Strahovlada Vojina Dimitrijevića ¹

Strahovlada nije, ili bar nije samo pravno štivo. Ona je multidisciplinarna rasprava, zasnovana na literaturi iz oblasti političkih nauka, sociologije prava, psihologije, kriminologije i, tek na kraju, prava. Posebnu draž joj daje oslanjanje na lepu književnost (beletristiku), za koju je Dimitrijević imao razvijen osećaj.

Za one koji se slabo sećaju ove knjige, odmah da kažem da je ona jedna odlična knjiga, sa isto tako odličnim naslovom. Štampana je dva puta – 1985. i 1997. godine, u ukupnom tiražu od 3.500 primeraka. Poučno je primetiti da je prvo izdanje, koje je objavila organizacija udruženog rada „Rad“ u vreme post-titovske, „komunističke“ kvazi-strahovlade, imalo 3.000 primeraka. Drugo izdanje je objavljeno u „maloj“ Jugoslaviji, u vreme Miloševićevog „bonapartizma“, kako je njegovu vladavinu krstio Aljoša Mimica, uglavnom na osnovu uvida da se Slobodana Miloševića već 1991. godine „više niko nije bojao“. To drugo izdanje imalo je samo 500 primeraka. Ako pretražite COBISS, naćićete da je prvo izdanje prikazano u tadašnjim časopisima za kulturu i društvenu teoriju Polja i Ideje, a da je drugo prikazao samo Kosta Obradović u dnevnom listu  Naša borba.
Vojin Dimitrijević pripada generaciji koja je neposredno – i lično i porodično – iskusila nečoveštvo totalitarnih sistema 20. veka. Njegov otac, kome je ova knjiga posvećena, skončao je kao žrtva tog nečoveštva u koncentracionom logoru Bergen-Belsen 1945, kada mu je bilo 50 godina.
Posle Drugog svetskog rata otpočeo je rad na novom svetskom poretku, u koji su ugrađivani preventivni mehanizmi s ciljem da se zauvek onemogući ponovna dehumanizacija čovečanstva. Okosnicu tog novog poretka trebalo je da predstavljaju međunarodne organizacije, međunarodno humanitarno pravo i, kao novum, međunarodno pravo ljudskih prava. Tom gigantskom projektu je Vojin Dimitrijević posvetio sav svoj profesionalni i naučni rad. Doprineo mu je kao nastavnik i autor udžbenika, kao aktivni član ključnih međunarodnih foruma za ljudska prava (pre svega, Komiteta za ljudska prava UN) i kao autor jednog broja naučnih studija koje su se sve, na ovaj ili onaj način, bavile međunarodnim pravnim normama kao garancijama za očuvanje ljudskog dostojanstva. U te knjige spada i Strahovlada o kojoj je danas ovde reč.
Strahovlada nije, ili bar nije samo niti pre svega pravno štivo. Ona je multidisciplinarna rasprava, zasnovana na literaturi iz oblasti političkih nauka, sociologije prava, psihologije, kriminologije i, tek na kraju, prava. Posebnu draž joj daje oslanjanje na lepu književnost (beletristiku), za koju je Dimitrijević imao razvijen osećaj. On je znao da „intuitivno obdareni pojedinci“, pre svega umetnici, razumevaju brže i bolje od naučnika kada i kako tehnološki i politički sistemi mogu da dehumanizuju čovečanstvo. On je to znao zato što je i sam bio „intuitivno obdaren“, pa je čitaoca u problem kojim se bavi Strahovlada – podređivanje pojedinca apstraktnom državnom razlogu – uveo preko distopijâ Jevgenija Zamjatina, Džordža Orvela i Oldosa Hakslija (uzgred: sve ove tri knjige su prevedene na srpski skoro istovremeno, oko 1968. godine). Ono što distopiju čini posebno mračnom je uzaludnost pobune, a s tim u vezi Dimitrijević kod Zamjatina i Orvela lucidno primećuje ulogu žene kao njenog inspiratora, jer žene teže od muškaraca podnose zabranu ličnog i privatnog.
*
Dimitrijević prihvata da nikakvog društva i države ne može biti bez pretnje nasiljem (sankcija), kojom se iznuđuje željeno ponašanje ljudi. Pretnjom se prekršiocima norme stavlja u izgled nasilno oduzimanje pojedinih prava i vrednosti do kojih oni drže. Dimitrijević se zatim upušta u kritiku pretnje (kritiku sistema zastrašivanja), s ciljem da ustanovi apsolutni minimum ljudskih prava čijim oduzimanjem ili narušavanjem država nikada i ni pod kojim uslovima ne sme da preti. Učini li to, država i njena pretnja nasiljem iz domena legitimnosti prelaze u domen terora. Koji će taj minimum biti, zavisi od stanovišta na kome se zasnuje kritika pretnje. Odbacujući tri takva moguća stanovišta – moral, prirodno pravo i pozitivno pravo, Dimitrijević svoju kritiku zasniva na opštoj političkoj saglasnosti državâ o nenarušivosti određenih ljudskih prava. Ta prava su sadržana u osnovnim aktima Ujedinjenih nacija – Univerzalnoj povelji i Paktu o građanskim i političkim pravima. Ona oličavaju, kaže Dimitrijević, „univerzalne vrednosti, vezane kako za čoveka tako i za čitavo čovečanstvo, čije se priznavanje može empirijski dokazati“. I dodaje, govoreći o usvajanju Deklaracije: „niko nije imao snage ni obraza da istupi protiv ideje da postoji jedno za sva društva važeće jezgro osnovnih ljudskih prava i sloboda“. Ovakav konsenzus je, po Dimitrijevićevom sudu, postao moguć i zato što je u posleratnom svetu po prvi put „probijena opna državne suverenosti“ u međunarodnom pravnom poretku.
Koja su ta nederogabilna prava? Ima ih sedam: pravo na život; pravo na fizički integritet i ljudsko dostojanstvo; zabrana ropstva i kmetstva; pravo na pravično suđenje („zakonitost“); pravo na ličnost; sloboda savesti i mišljenja; zabrana dužničkog zatvora. Prvi deo Strahovlade posvećen je analizi ovih prava i ljudskih vrednosti na kojima ona počivaju, uz navođenje bezbrojnih primera, kako istorijskih tako i savremenih, ali i onih iz lepe književnosti. Ovde u punoj meri dolaze do izražaja Dimitrijevićeva erudicija i dubina percepcije, začinjena najfinijom ironijom. Vreme nam ne dozvoljava da navodimo sve te primere, ali jednom od njih ne mogu da odolim. Govoreći o mehanizmu „ketmana“ kao adaptaciji na uskraćivanje slobode misli i savesti, Dimitrijević citira odlomak iz romana Vladimira Vojnoviča Pretendent na presto, koji sadrži tipičnu staljinističku „karakteristiku“ jednog lošeg sovjetskog građanina: „Molilac se nije dovoljno iskazao u društvenom životu, odnosno nije posećivao amaterske sekcije, nije pravio zidne novine, nije odlazio na sastanke, a kada je odlazio nije uzimao reč, samo je pasivno učestvovao u zajedničkom aplauzu“. Dimitrijevićev komentar: „Nije dovoljno pljeskati, treba pljeskati fanatično, mada ni puko aplaudiranje na dugu stazu ne pomaže“.
**
Drugi deo Strahovlade se bavi definicijom terora, njegovim subjektima i objektima, njegovim ciljevima, preduslovima za njegovo uspostavljanje i, najzad, međunarodnim terorom. Definicija terora nije moguća ako se ne uspostavi konceptualna razlika između terora i terorizma: teror se služi strahom radi vladanja („odozgo“), a terorizam radi podrivanja vlasti („odozdo“). Dalje, puko narušavanje nederogabilnih ljudskih prava od strane državne vlasti nije dovoljno da konstituiše teror. Teror počinje tek kada se eliminiše načelo zakonitosti, tj. kada državno nasilje postane arbitrarno i kada kazna ne preti samo potencijalnim prestupnicima zbog prestupa nego svima, i to zbog ponašanja koja nisu unapred sankcionisana kao prestupnička. Drugi bitan element definicije terora po Dimitrijeviću je faktičko odsustvo garantija za nepristrasno određivanje krivice.
Teror i terorizam se razlikuju i po tome što su subjekti terora uvek kolektivni, dok subjekti terorizma mogu biti individualni. Kolektivni subjekt terora je sâma država, oličena u svojim organima i službama pri čemu „terorske službe“ često znaju da budu parapolicijske ili paravojne, ali pod potpunom kontrolom državnog nalogodavca terora. Dimitrijeviću pada u oči da terorske službe često imaju „blaga, bezazlena i ’humanitarna’ imena“, što doprinosi stvaranju opšte strepnje. Politička policija u Musolinijevoj Italiji se zvala „Dobrovoljna ustanova za suzbijanje antifašizma“, a najozloglašeniji zatvor za političke protivnike u Ugandi je nosio ime „Sloboda“.
S obzirom na njegove objekte, Dimitrijević deli sisteme terora na dve vrste: uništavački (genocidni) i zastrašivački. Prvi za cilj ima uništenje jedne ljudske grupe, a drugi apsolutnu kontrolu nad njom. Prvi je način uništenja, a drugi način vladanja. Zastrašivački teror je „racionalniji“ od uništavačkog, jer „uništavanje i nije pravi cilj vladanja nad ljudima“. Vladavina terora se zasniva na zastrašivanju celokupnog stanovništva nad kojim se vlada. Stanovništvo je primalac poruke: „povinuj se, ili ...“. Stanovništvo čini krug ljudi koje treba zastrašiti, a unutar toga kruga se obrazuje jedan uži: krug žrtava terora. Umeće sprovodilaca terora je u tome da odaberu žrtve čije će ispaštanje najjače odjeknuti među stanovništvom i uliti mu najviše straha. A takve žrtve su ljudi s liderskim potencijalima, pre svega u politici, kao i svi oni koji po prirodi svoje profesije ili nadahnuća osećaju dužnost da tragaju za istinom i izražavaju skepsu – na primer, umetnici i naučnici. Međutim, teroru je inherentna težnja da stalno širi krug žrtava, čime smanjuje sopstvenu racionalnost. Za širenje kruga žrtava postoje dva razloga. Jedan je što bi jasno omeđavanje kruga žrtava umanjivalo strah: oni koji u taj krug ne spadaju ne bi imali razloga da strahuju. Drugi razlog leži u sopstvenoj dinamici terora, koja od neposrednih izvršilaca traži da neprestano ulažu sve veći napor i ostvaruju sve bolje rezultate, kako i sami ne bi postali sumnjivi i završili kao žrtve.
Nijedan sistem terora ne počiva samo na strahu: izazivanju straha prethodi manipulacija, utemeljena na propagandi, kojom se osigurava kooperativnost stanovništva. Kako slikovito kaže Dimitrijević: „dok se strana radio-stanica ne može i ne sme uključiti, domaća se ne može isključiti“. Teror služi da se neutrališu oni koji odolevaju manipulaciji. On to postiže ulivanjem straha. A strah je, objašnjava nam Dimitrijević, dvojak: jedan je strah od stvarne opasnosti, strah s uzrokom. Drugi je strah od nepoznatog i, često, nepostojećeg; on ne potiče iz okoline nego iz dubine ličnosti onoga koji strahuje. Za ovu vrstu straha bi se mogla upotrebiti reč „anksioznost“ i ona je mnogo teža i pogubnija od prve. Kako kaže Dimitrijević, „prva vrsta straha je ograničena brojem i obimom opasnosti, a druga je neograničena, kao što je neograničena sposobnost strahujućeg da pronalazi opasnost“. Cilj terora je da izazove ovu drugu vrstu straha, „difuzni strah od amorfne pretnje“. Unutrašnja dinamika terora ga neumitno gura prema njegovom najrazvijenijem, potpuno iracionalnom obliku, u kome zastrašivanje postaje samo sebi svrha, a strah u podjednakoj meri obuzima i stanovništvo i pripadnike terorskog aparata, pa i samog vrhovnog vođu. „Uplašeni vladaju zastrašenima.“ Rezultat je: država – morà, država – košmar.
***
Preti li nam opasnost od uspostavljanja novih terorskih sistema, od novih država – morâ, pitao se Dimitrijević 1984. godine, kada je, usred samoupravnog socijalizma, pisao Strahovladu. On je tada video dva moguća izvora te pretnje: jednu predstavljaju autoritarne „države nacionalne bezbednosti“ u kapitalističkom sistemu, a drugu „staljinistički terorski sistem“ u onim socijalističkim zemljama koje su se „opredelile za diktaturu birokratije umesto za stvarnu vlast radničke klase“. Pre nego što podrobnije pogledamo ovaj njegov argument, treba naglasiti da je on ovo pisao u vreme kada se „znalo i smelo“ manje nego kasnije – da iskoristimo njegovu opasku iz predgovora drugom izdanju, 1997. godine. Pad Berlinskog zida je ukinuo pretnju koju je 1984. godine Dimitrijević video u „staljinističkom terorskom sistemu“, nagoveštavajući, da opet citiramo njegove kasnije reči, „veliko i konačno oslobađanje od straha“, pri čemu se očigledno mislilo na strah povezan sa određenim tendencijama u razvoju socijalističkog sveta. Ostaje, međutim, da se ispita njegova tvrdnja o pojedinim kapitalističkim zemljama, jer kapitalizam, za razliku od socijalizma, još nije ukinut.
Kakve opasnosti za ljudsku slobodu je Dimitrijević naslućivao u kapitalističkim „državama nacionalne bezbednosti“ i koje su to države? Mi bismo danas možda najpre pomislili na Ameriku, zemlju koja je u 21. veku delimično ozakonila torturu i sasvim relativizovala garancije pravičnog suđenja, bar kada je reč o osumnjičenima za terorizam. Ali Dimitrijević je 1984. godine mislio na nešto sasvim drugo – na zemlje u kojima se „na umornom kapitalizmu i istrošenim građanskim idealima pokušava postići brz ekonomski razvoj“, a to su siromašne zemlje pod jakim uticajem međunarodnog kapitala, poput onih u Centralnoj i Južnoj Americi. Prema Dimitrijeviću, država nacionalne bezbednosti se koleba „između korporativističkog i pretorijanskog sistema“, a njene preteče su Frankova Španija i Salazarova Portugalija. Pod korporativizmom se misli na elitu koju u takvim zemljama čine bogati preduzetnici i zemljoposednici, a pod pretorijanstvom na dominantnu ulogu vojske u njima. Država nacionalne bezbednosti, za razliku od nekadašnjih fašističkih i staljinističkih terorskih sistema, oskudeva u ideologiji. Sâm termin je, objašnjava Dimitrijević, prvi put nastao 1964. godine, u okviru jednog plana sačinjenog u brazilskoj Višoj vojnoj školi koji je imao da posluži kao uvod u vojni puč. U izradi tog plana su učestvovali savetnici iz Sjedinjenih Američkih Država, a on se svodio na tri tačke: hegemonija Brazila nad Latinskom Amerikom uz podršku SAD; ekonomski razvoj na osnovu savršenog reda i neograničene vlasti; neutralisanje svih političkih protivnika režima „gvozdenom rukom“.

Dimitrijević je bio nesumnjivo u pravu kada je zazirao od autoritarnih režima Trećeg sveta, jer su oni sistematski kršili i danas krše ljudska prava da bi se održali na vlasti. Sredstva koja koriste u tu svrhu nesumnjivo uključuju elemente terora na koje je on ukazao u svojoj Strahovladi. Ali, nama se čini da prava opasnost od novog terorskog sistema leži u najrazvijenijim državama današnjice. Nagoveštaje takvog sistema vidimo u stavljanju državne bezbednosti iznad ljudskih prava kada je u pitanju zaštita Sjedinjenih Američkih Država od terorizma stvarnih i izmišljenih al-kaidâ, kao i u ekstremnom zadiranju u ljudsku privatnost primenom tehnološki novih obaveštajnih tehnikâ. Ali sve ovo su samo sugestije za neka buduća istraživanja terora, a nikako primedbe upućene Dimitrijeviću. On je pisao o svetu kakav je bio 1984. godine (ne aludiramo ovde na Orvela), a mi smo suočeni sa svetom kakav je sada, trideset godina kasnije.

Ivan Janković