Osvrt na 47. BITEF

“TEŠKO JE BITI”

Ovaj naslov, pozajmica iz predstave „Teško je biti Bog“ upućuje na ozbiljna pitanja filozofije egzistencije. Ko se bavi filozofijom ne može da zaobiđe pojmove: “biti”, “bitak”, “biće”, “bivstvujuće”, koji su u temeljima filozofije od antičke Grčke do današnjih dana

Kako se finansijska situacija u srpskoj kulturi pogoršava, tako se i Bitef sve više okreće filozofskim temama, problematizujući i sopstveni opstanak. Prošle godine pravili smo “Izlet u istinu”, a ove godine kažemo “Teško je biti”. Ovaj naslov, pozajmica iz predstave “Teško je biti Bog” upućuje na ozbiljna pitanja filozofije egzistencije. Ko se bavi filozofijom ne može da zaobiđe pojmove: “biti”, “bitak”, “biće”, “bivstvujuće”, koji su u temeljima filozofije od antičke Grčke do današnjih dana. “Bitak” je glagolska imenica od glagola “biti” koja u svom značenju čuva bezbroj stvari i odnosa, sve i ništa istovremeno. “Bitak” se ospoljava u određene vrste i kategorije “bića”, pa je “biće” ospoljena manifestacija “bitka”. Svaki govor o bitku pretpostavlja ovu ontološku razliku između “bitka” kao suštine i “bića” kao pojave, tj. “bitka” u njegovoj vremenitosti i raznolikosti. Filozofi egzistencije su preokrenuli ovaj odnos tvrdeći da su “egzistencijali” – bol, patnja, briga, nada i odgovornost – svojstveni čoveku pre i nezavisno od njegovog znanja o njima. “Egzistencijalizam je humanizam”, pisao je Sartr, što znači da je čovek uvek u znaku svog “izbora”, brige, straha, obmane i odgovornosti za sebe i druge. Sartr uvodi egzistancijalizam u roman i dramu. “Bačenost” čoveka u vlastitu sudbinu vidljivija je u teatru nego u filozofskim i naučnim studijama. Ljudski razum ne shvata sve tajne ljudske egzistencije, ali ih može izraziti u umetnosti, pre svega u teatru. Egzistencijalistički kredo iz naslova 47. Bitefa “Teško je biti” našao je temelj u njegovim najboljim predstavama.

Iskreno, tragično katarzično

Pre nekoliko decenija gledali smo Sartrove “Prljave ruke”, dok smo na 47. Bitefu, u Ateljeu 212, gledali “krvave ruke” u predstavi “Zoran Đinđić” reditelja Olivera Frljića, laureata mnogih nagrada, najboljoj predstavi 47. Bitefa, koja je u potpunosti zaslužila Gran Pri Mira Trailović. S rukama krvavim do lakata, otvoreno, iskreno, tragično i katrazično, gledaocima su se obraćali glumci, “vinovnici” smrti Zorana Đinđića, optužujući ih za laži, licemerja, klevete, mučenja, paljevine, pljačke, silovanja, strahove, ubistva i bezbrojne monstruozne zločine počinjene u ime “velike” Srbije. “Zbog vas smo napali Sloveniju! Zbog vas smo sahranili Vukovar! Zbog vas smo branili Sarajevo! Zbog vas smo ubili Zorana Đinđića!” – prete nam glumci dok iz pozadine dopiru melanholični tonovi “himne kosovskih junaka”: “Hriste Bože raspeti i sveti, srpska zemlja kroz oblake leti, leti preko nebeskih visina, krila su joj Morava i Drina”. Borce i žrtve ratnih zločina glumci “pakuju”“ u mrtvačke sanduke, razgrađuju Hram Svetog Save, na čijim se razvalinama “rađa” “tursko” groblje, u džakove trpaju zemlju za večni dom ubijenog premijera, pri čemu ih sve zajedno muči pitanje: “Koliko džakova svete srpske zemlje košta život Zorana Đinđića?”

       U umetničkom izrazu i moralnoj poruci, za ovom predstavom ne zaostaje ni kabaretsko-dokumentarna predstava “Ubiti Zoran Đinđića” Zlatka Pakovića i Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada. “Moto ovogodišnjeg Bitefa pogađa u samu srž ove predstave”, reći će njen reditelj, koji sintagmu “Teško je biti” tumači kao činjenicu “da je, danas i ovde, najteže živeti i biti poštovan kao slobodna i odgovorna, moralna i stvaralački nadahnuta ličnost”. Đinđić je pokušao da zaparloženo srpsko društvo izvede na put evropskih integracija, u čemu su ga svirepo osujetili snajperski hici na vratima Vlade Srbije.Teško je biti Zoran Đinđić! Teško je donositi sudbonosne odluke u zaostaloj Srbiji! Predstava je izvedena u mračnoj i hladnoj, napuštenoj hali, u Luci Beograd, gde “života ima samo onoliko koliko ga ima među tamošnjim psima lutalicama” (Z. Paković, Danas).

       Borut Šeparović daroviti predstavnik “hrvatskog novog političkog pozorišta” čije predstave karakteriše pozorišni čin nabijen političkim angažmanom s kojim smo se suočili i u predstavi “55+” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Predstava je bila pravi “purgatorijum” jer nije bilo gledaoca koji nije doživeo “duhovno pročišćenje” slušajući potresne životne priče starijih stanovnika Zagreba, članova Grupe 55+, koji su svoje priče morali da ispričaju za onoliko sekundi koliko imaju godina. Predstava, koja je prevazišla “mogućnosti teatra i života”, dobila je specijalnu nagradu za “jedinstven koncept i glumački ansambl”.

Tamne strane istorije

Prva nagrada publike pripala je “Galebu” A. P. Čehova, u režiji Tomija Janežiča i izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Višesatni boravak na pozornici publika nije uludo potrošila, jer je učestvovala u pripremi ozbiljne pozorišne predstave. Između glumaca i gledalaca nije bilo odvajanja, kao što “nema odvajanja između igre i života, pozorišta i stvarnosti” (Ana Tasić, Politika).Drugu nagradu publike odnela je u Suboticu Aristofanova komedija “Žene u Narodnoj skupštini”, u režiji Nikole Zavišića, jedina komedija 47. Bitefa i predstava koja nije bila po ukusu pozorišnih kritičara jer je ismejala ikonopoklonički odnos naše javnosti prema Novaku Đokoviću i Mariji Šerifović. Treća nagrada publike otišla je u ruke Jerneja Lorencija i Mestnog gledališča iz Ljubljane za predstavu “Oluja” Nikolaja Ostrovskog, melodramu i političku satiru koja se bavi društvenim licemerjem. Njenom reditelju Politika je dodelila nagradu za najbolju režiju.
      Predstava: “Teško je biti Bog” mađarskog reditelja Kornela Mundruca i teatra Peroton cinema iz Budimpešte ostala je bez zaslužene nagrade. Reč je o mešavini drame, mjuzikla i video projekcije. Na karoserijama dva ogromna šlepera odigravali su se savremeni “Pakao” i “Čistilište” Danteove Božanstvene komedije, “sumrak savremene Evrope” u krvavoj ekspoziciji trgovine ženama, njihove bezdušne eksploatacije i gaženja njihovog dostojanstva. Pomalo stereotipna, priča je uverljivo ispričana, uz znalačku upotrebu tehnike kojom raspolaže savremeni teatar.
       Predstave iz Evrope razočarale su publiku i kritičare. “Before Your Very Eyes” Gob Skvoda iz Nemačke i Kampo teatra iz Belgije bila je na putu “novih pozorišnih tendencija” video-dramsko-muzičkim ostvarenjem u kojem su deca školskog uzrasta, zatvorena u “staklenu krletku”, igrala sama sebe: decu koja se za vreme odrastanja suočavaju sa prolaznošću ljudskog života i smrću kao neminovnim krajem. Nauštrb izraženim kvalitetima, predstava je delovala pomalo usiljeno jer su pitanja na koja su deca odgovarala često bila sugestivna, pa odgovori nisu bili spontani, što je, inače, svojstveno dečjem mišljenju i osećanjima.
       U predstavi “Europeana”, praškog pozorišta Divaldo na Zabradli, putem govora, plesa, muzike i pantomime izvođača, reditelj Jan Mikulašek saopštio nam je “ključne” trenutke evropske istorije 20. veka. Prevelik zalogaj za jednu pozorišnu predstavu. I dok su tamne strane novije istorije Evrope (rat, nasilje, genocid) dobro uhvaćene, one svetlije strane ostale su netaknute. Izlaganje ruglu nekih događaja iz prošlosti ne može se smatrati istorijom. U protivnom, u njoj ne bi bilo ničeg epohalnog.

       Tri predstave 47. Bitefa, o kojima ovde nije bilo reči, kao i Bitef polifonija, takođe zaslužuju pohvale i kritike, ali o njima nekom drugom prilikom.

Ljubiša Vujošević