ESEJ
Iz zemlje nemanjića

Kao Otkrovenje Jovanovo, dopunjeno i prošireno

Pre izvesnog vremena sasvim dobronamerno sam upozorio nadležne organe da kulturu treba zakonom zabraniti, a ministarstvo za kulturu preimenovati u Ministarstvo za rodoljublje i kontrolu rađanja, kao što je to lepo apsolvirao jedan od doskorašnjih manekena Ministarstva kulture u svom remek delu Rodoljupci i rodomrsci. No, pošto i Homer zadrema, i naš, nikad dovoljno hvaljeni zbog svoje rodoljubivosti dr profesor, na ko zna kom od suvišnih fakulteta, zaboravio je da su, ako je suditi po Steriji, rodoljupci nešto kao karikatura rodoljublja, više po svom rodoljubnom učinku rodomrscima, te da se i to njegovo delo sa takvom podelom uloga, ne sme uzimati ozbiljno, već da je i to neka vrsta komedije zabune po starom srpskom principu jaše lud zbunjenog, a sudeći po odelu i delu pomenutog profesora rodoljupca, on je zasad ipak onaj koji jaše, svi ostali su zbunjeni.

Avaj, inertni kakve ih je bog dao, ne shvatajući kakav cunami može na njih udariti baš sa kulturnijeh strana, naše velmože, imajući sve vreme ovog sveta, kao pravi gospodari našeg večnog međuvremena, kad zaškripi, obično bez velike preše smene ministra i ... ne lipši magarče do zelene trave. Kao da su ti nesrećni ministri za nešto krivi i odgovorni. Posle Velike oktobraske kontrarevolucije prvo su uzeli jednog sitnog kontrarevolucionarnog bradonju, sličnog Kropotkinu ako ga se neko još seća, za ministra kulture, ali, ispostavilo se ubrzo da je taj bez visoke školske spreme, pa kad su ga uhvatili da je bez škole, on ponosno izjavi da nije mogao podneti marksizam na političkim naukama, pobunila mu se savest, te otišao pravo u izdavačluk lepe, a postmoderne književnosti i pod uticajem iste, postmoderne, pustio bradu-citat marksizma. A potom... a potom, pošto je došlo do nekakvog višegodišnjeg sukoba interesa Marksove citat-brade i kapitala, najure ga. Potom to ministarsko mesto prepuste glumcima. Glumci umeju da glume sve, pa i ministre, to su za njih lake uloge, čudna mi čuda, ministar kulture, glumili su ministre kulture odlično, dostojno najviših glumačkih priznanja, puni samopouzdanja, ali radili nisu ništa, vera u besmrtnost naše kulture čitala im se sa golog lica, bez šminke. Ali, kultura na umoru, živi leš.

Vojo Stanić: Pijanista, 1996.

Tu i tamo uslediše sasvim bezazleni protesti kulturnih radenika, pa i naučenjaka, kako bi se vrlo brzo kao neminovan ishod, kao istorijski imperativ, sve zaboravilo. Apatija i samo apatija, kao najava propasti, a šta posle apatije, šta posle: ne vredi, sve je beznadežno, ovde kultura ne stanuje?!
Dakle, kulturi ne preostaje ništa drugo nego da se pretvori u svoju suprotnost kao u svakom hokus-pokus dijalektičkom preobražaju, kao što se demokratska kontrarevolucija i borba protiv jednoumlja preobrazila u sve drugo izuzev u demokratiju.

Pitanje je dana kad će srpska kultura, ovako obesmišljena rodoljubačkom politikom, izglobljena iz svakog proevropskog konteksta, ignorantska prema svim kulturno-istorijskim referencama i dostignućima Evrope, bukom i besom poništiti sve i u vidu folk-agresije, stadionskih horskih svečanosti, grafita i transparenata nasilja pući, izliti se na ulice; a tad će biti kasno za bilo kakvu državnu intervenciju. Može ministar kulture biti i sam Sv. Petar, pomoći neće više biti ni nama ni srpskoj kulturi. Slike Otkrovenja Jovanovog biće kao naivna književnost pošto se naša kultura sasvim raspojasa.

  I izađoše skakavci na zemlju i rečeno im bi da ne škode travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikavom drvetu nego samo koji nemaju pečata božijeg ne čelima svojim. I dade im se ne da ubijaju nego da ih muče i u te dane tražiće ljudi smrti i neće je naći, i poželjeće da umru i smrt će od njih bježati. A izgled skakavaca bijače sličan konjima spremnim za boj, i glave njihove bijehu kao neki vijenci slični zlatu a lica njihova kao lica ljudska; I imahu kose kao kose ženske i zubi njihovi bijehu kao zubi lavova i imahu oklop kao oklop gvozden, i šum krila njihovih biješe kao buka mnogih konjskih kola kad jure u boj. I imahu repove slične skorpijama, i žaoke, i u repovima svojim otrov.    

Kultura će se oteti kontroli, možda će za to biti potreban sasvim neznatan povod, možda ukidanje nacionalnih dodataka. Ustaće pisci, zabarikadiraće se u čuvenu svoju Bastilju Francusku 7, braniće svoje krvlju stečene privilegije do poslednje kapi u podrumu. Svi besmrtnici mrtvi i živi izaći će na ulice, počeće velika ćeranija, protestni marševi u svim pravcima. Ustaće besmrtni Medaković na privremenom boravku u Aleji velikana sa svojim višetomnim memoarima, hvataće Dobricu da mu čita tračeve svoje, a Ćosić će bežati u besmrtnost sa knjigom večnog života - Vremenom smrti, Antonije će daviti Dragoslava svojim Crvenim šalom i moralom, hiljadu trista pisaca UKS-a će odbiti da polažu testove iz rodnog jezika. Izaći će književnici i fariseji, izmileće akademici natovareni svojim dodacima, izroniće iz zemlje arheolozi sa svojim iskopinama, iz Vira lepenskog izviriće Prasrbende preadamsko koleno. A na čelu vojske skakavaca slavuji i slavujčice, sa implantatima, iz Mrčajevaca i Žitorađe, Orfeji iz Gruže i Veljeg Dubokog, bardovi sa Morave i Romanije. Dobrica će deliti Deobe, Krestić krstiti, Deki ogovarati. Društvo iz pilane sa tri prsta, na čelu sa Vuletom zdravo Žurićem svojom balvan-prozom na putu blokiraće sve puteve. U herojskoj borbi stomak u stomak Srpče će pobediti Roka i njegovu braću i oteće mu sve trofeje i uklesaće u mermeru zlatnim slovima svoje imena. I svi ministri kulture živi i mrtvi izaći će na ulice pevajući Ala je lep ovaj svet, noseći transparente: Ura, kultura! A kulture će biti više nego što to i jedna suvozemna životinja može izdržati. I svi će tražiti neprijatelje kulture. Roko će uzvratiti udarac, oterati Srbče i uzeti i njegov nacionalni dodatak, Bećko će proćerati Crnogorce i druge rasrbljene Srbe iz Šumadijskog venca, u srcu Terazija ponovo će se sve vagati kao pred rajskim vratima. Odmah pošto Njegoša proglase svecem do Brodareva, Bećka će beatifikovati.
Te friške filmske umetnike koji nam već danas objašnjavaju sutrašnju istoriju, pošto su nama jučerašnju klanicu umetnički
ovekovečili s velikim uspehom, staviće na beskrajnu traku crvenog tepiha.
Najskuplje reči dobijaće se na bankomatima, u Akademiji će overavati kreditne menice. Trajaće večite molitve i litije za spas onoga što je propalo pre pola tisućleća. Debelo jeri će ponovo postari uzrokom neverovatnih uličnih borbi. Ijekavci će tući ekavce po autobusima. Ljudi će ginuti na barikadama od bestselera. Mega kultura će sravniti sve sa zemljom, milioni biblijskih skakavaca kao vojska fanatika pratiće turbo-mega zvezde i u rodoljubivom pijanstvu pevaće himnu i to će biti naš Dies irae... Sve lepojke naše kulture će kao Delakroina Sloboda... isprsiti ono najskuplje što imaju, svoj silikonski patriotizam.

Ukidajte kulturu dok se to još može učiniti, ubedite kulturne radnike i neradnike da za njih država nema para, jer su sve pare unapred potrošili propagirajući lažnu umetnost o lažnoj istoriji, jer je kulturna policija i politika odavno izgubila glavu.  

Svi besmisleni stajlinzi, kastinzi talenta i obožavalaca, pi-ari, spotovi, telešopovi, promocije, premijere, revije, modeli, prestiži, vip-klijentela, opštenarodne ikone svih profesija, pacovski TV kanali, svi ti nebrojeni umetnici Delimano lonaca, ti recepti u slici i reči, pred gladnim očima, sve te ocvale legende javnog života retuširane botoksom, sva ta zapuštena i razorena javna dobra, usrani i zapišani javni prostori, kamenovani vozovi, daskama zakovani prozori muzeja, devastirana pozorišta, pretučeni vozači gradskog prevoza, s jedne strane i mega projekti o Beogradu na Egeju, caru Konstantinu među Srbima, sve te novosagrađene a prazne crkve, gde su parohijski domovi luksuzniji od velmoških palata, ništa neće biti bolje i svetije od smrtonosne buke folka, to beskrupulozno ponavljanje laži o našem pravu da znamo sve zahvaljujući beskrajnim reprizama ničega.