54. Oktobarski salon
Umetnost feminizma
U zgradi „Cepter ekspo“, nekadašnjoj robnoj kući „Kluz“ u Masarikovoj 4, otvoren je ovogodišnji Oktobarski salon, 54. po redu, pod naslovom: Niko ne pripada tu više nego ti. Postavku Oktobarca osmislile su članice grupe Red Min(e)d, Dunja Kukovec, Jelena Petrović, Danijela Dugandžić-Živanović i Katja Kobolt. Naslov je preuzet iz zbirke priča američke književnice Mirande Džulaj koja afirmiše ideju da svet savremene umetnosti istovremeno pripada svima nama kao i mi njemu, što omogućava istovremenu ličnu emancipaciju, ali i napredak šire zajednice. Iako su radovi feministički, u njima su zastupljeni i muškarci jer i među njima ima feminista.
Feministička priča
Po rečima autorki-kustoskinja, ovom izložbom su htele da pokažu da je feminizam jednakost u različitosti na polju umetnosti, i da on pokreće pitanja etike i politike svakodnevnog života u kojem su prisutna različita stanja, emocije, želje, i u kojem se gomilaju mnogi društveni problemi: patrijarhalnost, homofobija, rat, siromaštvo. Pristupi temama i oblici umetničkog izraza su različiti: slikarstvo, video-radovi, interaktivne instalacije, animacija i skulpture. Zato nije slučajno što je ovogodišnji Oktobarac otvoren performansom Aleksis O’Hare, umetnice iz Montreala, “Odbrambeni mehanizmi za ugrožene“, a nastavljen njenim interaktivnim radom „Neverovatan iglo“. Podela na muško žensko izbrisana je u radu „Passo Doble“, u kojem Nanidifa Mantanbo, umetnica iz Johanesburga, u lepoti plesa spaja fizičko i emotivno. Feminističku priču nastavljaju skulpture Lorene Herere Rašid iz Meksika i platna splitske slikarke Jelene Sokić. Pitanja o vrednosti ženskog tela postavlja Margareta Kern iz Londona, a o žensko-muškim stereotipima raspravlja zagrebačka feminiskinja i umetnica Dina Rončević koja nam ustupa malo vozilo, kojim, dok razmišljamo o ovom univerzalnom problemu, možemo da se provozamo mermernim holom RK „Kluz“ čiji ogromni kristalni luster itekako može da nam pomogne u rasvetljavanju ovih večnih pitanja.
Šta je feminizam?
Feminizam podrazumeva otvorenost, emocionalnost i jednakost. On znači da se do rešenja životnih problema može doći i emotivnim putem a ne samo racionalnim odlučivanjem. Zato radovi na Salonu imaju tri pravca. Prvi se bavi društvenim nasiljem – ratom (Staro sajmište u Beogradu i logor Omarska kod Prijedora kao paradigme „Živog logora smrti“ iz programa „Forenzička arhitektura“ Goldsmit univerziteta u Londonu). Reč je o projektu umetnice Milice Tomić i teorijsko-umetničke grupe „Spomenik“ koji pokazuje da se ova dva mesta, nekadašnja stratišta, danas tretiraju kao mesta „normalnog življenja“. Omarska je danas profitabilni rudnik pod upravom “Arcelor Mittala“ u kojem S. Dragojević snima film „Sveti Georgije ubiva Aždahu“, a Staro sajmište ima čak i fitnis centar u svojoj ponudi. Drugi pravac se fokusira na individualno-emocionalno nasilje, a treći na nasilje koje dolazi od Drugog, potkrepljeno potresnom pričom o stradanjima ljudi u sukobima u Siriji, domovini umetnice Roze El-Hasan (Budimpešta). Svojom instalacijom postavila je pitanje da li danas zaista ima revolucionarnih pokreta i da li su revolucionarna rešenja moguća? Na ovo pitanje dala je odgovor jedna od kustoskinja Salona rekavši da se kod nas, na primer, mnogo govori o lošem društvenom sistemu i vlasti, ali je malo onih koji u tome vide i svoju odgovornost. Mnogi tzv. levičari spominju revoluciju i pri tome žive neoliberalnim načinom života, vodeći „revoluciju“ u potpuno sređenim životnim uslovima. Salon prate kustoska vođenja, radionice, audio-video projekcije, razgovori i izložba u KC Beograd. Endi Huperih iz Minhena konstatuje da je svaki umetnički proces feministički jer su na radionicama i razgovorima uvek više prisutne žene nego muškarci. Otvoren 11. oktobra, Oktobarac traje do 17. novembra.
tekst i fotografije
Vera Vujošević
