, pred nama je, ipak, iako daleka - republikanska budućnost.

Dragan Stojković