ŽENSKI POKRET V
Prvi talas feminizma u Kraljevini SHS

U narednih nekoliko brojeva objavićemo tekstove najistaknutijih saradnica Ženskog pokreta u kojima su pomicane granice samospoznaje žena, njihovog mesta u istoriji ideja i u kojima je buđena svest žena o vlastitim mogućnostima. U tom kontekstu dr Ksenija Atanasijević spada u retke filozofkinje, i u svetskim razmerama, koje su u vlastitoj disciplini – filozofiji, oduvek rezervisanoj za muškarce, otkrivale značajne tragove ideja o emancipaciji žena.

O emancipaciji žena kod Platona

Mislioci Staroga veka, gotovo bezizuzetno, pripisivali su ženi drukčiju i nižu prirodu nego muškarcu¹ i na osnovu toga određivali joj potčinjeni rang u socijalnom i porodičnom životu. Ostalo je mnogo otrovnih epigrama u kojima se pesnici maliciozno ismevaju osobinama žena, i gde im mane surovo karikiraju. Gotovo svi stavovi grčkih filozofa, koji govore o ženi, negativni su i neprijateljski. Samo Platon, najviši duhantičkog vremena, ima o njoj mišljenje sasvim suprotno uobičajenom shvatanju onoga doba, mišljenje tako dalekovido, da i danas može da bude interesantno, napredno i blisko.
Nerazvijeni mentalitet i haremski skučeni život prosečne atinske žene ubedljivo je istakao Ksenofon jednim primerom. Ishomahosova žena je u stvari sasvim neizrađeno, divlje dete; mati ju je naučila jedino tome, da se neograničeno pokorava volji svoga muža. Savršeno bez inicijative, ona ostavlja robinjama sav kućni posao, a sama je zauzeta poglavito ulepšavanjem i šminkanjem, jer je jedina njena težnja da spoljašnošću što više priveže za sebe muža.² Revolt zbog ovako kukavnog načina života i obrazovanja svojih sunarodnica izražava najumnija i najnaprednija Grkinja Aspazija, u dijalogu istog imena sokratovca Eshina. Daleko slobodnije nego Atinjanke živele su Spartanke, najemancipovanije između žena stare Grčke. Valja odmah napomenuti da je tip spartanske žene, po svoj prilici,poslužio kao model Platonu za razvijanje njegovih širokih pogleda o ulozi žene u državi koji su, iznad svega onoga čime je mogao da se inspiriše u Atini.³
Pitanje o emancipaciji žene kod Platona neraskidivo je sraslo za njegovu intelektualnu konstrukciju jedne idealne države, koju je dao u svim pojedinostima u dijalogu Država (Respublica, πoλιτεία) Jer glavni interes Platonovupravljen je bio na državu: za njega, Politika je proširena etika, a dužnost svakog građanina je da se posveti državi; od toga ne čine izuzetak čak ni filozofi. A najsavršeniji oblik vladavine jeste onaj gde vladaju filozofi, dakle sofokratija: društvo će biti srećno tek kad njegovi vladari postanu filozofi, ili kad filozofi postanu vladari.⁴ Dakle nemoguće je izdvojiti srž Platonove teorije o ženama iz njegove opšte političke doktrine, a ne onepotpuniti je. Celine i zaobljenosti radi daćemo je onakvu kakva je ona na izvoru, po mogućstvu ne remeteći dramski ton ekspozicije Platonove.
U petoj knjizi Države dva Platonova brata lagano protestuju što Sokrat nije rasvetlio jedan važan deo svoga izlaganja o uređenju države. Jer, vele oni, nije im ostalo neopaženo da je on kazao kako će u novoj državi postojati zajednica žena i dece. Glaukon i Adeimantos, dve ličnosti dijaloga, navaljuju da se neodložno reši pitanje o ženama i porodici, kao vrlo aktuelno. Platonov Sokrat se malo usteže; raspravljanje će povući za sobom druga pitanja, a i njegovi neočekivani predlozi izgledaće neizvodljivi i čudni. Najzad se ipak odlučuje da kaže svoju koncepciju: pre svega, ženama se mora dati pravo da učestvuju u svima službama u kojima učestvuju muškarci iz prva dva staleža idealne države (a u njoj, po Platonovoj zamisli, postoje tri staleža: državnički, vojnički i zanatlijski sa zemljoradničkim). A ako žene treba da služe istim ciljevima kao i muškarci, onda se one moraju i obrazovati kao muškarci. Dakle i žene moraju da uče muziku i gimnastiku. Gimnastikom će očeličiti telo, a muzikom će kultivisati dušu; upravo muziku će učiti da ne bi gimnastikom postale suviše surove, a gimnastiku da ne bi muzikom postale suviše meke. Isto tako žene treba da se vežbaju i u ratnoj veštini. Reći će se, možda, da je ovo poslednje protivno običaju, i zato smešno, ali Sokrat misli da se treba odupreti navici i onome što je uobičajeno, jer je nedavno još Grcima izgledalo sramno i smešno ono što sad samo još varvarima takvo izgleda.
Pošto je osetio da je se postepeno sasvim udaljio od onoga što njegovim sagovornicima može da bude shvatljivo, Platonov Sokrat sad pokušava da dijalektičkim raščlanjavanjem obvije svoju teoriju pristupačnošću.Da li je priroda žene takva da ona može da učestvuje u poslovima čovekovim, ili da li možda ne može ni u jednom, ili može u jednima, a u drugima ne može, i u koju od ovih klasa spadaju ratne dužnosti? Da li se žena po svojoj prirodi bitno razlikuje od muškarca? Mogla bi se staviti ova objekcija – jer „veština protivrečenja ima veliku snagu“: svi su se, ranije, složili da razne prirode treba da se bave raznim stvarima; međutim (ako se primi da je priroda muškarca i žene različita) sad se slažu u tome da razne prirode moraju da se bave istim stvarima. U stvari, ne postoji ni jedan posao za ženu kao ženu, niti za muškarca kao muškarca, jer su među oba roda prirodne sposobnosti na isti način podeljene; zato žena može da vrši sve poslove koje i muškarac, ali je u svima njima žena slabija nego muškarac. Žene će, dakle, moći da se vežbaju u borilištima, jer će se, u mesto haljinom, zaogrnuti vrlinom; one će, dalje, uzimati učešća na zajedničkim gozbama, u ratu, i u svim državnim službama.Pri tome ne treba zaboravljati da se ženama moraju davati lakše dužnosti, zbog toga što je njihov rod slabiji. Izuzetno, kad se pokažu podobnima za to, žene će zauzeti najviša mesta u državi, i izdići će se čak i do posmatranja ideje Dobra.
Došli smo do najčudnije tačke o ovome pitanju: po Platonu, žene su zajedničke, a deca su opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svoga sina, niti sin poznaje svoga oca. Ideja Platonova nije promiskuitet, nego on traži da se zaključuju privremeni brakovi između zdravih muškaraca i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore muškarce; potomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano. Zakonom će se određivati izvesne svečanosti, na kojima će se mlada i mladoženja vezati religioznim ceremonijama, žrtvama i pesmama za tu priliku naročito ispevanim. Zapovednici (άϼχoγτες) će propisivati broj tih svadba, uzimajući u obzir ratove, bolesti i katastrofe, da varoš ne bi postala ni suviše bogata, ni suviše siromašna u stanovništvu.
Decu treba da rađaju roditelji u dobu kad su im telesne i duhovne osobine najviše razvijene: žene od 20-40 godina, a muškarci od 30-55 godina. Deca koju dobijaju stariji ili mlađi roditelji, ili oni čiju vezu vlast nije sankcionisala, smatraju se kao nezakonita.
Majke koje imaju mnogo mleka, hrane decu promiscue. Vlast, naročito za to određena, upotrebljava razne veštine da one ne poznadu svoju decu. Dalje neguju mališane dadilje koje stanuju u odvojenom delu varoši, jer se majke vraćaju svojim javnim poslovima. Zajednicu dece Platon plemenito motiviše: sva deca treba da budu podjednako voljena, i da u svima starijima vide svoje roditelje, a u svoj deci svoju braću i sestre. Brak i porodica razvijaju antisocijalna i antidržavna osećanja; zato je najbolja ona država gde ne postoji svojina, i čiji su članovi organski povezani, kao delovi tela. Platon dovoljno oštro ističe kolika će biti dobit kad se otklone dva uzroka disharmonije između države i ličnosti, naime svojina i porodica. Pošto u njegovoj državi dva viša staleža neće imati ničega, sem tela, oni će biti razrešeni svih sporova oko imanja i novca. A ukidanjem pojedinačnih porodica koje su često u neprijateljstvu, i gotovo uvek tuđe jedna drugoj, zato što nemaju zajedničke interese, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Slobodni od svih neprijatnosti, građani će živeti bolje od pobednika na olimpijskim igrama, jer će i oni i njihova deca dobijati od države hranu i sve što je za život potrebno, čak će biti i sahranjivani o državnom trošku.

Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristokratskog komunizma (jer po njemu, komunizam nije za masu, nego samo za više ljude; on najnižem staležu svoje države daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi. I ako je komunistički projekat Platonov do sad ostao utopija, njegova koncepcija da žena može i treba da deli sve poslove sa muškarcem, i da učestvuje u svim pozivima kao i on, sve se potpunije ostvaruje. Vizionarski genije Platonov prvi je prodro u istinu da između muškarčevih i ženinih podobnosti za rad ne postoji nikakva bitna, kvalitativna razlika, nego samo kvantitativna; da žena nema drukčiju prirodu nego muškarac, nego da je samo finije, i zato donekle slabije konstitucije od muškarca. Zato je on objavio da ne postoji razlika u sposobnostima muškarca i žene koja bi bila odlučna za izbor poziva, i širokogrudo priznao da žene izuzetno mogu svojom razvijenošću da daleko za sobom ostave muškarce. Koliko je svežija i istinitija argumentacija velikoga filozofa iz V veka pre Hrista od argumentacija po nekog intelektualca XX veka posle Hrista, koji će se čak pozvati i na autoritet primitivnih naroda, kod kojih je žena još uvek rob, da bi onemogućio modernoj ženi pravo na pozive za koje je pokazala dovoljno zrelosti i spreme!

Dr Ksenija Atanasijević
Ženski pokret, broj 8/1923. strane 340 – 344

Pripremila: Nadežda Radović