Obrazovanje u Srbiji

FORMA I SUŠTINA

Obrazovanje je za predstavnike vlasti deklarativno bitno ali se suštinom niko ne bavi

Srpski zvaničnici su i ove godine zabranili pripadnicima LGBT populacije da prošetaju ulicama glavnog grada i „zaboravili“ da prijave učešće u sledeći ciklus PISA testiranja. Ova dva događaja su uzročno posledično povezana, i združeni govore o tragičnom stanju aktuelne društvene svesti. Razvojna strategija Evropske Unije visoko je pozicionirala obrazovanje, kao krucijalnu društvenu aktivnost koja treba da bude potpora i pokretač ostalim razvojnim procesima.

Savremeno obrazovanje podstiče istraživački stil razmišljanja, razvoj kritičkog mišljenja, metakognitivnih sposbnosti, kreativnosti i samorefleksiju. Cilj obrazovnih strategija je da obezbedi kontinuirano podizanje kvaliteta učenja i sticanje funkcionalnog znanja i moralnih kvaliteta.  Toj svrsi služi i PISA testiranje na kome su predhodnih godina mladi iz Srbije pokazali loše rezultate. Njihovi neuspesi govore da im je znanje nefunkcionalno, mišljenje konvergentno, a refleksivne kompetencije nerazvijene.

Rezultati, koje su naši mladi postigli na pomenutom testu, koreliraju sa istraživanjima sprovedenim u Srbiji, koja govore da trećina dece koja završe osnovnu školu nisu funkcionalno pismena.

Interes u stranačkom okrilju

Ovakvo stanje u obrazovnom sistemu nije uznemirilo odgovorne u ministarstvu prosvete, niti je izazvalo ozbiljnije reakcije javnosti. Medijska pažnja je potpuno izostala, novinari se nisu utrkivali da prenesu mišljenja profesora univerziteta, nastavnika osnovnih i srednjih škola i veroučitelja. Javile su se retke, sporadične reakcije koje je zamenila tišina. Obrazovanje je za predstavnike vlasti deklarativno bitno ali se suštinom niko ne bavi. Činjenice da nam je mladost, koja treba da preuzme društvene uloge needukovana i da nosi insuficijento znanje, pomerene su u stranu jer njihov upozoravajući sadržaj nije bitan kvazi establišmentu. Praktično znanje koje oni poseduju odnosi se na načine osvajanja i očuvanja vlasti. Takvo znanje potkrepljeno je iskustvom da obrazovane osobe, samosvesne, odgovorne, sposobne da anticipiraju i zaključuju na osnovu činjenica, nisu pogodne za manipulaciju. Ne prihvataju floskule i fraze, traže dokaze i dugo pamte.

Oni drugi, koji su sticali reproduktivno znanje, mnogo su korisniji za očuvanje i funkcionisanje partijskih sistema. Brzo i lako nalaze sopstveni interes u stranačkom okrilju. Spremni su da slušaju lidere i ne postavljaju suvišna pitanja, ako im se ponudi bilo kakva funkcija i redovna plata. Pošto je partokratija duboko pustila korene u društveno tkivo države, ličnosti ovakvog stepena obrazovanja su visoko vrednovane kod političke vrhuške. Jeftino znanje može jeftino da se kupi na tržištu, čime se zadovoljavaju formalni uslovi da partijska ličnost zauzme čelno mesto u nekom državnom sistemu.

Vojo Stanić: Slikar, 2003.

Ovakvim zločinačkim odnosom prema obrazovanju stvara se novi društveni sloj ljudi koji poseduju dokaze o formalno stečenom znanju, koje je praktično neupotrebljivo. Oni mogu, jedno vreme, formalno da održavaju funkcionalnost sistema na čijem su čelu, dok se unutrašnja kohezivnost ne istroši. To se događa veoma brzo, jer nesposobni čelnik oko sebe okuplja još nesposobnije saradnike.

Demotivisani nastavnici

Kada u dinamici sistema prevladaju centrifugalne sile i sistem se uruši, partija će svom poslušnom članu da obezbedi novu funkciju. Taj štetočinski sloj formalno obrazovanih parazita, predstavlja veoma destruktivni identifikacioni model za sve učesnike u obrazovnom sistemu. Demotivisani i nesposobni učitelji i nastavnici slepo će se pridržavati nastavnih programa i planova koje su sačinili nečiji partijski poslušnici u ministarstvu, ne znajući ništa o deci, a još manje o obrazovanju. Opterećeni sterilnim, neživotnim, nezanimljivim i nekorisnim informacijama koje im se nude u školi, deca pokazuju otvoren ili prikriven bojkot nastave. Bez adekvatnog usmeravanja i kreativnog vođenja troše sopstvenu energiju na svakodnevne profane sadržaje ili međusobne obračune. Njihovi učitelji i nastavnici ne poseduju adekvatne društvene mehanizme kojima bi mogli da zaustave plimu nasilja koje je zahvatilo škole, pa im je najjednostavnije da ga prikrivaju ili parcijalno rešavaju. Kada, iz tako tinjajućeg zla, iskoči veliko zlo sa tragičnim posledicama, svi se uskomešaju, od novinara do ministara i roditelja. Nekoliko dana se o tome piše i govori, psiholozi i sociolozi objašnjavaju uzroke i posledice i događaj se prepušta zaboravu. Nastavlja se kretanje po inerciji koje valorizuje formalno stečenu potvrdu o znanju a zanemaruje primenljivu i kreativnu edukaciju.

Većina, koja uspe da stekne formalno znanje potvrđeno kupljenom ili dobijenom diplomom, funkcioniše insuficijentno, ograničena brojnim socijalnim i personalnim preprekama. Mišljenje im je autoritarno, kruto i prijemčivo za ideološke stereotipe. Stavove formiraju pod uticajem predrasuda, strahova i paranoičnih odbrana. Identitet potvrđuju u grupama istomišljenika, u kojima doživljavaju osećanja pripadnosti i sigurnosti. Paradigmu grupne ideologije čini dualizam sa striktnim granicama. Pripadnici grupe mora da znaju za koga su i protiv koga su. Opredeljenja nisu racionalna niti zahtevaju logička objašnjenja. Dokazi se ne traže, važna su uverenja i ubeđenja, koja se prihvataju kao aksiomi. Sistemi vrednosti se formiraju na klimavim temeljima konstruisane tradicije. Ulepšane tradicionalne vrednosti nude se kao zamena za nepodnošljivu realnost u kojoj su izbrisane sve vrednosti. Opterećujuća sadašnjost briše anticipaciju budućnosti i idealizuje prošlost. Opseg komunikacija se sužava, jer se ne razvijaju univerzalni simboli već svaka grupa izgrađuje sopstvene. Nerazumevanje i nepoverenje lebde kao nevidljive stege koje guše osećanje slobode i rađaju nesigurnost i netrpeljivost.

Ideološko dogmatska shvatanja

Kada se uspostavi takva patološka konstelacija u mentalnim sistemima strah i mržnja postaju osnovna modelirajuće snaga manifestnog ponašanja. Mržnja se usmerava prema svemu što se ne uklapa u ideologizovanu matricu. Mrzi se svako ko drugačije misli i zastupa ideje koje na potiču sa dogmatskih izvora. Religiju, koja se zasniva na dogmi izučavaju deca u razvojnom periodu kada treba da razvijaju divergentno mišljenje i moralno rasuđivanje. Ideologija koju zastupaju verske institucije isključuje kritičko mišljenje. Dogmatska pravila ne dopuštaju sumnju ni kritiku, jer se zasnivaju na autoritetu vere. Deci ih prenose veroučitelji u formi zatvorenog načina mišljenja koje se zasniva na pretpostavkama i iracionalnim tvrdnjama. Veroučitelji pravoslavne crkve po hijerarhijskom ustrojstvu imaju obavezu da prihvataju i prenose stavove poglavara te institucije. Patrijarh, bez lične cenzure, javno iznosi mišljenje o LGBT populaciji začinjeno uvredama, nipodaštavnjima i mržnjom. Njegovo fašisoidno i diskriminišuće mišljenje se preko sveštenika, vernika i veroučitelja prenosi do dece koja formiraju stavove na predrasudama i demagoškim floskulama. Indoktrinirana deca će, zbog neznanja, ličnog osećanja nemoći i nedovoljnosti lako usmeriti violentnu energiju ka detektovanom izvoru opasnosti oličenom u građanima homoseksualne orijentacije. Zaduženi za čuvanje građanskih prava i sloboda, ne žele da ih zaštite jer su i u njihovim sistemima vrednosti stavovi prema različitima negativni ili ambivalentni. Da nije tako ne bi zabranili paradu, već bi zajedno sa sugrađanim LGBT orijentacije prošetali ulicama glavnog grada.

Dragica Stanojlović