Nacionalističke invektive o SFRJ ne jenjavaju

NAŠA OSLOBODILAČKA BORBA I ANTIFAŠIZAM BILI SU ISKRENI

Posle četiri izgubljena rata, ubijenih Ćuruvije, Stambolića i Đinđića, na kraju sa bilansom „pobede ruralne kontrarevolucije“ (Latinka Perović), šta je psihološki (i patološki) normalnije za srpske nacionaliste nego tražiti krivca na svim drugim stranama i prošlim vremenima, umesto kod sebe samih. Proradili su različiti resantimani, obezvređivanje u duhu adlerovskog kompleksa manje vrednosti kao rezultat duboke osujećenosti i nezrelih aspiracija. Podstaknuti i postmodernističkim floskulama o rušenju „Velikih priča" – socijalizma u svetskim okvirima, pridodat još jedan za naše prilike - navodni „ titoizam“. Međutim, reč nije o nekakvom titoizmu već o borbi protiv nacifašizma i oslobođenja jugoslovenskih naroda a pošto se to stavlja u pitanje, treba videti kako su kod intelektualaca prolazile one socijalne revolucije koje su kao autentične prethodile našoj.  Francuska Revolucija 1789. Grandiozni istorijski pothvat Velike Francuske Revolucije, koji je označio eru Novog veka i raskid sa feudalizmom imao je oprečne stavove i kod najumnijih duhova tog vremena. Gete (markiran kao jedan od olimpijskih Zevsova uz Hegela – iako su imali oprečna mišljenja) u komentaru drugog dela „Fausta" smatra da je Francuska Revolucija bila „suluda Valpurgina noć”, dok je Hegel s ushićenjem govorio da je Napoleon “Apsolutna Ideja na belom konju", a treći velikan - Betoven posvetu i naziv „Eroica", prvobitno posvećene u zanosu prema toj Revoluciji, povukao je kada je ona pretvorena u svoju suprotnost - bogomoljstvo i Restauraciju.

Narodnooslobodilačka antifašistička borba (1941-45)

Jugoslovenska revolucija ona od 1941., bogatstvom svojih oblika i odgovarajućeg bogaćenja svoje sadržajne strane, očiti je primer originalnog istorijskog pothvata. Kroz oslobodilačku i antifašističku borbu kao respektabilan član antihitlerovske koalicije u kojoj je vezivala na svom terenu preko 20 neprijateljskih divizija što okupatorskih što kvislinških, stvorila uslove za promenu društvenog sistema zamenom monarhije - federalnom socijalističkom Republikom sa šest ravnopravnih članica i dve autonomne pokrajine, pravno i bezbedonosno uređenih.

„Na temelju našeg bogatog, negativnog, upravo tragičnog historijskog iskustva, mi imamo vlastitu političku mjeru i procjenjivanje političkih veličina, i mi danas znamo vrlo dobro, da je Tito poslije Mira u Ahenu godine 812 (znači poslije tisuću trideset i osam godina) prvi južnoslovjenski državnik, koji je povukao naše granice tako, da se podudaraju s našim etničkim područjem. Parole austrijske Koruške, mađarskog Dunava, talijanskog Jadrana, arnautskog Kosmeta i bugarske Makedonije nijesu parole socijalističke, i zato kada ti šovenski iredentisti optužuju Tita da je nacionalist, mi znamo da to nije istina. Nama je isto tako poznato i to, da se kod nas izgrađuje socijalizam pod cijenu najtežih žrtava, vjekovnoj našoj zaostalosti uprkos. Mi znamo da se kod nas izgrađuje socijalizam vlastitim sredstvima, da gradimo taj socijalizam potpuno osamljeni, rezolutno svijesni da nećemo više da živimo kao narod bijedan i zaostao. I upravo iz tih razloga mi moramo bezuslovno i to u što kraćem vremenskom razmaku prevladati svoju vjekovnu zaostalost, svoje siromaštvo, bijedu i neimaštinu. Mi ne možemo materijalizovati svoje potencijalno bogatstvo u jednoj generaciji, ali u ime jednog pokoljenja mi možemo stvoriti preduslove za siguran put do punog ostvarenja pobjede civilizacije.“ (M. Krleža: O parlamentarizmu i demokraciji kod nas)   U period mira, obnove i izgradnje, ulazi DFJ sa organizovanom obrambenom snagom kao četvrta vojna sila Evrope, FNRJ, zatim SFRJ dalje uspešno produbljuje socijalističke odnose po svim društvenim segmentima i posle kratkog zastoja i raskida sa Informbiroom, nastavlja svoj put i razvoj kao samoupravna država neposrednih proizvođača sa ciljem sve većeg povećanja produktivnosti, raspodele i razmene rada.

Informbiro je osujetio korake koji su učinjeni za stvaranje Balkanske federacije, korake koji su započeli dogovorima na Bledu sa Bugarima i planovima za ulazak Albanije u tu federaciju. Naša omladina je izgradila dve pruge i Autoput. Omladinske radne akcije izgradile su hidroelektranu i Novi Beograd. Samo ako se uzme taj samopregor i stvaralački entuzijazam koji je na pustoj i peskovitoj ledini podigao čitav jedan novi i velelepni grad, a za uzvrat imao i besplatno zdravstveno osiguranje, školovanje i zagarantovano neselektivno pravo na rad i naknadu, letovanje i odmor, putovanja u inostranstvo, knjižare, bioskope, pozorišta, stadione, - dovoljno je. Ono što smo izgradili, teško da će nacionalisti moći da okreče.

Vojo Stanić: Iščekivanje-detalj, 1993.

Govori se da je sve to doprinelo da se Jugoslavija raspala kao kula od karata, što ne stoji. Druga, šestoaprilska Jugoslavija tako se raspala, a Titovu (treću) Jugoslaviju morali su zdušno da se potrude da je razore. JNA de morala dobrano da zasuče rukave da bi joj to delimično uspelo.

Čisti računi

Ono što je oduvek na ovim prostorima sporno to je ko koga zakida i potkrada. Još u prvoj Jugoslaviji poznat je spor u okviru Srpskog kulturnog kluba i hrvatskog ekonomiste Bićanića. „Dedinje i Terazije izgrađeni su sečom bosutskih šuma". Ono što je poznato iz produžetka to je - „Trepča radi - Beograd se gradi“, „Ako smo braća, kese nam nisu sestre“", „Hrvatska puška na hrvatskom ramenu, hrvatska lisnica u hrvatskom džepu“, glasoviti embargo na slovenačku robu, Ekonomistički odeljak Memoranduma SANU...

Dakle tu, u tom grmu leži zec, a ne neka metafizička floskula imenovana „titoizam".  Dakle vratimo se temi. Politika je koncentrisana ekonomija, a politika drugim sredstvima je... 17.000 ubijene dece u Bosni, 1.700 mrtve dece u Sarajevu itd, itd.

"Razno"

A da li je (treća) Titova Jugoslavija rođena u Revoluciji njenih naroda, radnika i seljaka imala unutarnje protivurečnosti, suprotnosti (jedinstva i borbe) i ograničenja? Da li je ponavljala neke nedoslednosti ranijih revolucija i revolucionarnih stremljenja (Jakobinci u kočijama svrgnutog plemstva, luksuzerstvo, „mangupi u svojim redovima", društveno raslojavanje, etatizam, birokratizacija), naravno da jeste, ali to nije bio razlog za njeno drastično i mahnito razaranje. To se moglo prevazići razumnim rešenjima: reformskim kursom Ante Markovića, labavom federacijom, asimetričnom, konfederacijom... a ne „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“. I sa kakvim posledicama? Ne bi bilo Oluje, Milosrdnog Anđela, Vukovara, Srebrenice, ne bi se prebrojavali u Hagu hiljade i hiljade izgubljenih života i uništenih egzistencija.

Ali ne, tu su Tito i socijalizam kao pravi kamen smutnje velike. Rodonačelnik te stigmatizacije je bivši agitprop-aparatčik, istaknuti državni pisac, kalemar vs bravar.

Ne preza se ni od nedoličnih procena nekih kritičnih momenata u toku NOB. Poznato je da je vrhovni vojni komandni kadar bio učesnik Španskog građanskog rata, to su bili generali Armija, dok ostali sastav nije prošao nikakve vojne škole i već prema prema nahođenju u situacijama i okolnostima više ili manje uspešno izvodio akcije. Ne treba zaboraviti da je Narodno-oslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije, bila u suštini – gerila. A u gerili svi podjednako uspevaju i svi podjednako greše. U čitavoj 45-godišnjoj vladavini socijalizma mogu se tek pred kraj markirati tri negativna primera („cme tačke“): 1968., beskrupuloznost prema idejama stvaralačkog marksizma – „Praxis“ - filozofije i Korčulanskoj letnjoj školi, i okrutnost prema liberalnoj struji u Savezu komunista.

Jelašin Sinovec