NAŠA BRIŽNA STRAHOVLADA

Umesto moći politike, ovde vlada politika moći. I ovoga puta potvrdila se Marksova teza da se istorija vraća kao farsa.

Olivija Rusovac

U aktuelnoj srpskoj vladi koju sačinjavaju Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije, Stranka srpskog jedinstva i Partija ujedinjenih penzionera Srbije sklopili su se fragmenti slika Srbije s početka 90-tih godina koja je probleme bivše Jugoslavije odlučila da reši ratom, zločinom i pljačkom. I ovoga puta potvrdila se Marksova teza da se istorija vraća kao farsa. U našem slučaju teško je reći da li je teže biti savremenik tragične istorije ili učesnik farsične sadašnjosti. Da li je tada bilo mučnije gledati razularene ratovođe ili sada posmatrati njihove naslednike koji su sušta smernost i briga za dobrobit nacije i kojima je pripalo u deo da Srbiju povedu ka Evropskoj uniji. Živimo u vremenu u kojem je imidž sve. Imidž podrazumeva dug rad na sebi, ali poneki put kao imidž prolazi i običan retuš pa zahvaljujući takvom zahvatu sve izgleda nekako mekše, opuštenije, čak humanije. Liči, ali nije isto. I baš zato što nije isto, mada liči, prihvatljivo je i za Evropu, kad već nismo imali ništa bolje da joj ponudimo. Evropi su sada važne čiste ruke, pod nokte im ne gleda. Nekadašnji Šešeljevi radikali koji će ostati zapamćeni po zločinima i primitivizmu, sada su SNS i najgorljiviji zagovornici Srbije u zajednici evropskih naroda. Miloševićevi socijalisti su Srbiju uvukli u rat i poraz, a sada su pacifisti. Stranka koju je nekad osnovao Arkan koji je za sobom sejao smrt, sada je poznata po tome što podstiče natalitet bogatim donacijama iz jagodinskog budžeta.

Magija lične moći

Osim što srpsku vladu opterećuje nasleđe, ona je specifična po još jednom detalju. Ima prvog potpredsednika vlade, što bi trebalo da znači da u vladi postoji i drugi, treći, četvrti potpredsednik. Ako ih ima, mi ne znamo ko su oni, a ako ih nema nije jasno zašto se jedini potpredsednik zove prvi. Treća specifičnost srpske vlade je što je prvi potpredsednik vlade moćniji od predsednika vlade. Pošto su uloge i funkcije u vladi izmešane, tenzije između predsednika i njegovog prvog potpredsednika su česte i one su prava naslada za tabloide. Takođe je specifično što ti tabloidi ne moraju mnogo da se trude. Njih snabdevaju i stranke na vlasti i policija, tako da „informacija“ ima na pretek. Iako u ustavu piše da stranke imaju odgovornost u demokratskom oblikovanju javnosti, one za to ne mare. One nastoje da javnost oblikuju prema stranačkom interesu i zato naše društvo deluje uspaljeno i kao da je na ivici sukoba. Dijalog je nestao, nezavisni intelektualci su potisnuti na margine društva, politika je izgubila moć kao javna stvar, a ostala je samo magija lične moći koja se ovde pogrešno naziva politikom.

Nedavno je prvi potpredsednik vlade rekao da Srbija treba da postane pristojno društvo. Nije, međutim, rekao kako će Srbija postati takvo društvo. Da li će biti pristojno ako opet budu sudile kompromitovane sudije, ako Zavod za zdravstveno osiguranje obmanjuje roditelje dece koja pate od najtežih bolesti, ako se ograničavaju ljudska prava i slobode tako što nasilnici određuju da li će biti Parade ponosa, ako su sindikati izumrli, ako su najteži prestupnici amnestirani, ako su opštine prepune partijskih službenika koji ne znaju šta će sa sobom? Nije valjda pristojno društvo samo ako se upristoje aparatčici pa im se zabrani upotreba rotacionog svetla i sirene dok se voze službenim automobilom do svoje vikendice. Nedavna protestna šetnja članova Demokratske stranke u Novom Sadu zbog progona kojem je izložena pokazala je da je društvo ne samo nepristojno nego da su neki njegovi delovi nahuškani i dirigovani da dozirano zastrašuju. Oni nabildovani novosadski ćelavci teško da mogu da predstavljaju građane koje je DS razočarala. Takvima koji su iz kafića psovali upravlja se iz potaje, a za javnost je tu policija koja „obezbeđuje šetnju“.I nisu samo ulice svedoci nasilja. To je u prvom redu srpski parlament u kojem poslanici SNS-a smišljeno i koordinisano napadaju demokrate proglašavajući ih jedinim krivcima za teško stanje u zemlji. Njihov brutalni vokabular i falsifikovanje istorije tako što se zabašuruje rat, zločin i pljačka uteruju strah u kosti ljudima i nije čudno što mnogi napuštaju Demokratsku stranku i iz opozicije beže u vlast ne bi li nekako sačuvali glave. Nisu svi u istoj poziciji. Na primer, neko beži od demokrata da bi postao član SNS i možda oseća nelagodnost što iza sebe nema bar neki mali zločin. A predsednik države je napustio SNS da bi svima bio predsednik. Ako je tako, i ako on nije Šešeljev vojvoda nego samo čovek „koji ima prošlost koja nekima može da smeta“ zašto su se toliko uplašili oni čiji je zločin samo što su bili u Demokratskoj stranci?

Uživanje u strahovladi

Prvi potpredsednik vlade prosto uživa da zastrašuje. On uživa u strahovladi i strahovlašću. On to čini meko i brižno, Srbija mu je na prvom mestu. Kada kaže da bi bez mera vlade Srbija bankrotirala za dve godine ili kada kaže da je Srbija „bolesna zemlja“ on to ne čini da bi ljude uverio u nešto, nego da bi ih uplašio. On hoće da ih učini zavisnim od njega i njegove stranke i da im stavi do znanja ko je gazda u kući tako da i ne pomišljaju na neku alternativu. Uspeo je da zahvaljujući strahu postane najmoćniji čovek u Srbiji. Ali je time Srbiju još više udaljio od pristojnog društva. On je Srbiju učinio uplašenim društvom. Srbija sa svim tim obožavanjem i izlivima poverenja u vlast liči na ona primitivna i totemska društva kojima se bavio čuveni antropolog Bronislav Malinovski. I pre će biti da je prvi potpredsednik vlade izučio Malinovskog, a ne Vebera.

Kada bi ovde zaista postojala volja da se prevaziđe kriza i osnaži društvo vlast bi otvorila razgovor u celom društvu. I sa opozicijom i sa uglednim i nezavisnim stručnjacima i sa sindikatima jer je vreme kada su se radnici umirivali svinskim polutkama čini se, ipak prošlo. Ne bi se oslanjala na lobiste koji nam otkrivaju rupu na saksiji. Zaista zvuči smešno poruka Dominik Stros Kana da Srbija treba da smanji sivu ekonomiju, ili Alfreda Guzenbauera koji je rekao da je ovde najveća opasnost korupcija. Zar mi to nismo znali i pre njih?

Srbiji nedostaje alternativa

Međutim, prvi potpredsednik vlade više voli da se služi zastarelim, fušeovskim metodama manipulisanja strankama opozicije umesto da otvori dijalog o budućnosti države i društva. Posao mu olakšava činjenica da naši glavni opozicionari i lideri imaju značajan privatni biznis i bogatstvo. Takođe su svesni da su ih tabloidi tek načeli i da samo čekaju da ih raščereče. Inače ne bi tek tako preko noći pristajali na neprincipijelne dogovore i razgovore čim im prvi potrpredsednik vlade pošalje poruku. Bivši gradonačelnik Đilas je namah pristao da sa prvim potpredsednikom sarađuje na projektu grada na vodi, a lider LDP-a se odmah odazvao na poziv prvog potpredsednika radi razgovora sa opozicijom, a da ostale stranke niti su pozvane niti su znale da li će i njima biti uručen poziv. I taj razgovor sa LDP-om došao je u trenutku kada su LDP i DS odlučile da počnu međusobne pregovore o stvaranju alternative režimu. I uopšte, da li je reč o pravoj alternativi koja će ponuditi neku drugačiju viziju razvoja i društva izvan istrošenih neoliberalnih dogmi ili se radi o spasavanju gole kože uoči nekih novih izbora kako bi se prešao cenzus i prikupio što veći broj glasova. Srbiji nedostaje entuzijazam koji će njene građane pokrenuti i osloboditi parališućeg straha, a zasad se ne vidi ko bi mogao da donese jedan oslobađajući talas. Biće teško ponuditi uverljivu alternativu kada ni sama alternaiva nema samopouzdanja. Ali ni vlast nije sasvim lišena straha. Da jeste, njena politika ne bi bila tako arkanska, ne bi osećala toliku potrebu da manipuliše drugima i podsticala bi da se društvo razvija slobodno. Ovako, politika koju vodi vlast upravo razara društvo. Takvu politiku vlasti koja ne samo što seje strah, nego je i sama uplašena najbolje definiše jedna misao Vojina Dimitrijevića iz njegove knjige Strahovlada i koja glasi: “ Uplašeni vladaju zastrašenima“.