Velikićeva splitska imaginarna adresa
Nedavno mi je pred oči iskrsao krajnje zanimljiv i, dakako, valjan intervju našeg poznatog pisca Dragana Velikića objavljen na hrvatskom portalu Moderna vremena. Značaj ovog dugog i dobrog zapisa je i u tome što ga je kolega Marijo Glavaš objavio posle mnogo “mejlova” ili, ako više volite, kompjuterskih pitanja i odogovora u etapama koji su na kraju stopljeni u celinu.
Glavaš je Velikića očito zaskočio u Splitu gde je tokom minulog maja boravio na jednomesečnoj “književnoj rezidenciji” ili, prevedeno, na privemenoj adresi vladara ili važne ličnosti. Kolegi je u startu možda neprijatno što nije iščitao nijedan Velikićev naslov, ali muku mu umanjuje saznanje da ga je upoznao “prije godinu dana”. Klasik insistira da mu novinar ne persira, a ovaj “snima” njegove “udobne camper cipele” i dok “zavodljivo priča” razmišlja kakva li je tek njegova proza. Pisac priča o boravku u Splitu. “Smješten je uz Dioklecijanovu palaču i sa terase na kojoj sede vide prozor njegove rezidencije ispod kojeg se ujutro okupljaju grupe stranih turista s vodičima. “Dragan im iznad glava radosno rastvori škure (letvice perzijanera) i zalupi kako bi svi podigli glavu i zavideći uzdahnuli na adresi “Splićanina gori”, koji “poslijepodnevnim grupama draži nepce zagrijavajući maslinovo ulje na tavi uz rastvoreni prozor”.
Dok tumaraju Splitom noću Velikić mu govori da obožava kišobrane, priča o figurici koju stiska u šaci kad leti avionom, o trgovcu koji pokušava prodati violinu zaustavljenim vozačima na semaforu tokom trajanja crvenog svetla ... Nastavljaju “o glazbi, diplomaciji, bombama, ubojstvima, biljkama u predsoblju i poeziji... Prestao sam da sviram pre trideset godina i nikada kasnije, kao pisac, nisam bio u fazi rok i književnost i slične stvari. To su izmišljotine, pomodarstvo. Dok sam se aktivno bavio muzikom, to je bilo ispunjenje u potpunosti. Iživeo sam tu priču do kraja. Međutim, uvek sam jasno osećao da je moj dar u literaturi, a ne u muzici. Možda je udeo muzike u mom životu mnogo veći nego što mislim. Dok pišem, ja čujem i vidim buduću knjigu.
 |
Vojo Stanić:
Herceg Novi, 1992. |
Da sam mlađi, otišao bih iz Srbije, kaže Velikić. Tu sam te čekao, drugar! U Splitu, kaže, najviše volim Varoš. Mislio sam da ću tu negde, u Kamenitoj ulici, naći svoj imaginarni dom. Ili u Križevoj, recimo kuća broj 47. Onda sam otkrio Lučac, i dugo je figurirao kao mesto mog imaginarnog stanovanja. Zatim, Gupčeva ulica, u kojoj nije problem ako te usred noći zaboli zub, koliko je mnogo zubarskih ordinacija. Posle jedne šetnje po Marjanu, spuštajući se ulicom Matoševom, zastajem pred kućom broj 23. (To je, inače, kućni broj moje beogradske adrese.) Hodam dalje, i pedesetak metara nizbrdo, ponovo zastajem na raskrsnici Matoševe i Nazorove, gledam zgradu na uglu sa dve adrese, jednim delom u Nazorovoj, a drugim u Matoševoj. Evo, to je moja splitska adresa. Tu bih voleo da živim”.
Glavaš primećuje da Velikić čini što i Rudi u romanu Ruski prozor, luta gradom, promatra prozore stanova i umeće u njih (svoj) život. “I vidi samo slučajnosti gdje si pronašao svoje mjesto u Splitu, pišče: na lokaciji gdje se u životima ljudi koji tu žive i prolaze susreću dva pisca, Matoš i Nazor”. Ne zaboravi, kaže mu sagovornik Velikić, da sam osnovnu školu i gimnaziju završio u Puli, u vremenu kada je Nazor u velikim količinama bio obavezna lektira, a njegovu poemu Titov naprijed do nedavno sam znao napamet. Matoša sam čitao, ali onaj kome se stalno vraćam je Krleža. Intenzivno čitam poeziju, to su moji rezervoari, posebno kada pišem... Ima tu i savremenih hrvatskih pesnika, eto, baš u Splitu sam kupio novu knjigu Danijela Dragojevića Negdje. Moje stare esejističko-lirske ljubavi su Tonko Marojević i Zvonko Maković. Tu su i Stanko Andrić, Delimir Rešicki, Goran Rem. Naravno, redovno pratim i savremenu hrvatsku prozu, još od vremena Fabrija i Rakovca. Pored Jergovića, Ferića, Baretića, Milorada Stojevića (čiji roman "Primjeri vježbanja ludila" je meni kultna knjiga), Daše Drndić, Ivane Sajko, Ede Popovića, Mirjane Dugandžije (njen roman "Nekoliko dana kolovoza" veoma volim), kod mene posebno mesto imaju Jurica Pavičić i Olja Savičević Ivančević. Kada uzmemo u obzir nasleđe feralovaca, Split je zaista Nešvil hrvatske književnosti.
*
Lideri zemalja bivše Jugoslavije, koji krajem leta učestvovli u radu Generalne skupštine UN, objavili su na zvaničnim sajtovima svoje fotografije sa predsednikom SAD. Fotografije su protokolarne, gotovo iste, načinjene prilikom dolaska zvanica na Obamin prijem i na njima gosti poziraju sa američkim predsednikom i njegovom suprugom ispred cvetnog aranžmana i američke zastave. Milo i Lidija Đukanović sa Barakom i Mišel Obamom, Nikola i Borkica Gruevski sa Barakom i Mišel Obamom, Ivo Josipović sa predsednikom i prvom damom SAD, Nikolići sa Obamom... Jedini učesnik Generalne skupštine UN iz regiona, čijih fotografija sa bračnim parom Obama nema na zvaničnim prezentacijama je predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić.
*
Sve pohvale za Atelje 212. Posle toliko godina iskrena, setno-tragično-komična priča o velikoj ljubavi prema Trstu i velikim ljubavima u Trstu, predstava Trst izvodi na scenu nekoliko generacija kojima je ovaj grad obeležio najvažnije trenutke u životu. Branka Petrić (mama), Feđa Stojanović (dete), Jelisaveta Seka Sabljić (švercerka Milanka), Branislav Zeremski (carinik Vinko), umetnik Svetozar Cvetković, Dara Džokić (mama), Isidora Minić (deta), Milica Mihajlović (mama), Miloš Klanšek (dete), Katarina Žutić (mama), Fang Pinyan i pijanista Ivan Brkljačić priredili su podsećanje koje budi mnoga druga, nostalgična sećanja.
Trst - 624 kilometra do sreće je priča o roditeljima koji svoja sećanja žele da podeče sa decom, o njihovom odnosu, nespretnoj ljubavi, lažima, varljivim uspomenama i generacijskom jazu, koji je, ovog puta prelomljen upravo Trstom. Tragikomična drama za centralnu temu ima odnos majki i dece, a u pozadini priče nalazi se prošlost, kada su Jugosloveni odlazili u Trst i posmatrali taj grad kao delić sveta kome su želeli da pripadaju.
Osim pohvale celom ansamblu izdvojio bih troje. Uz poslovično odličnu Seku Sabljić u ulozi Milanke, briljantan je bio nastup Branislava Zeremskog (carinik Vinko), koji je ulogom “Slovenca” na najbolji način poništio stereotipe o glavnim glumcima i onim “do njih”. Treći je dečak – Miloš Klanšek koji će, nadam se, odrasti i omatoriti na daskama.
*
Gojko Berić, dubrovački drugar iz vremena kada je bio dopisnik sarajevskog Oslobođenja nedavno me je obradovao slanjem svoje knjige (Zbogom XX. stoljeće, sa podnaslovom Sjećanja Ive Vejvode) razgovora sa Titovim diplomatom. Zahvalnost dugujem i (donoscu) gospođi Latinki Perović, a Berića sam uvek stavljao na visoko mesto. Uvek je bio voljan da pomogne, podeli informaciju. Od njega sam (na)učio i urednost, imao je najčistije šlajfne koje je on zvao “kartice”. O Berićevoj knjizi već su pisali književnik Miljenko Jergović u zagrebačkom Jutarnjem listu i Radivoj Cvetićanin (Danas), kolega iz nekadašnje Borbe, jedan od retkih od koga sam takođe učio zanat. Rade je dao odličan prikaz ove knjige, ali načinio i sitan kiks. To mu, inače, nije svojstveno, falio je, kako bismo Goja i ja rekli, baveći se različitom količinom sjaja njegove zvezde u Sarajevu i Banjaluci. Sarajevo nije ispod Anda i znano je da je ljude poput Berića (Ivana Lovrenovića i Marka Vešovića, recimo) nakon rata i sarajevska fukara mrljala. Nije uspela, jer Goja, Ivan i Marko su mnogo veći od tih, kako je voleo reći slavni Mirza Delibašić, miševa mekinjaša. Obično o velikima pišu mnogo manji. Ovde je sve bilo po meri. Dugi razgovori Gojkovi sa jugoslovenskim ambasadorom u Brazilu, Venecueli, Čehoslovačkoj, Velikoj Britaniji, Italiji i Francuskoj, bivšim komunističkim zanesenjakom i borcem u španskom građanskom ratu i iskreni odgovori o događajima i ljudima s kojima se sretao i poznavao oslikali su gotovo ceo vek. I divnu zemlju koje više nema.
*
Ne razumem pesnika Ljubivoja Ršumovića. Imao je dobro slovo na otvaranju 58. sajma knjiga, a onda žaleći što naše zemlje nije bilo na Frankfurtskom sajmu, valjda da se peporuči vladajućoj partiji, pomenuo da su se tamo “šepurili Albanci”.
Dragan Banjac
