MILANSKI ILI NIŠKI EDIKT CARA KONSTANTINA

Nije teško zapaziti da i Gospodaru Vučiću nešto ipak ne ide - nikako mu ne ide - jer mesecima se muči da nađe podobnog šefa tajnih službi, obećava ali ne ide, jer su se Srblji koji vole policiju baš uskopistili i ne žure u fotelju tog resora bez kojeg ni jedna vlast ne može. Začudo, ne ide mu posao ni sa Crkvom bez čijeg blagoslova vlast nije vlast u Srbiji.

Gospodar Vučić se za sve pita

Samo bi ljudi koje javna reč ne obavezuje mogli sve strele svoga nezadovoljstva da odapnu na Gospodara Vučić-Webera, jer ima nečeg što je on dobro započeo. Ono kako je Vlada čiji je on potpredsednik počela da dreši „kosovski čvor” nije loše, iako je tu veća zasluga baronice Ešton nego njegova i Vlade srpske. Ali bolje i tako nego nikako, odnosno u rovovima sa Albancima i u borbi neprestanoj. Ide mu i ono s kriminalom koji pritiska zemlju i koji preti da će joj doći glave, iako su mu kriterijumi za hapšenje, te privođenje nekako čudni, više su politički nego zasnovani na činjenicama - još nikog ili skoro nikog nismo videli na sudu osuđenoga i sa uhapšenima se muva i politički trguje. Nismo se uverili da Gospodar zaista bolje poznaje delo Maxa Webera ali nije isključeno da je nešto i čitao u nekakvom prevodu. Nevolja je što on sve više podseća na V. V. Putina čija je lektira manje poznata. U govorima ruskog Gospodara nema citata ni iz ruskih ni iz stranih pisaca i mislilaca - on je dovoljan sebi. Nije teško zapaziti da i Gospodaru Vučiću nešto ne ide - nikako mu ne ide - jer mesecima se mučio da nađe podobnog šefa tajnih službi, obećava ali ne ide, jer su se Srblji koji vole policiju baš uskopistili i ne žure u fotelju tog resora bez kojeg ni jedna vlast ne može. Začudo, ne ide mu posao ni sa Crkvom bez čijeg blagoslova vlast nije vlast u Srbiji. Bio je Gospodar Vučić i na sv. arhijerejskom saboru SPC među ocima, ali rezultata nije bilo odnosno niko ne zna kako je među ocima prošao sa svojom politikom. Sve tu zapinje oko Kosova, pa su jedno govori i dogovori u Briselu a sasvim drugo ono što u Beogradu potom slušamo. SPC je čak i za Gospodara Vučića krupan zalogaj. SPC je u političkim vodama do grla ali upravo u politici se ne snalazi, pa nije čudo što Gospodaru Vučiću tu zapinje.

Sumorna jesen patrijarha Irineja

A sve ovo oko Milanskog edikta je čudo - ispada da je edikt niški više nego milanski. Mi smo danas „svetska prestonica hrišćanstva“ i bezmalo centar sveta i hrišćanske ekumene. Čuju se čak i zamerke u delu javnosti da smo svog cara Nemanju zanemarili zarad tuđeg cara, Konstantina. Zbunjeno u svakom pogledu deluje i govor vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I - ako nešto nije „izgubljeno u prevodu“ - koji je ipak naglasio da je je došlo vreme da se i pravoslavlje „preispita“ u novim okolnostima. Istini za volju u taj edikt se nije mešao Gospodar Vučič i to je prepustio Vojvodi T. Nikoliću i vladikama. Šta se sve priča nije ugodno navoditi. Raspisao se u Pravoslavlju - 15. l0. 20l3. - neki spisatelj i iz latinskog prideva constantinus izvodi da bi se car Konstantin mogao zvati Stamenko ili Stojan - može i tako prema značenju prideva, ali i po onom šta se govori o tome famoznom ediktu iz 313. godine. U Milanu pojma nemaju. Može im se. Vlada kreše plate ali nikako se ne usuđujuje da „kresne“ bar malo i plate vladika. Tu niko ne sme ni da pisne. Mi smo bili i država i Crkva na Zebrnjaku i slavili Kumanovo, a sada Makedoncima ne daju da obeleže svoj ASNOM ni u porti manastira Prohor Pčinjski. Sve je politika i to loša. Patrijahu srpskom Irineju ne cveta baš sam bosiljak, jer je ponovo na udaru i to sa svih strana - uistinu mu lako nije. U Peći je sa svog arhiepiskopskog trona 14. oktobra pozvao Srbe da izađu na kosovske izbore početkom novembra. Druge zaista nema jer Kosovo će biti naše koliko nas  tamo bude. Poletele su otrovne strele na patrijarha i to iz Crkve same najpre, a potom i s drugih strana. Gnevni neki kaluđer - bivši vladika zahumsko-herecegovački Atanasije J. - je udario iz svih oruđa: te patrijarh „nije cela Crkva“, te nema pravo, te čije je Kosovo odlučiće „verni narod“ i ta populistička strela je poznata, kao što je poznato i kako smo s njom prošli. Udara Atanasije Gnevni na „izdajničku državnu vrhušku“ s kojom sada šuruje i sam patrijarh. Iz Dveri su poručili patrijarhu da povuče izjavu i da sazove vanredno zasedanje sv. arhijerejskog Sinoda. Oglasili su se i Naši sa zahtevom da se poglavar SPC „povuče s trona sv. Save i da ga prepusti sposobnijem“. Gnevno nastupa i tzv. „Privremena skupština AP KIM”  i sve najavljuje buru na jesenjem zasedanju Sabora jer je poznato da nije mali broj vladika koji to i čekaju. Crkva treba da bude „uz svoj narod“ i uputila je patrijarhu pismo. Sve je navodno u rukama „naroda i to božjeg naroda” koji je inače u Crkvi odvojen od Oltara u kojem su poglavari crkveni. A žene u Crkvi „da ćute“. Za pravoslavne Srbe ističe se Kosovsko pitanje nije političko već „mističko i identitetsko“. Strah je da se ponovi 1996. kada je patrijarh Pavle potpisao ono oko Dejtona pa su ga nagnali da potpis povuče. Ponižen i umoran patrijarh Pavle je povukao potpis. Ne znamo kako će se sve ovo završiti ali ne sluti na dobro, jesen je i Sabor se bliži. Svi se pozivaju na sabornost i tu reč koristi svako kako mu kada treba. Nema mnogo realnih izgleda da i sam Gospodar Vučić tu nešto može da promeni. On jeste moćan i silan, ali ovo je i za njega mnogo komplikovano. Tim pre što se zna stav patrijarha moskovskoga i cele Rusije, koji kada je reč o Kosovu ne odstupa ni za milimetar, iako u sopstvenoj kući ima „Kosova“ koliko hoćeš. U SPC ima vladika i za državnu politiku i za Atanasijevu i borba će biti - sudeći po svemu - bespoštedna na Saboru koji se bliži.

Srbija u senci Sarajeva iz 1914.

Nije nam dovoljno što smo pod senkom onog krvavog pira u Srebrenici nego nas pritisla i senka Sarajeva iz 1914, sa nesrećnim Gavrilom Principom oko čijega čina traju žučne rasprave. Pišu se pesme, romani i drame i ugledni gradski dnevnik „Danas“ je organizovao anketu, da se elita izjasni da li je ono na Miljacki bilo herojsko ili terorističko delo. Nacion se deli i biće publicističkog belaja. Bliži se 2014. i u svetu je počelo to obeležavanje i to rade ugledni istoričari - kod nas to ide drugačije jer istoričare niko živi ne čita. Podelila se nacija i većina kaže da su živeli onda bili bi članovi Mlade Bosne i uz Gavrila P. s revolverom u ruci da doakamo tuđinu koji nas vekovima tlači - do dana današnjega. Retki su oni koji su oprezniji i podsećaju da valja videti istorijski kontekst i vreme. Većina bi odmah na Miljacku. Nije da nema istoričara koji ponešto i pametno kažu, no dominantno je mišljenje koje je sugestivno izrazio poznati novinar Milomir Marić povodom drame Biljane Srbljanović i Mlade Bosne. I on je spreman da kada bi živeo u ono vreme bude član Mlade Bosne i govori kao da je u Lominoj ulici odrastao. Kaže da mnogo zna o tome i posebno o Mustafi Golubiću, a on je bio i četnik i mladobosanac i general KGB-a koji je kod Staljina ulazio u svako doba - Nemci su ga najzad 1941. provalili i nakon surovog mučenja streljali u današnjem Pionirskom parku blizu Dvora. „Sve to deluje mistično - kaže Marić - i čini se da Srbijom i dalje vlada Crna ruka budući da je Jovica Stanišić propustio priliku da bude Apis i da se tada rešimo Miloševića“. Ko sve nije prizivao Apisa godinama i ko sve nije spreman da ga i danas vidi u Lominoj ulici. Srbija je uistinu velika tajna i svega u njoj ima, samo nema baš mnogo razumnih ljudi koji koji znaju šta je vreme i šta je istorijski kontekst.

Mirko Đorđević