Sloboda kao rodno mesto kulture

Budući da je danas u postmodernom dobu kultura izgubila svoje pravo značenje – kao ostvarenje humaniteta i nastanka svojevrsnog ljudskog bića i pretvorila se u (plitku) zabavu ili samo u potrošačku robu, potrebno je podsećati se na izvorno značenje kulture, koja u ranom periodu nastaje kao rezultat oslobadjanja Homo Sapiensa od automatskih radnji za puko preživljavanje. Skrećem, stoga, pažnju čitaocima „Republike“ i šire, na vrlo dobar tekst filozofa Ivana Milenkovića (objavljenog u „Kulturnom dodatku“ Politike od 24 o.m. pod naslovom „Srpska nauka izmedju tržišta i bankrotstva“), koji objašnjava da je kultura naizgled ambivalentna zato što je svaka kultura pod dvostrukim uticajem: kako sila sopstvene tradicije (tj. okrenuta prema unutra), ali istovremeno okrenuta i prema onome što je univerzalno u drugim kulturama, prema spoljašnjim dostignućima. A to je sama bit kulture: da se ne zatvara u sebe već da se okreće putem slobodnog izbora prema novim ostvarenjima koja omogućuju stalni hod napred, uklapajući se u širu koncepciju čovečanstva (povezujući okrenutost prema tradiciji/unutra) sa otvaranjem prema spolja i omogućujući nezaustavljivi hod istorijskog razvoja čovečanstva. Takvo objašnjenje kolege Milenkovića je dragoceno, jer dovodi u pitanje današnji trend kulture, ne samo u Srbiji, već i u svetu, nazvavši to sopstveno gušenje kulture „zombifikacijom kulture“, koja se ispoljava kao dogmatski tradicionalizam i nacionalizam (ili kao fašizam), što dovodi do nekulture ili do rasprostranjenosti tzv. „Pink Kulture“, kao što su to naglašavali ispitanici u kvalitativnom istraživanju u Srbiji 2010-11.godine. Da takva orijentacija u Srbiji već desetinu godina nije samo „mumifikacija kulture“, najbolje potvrdjuju digitalni mediji, u kojima su „reality show“ i reklame postali važniji od kvaliteta kulturnog programa.

Iako je svaka kultura svojevrsna i kao takva ona ukazuje na prepoznatljivost pojedinačnih istorija naroda, ali u mreži šireg razvoja kulturnih tekovina u svetu ona predstavlja deo opšteg razvitka čovečanstva, upijajući u sebe opštevažeće tekovine u dodiru sa univerzalnim elementima i vrednostima drugih kultura, postajući sastavni deo planetarnog razvoja – kako to razlaže Edgar Morin u svojoj poslednjoj knjizi PUT – put za budućnost čovečanstva: ¹ kada se u susretu različitih kultura „multiplicira ljudski diverzitet“...budući da je diverzitet trezor ljudsklog jedinstva....a to jedinstvo je trezor diverziteta...i prevazilazeći apstraktni univerzalizam doprinosi planetarnoj kompleksnosti...“

Ivan Milenković s pravom ističe da se odredjena kultura uvek nalazi u mreži kultura...“ u nerazmrsivom spletu kulturnih niti i nikada nije dovoljna sama sebi.“ To, medjutim, ne znači da je podražavanje talasa vulgarizacije kulture, u vidu nekulture u 21. veku poželjna politika za bolju budućnost ćovečanstva.
Kultura kao stvaralački milje ljudskog postanka/opstanka nerazmrsivo je povezana sa slobodom čoveka, kao neodvojiva komponenta ljudskog načina bivstvovanja, koje se ne odvija samo prema svojevrsnom genetskom kodu (koji dele i sa nekim drugim živim bićima), već po principu izbora i samoostvarenja, a to znači i vlastitog (manje/više) opredeljenja. A sloboda izbora predstavlja samu bit kulturnog stvaralaštva, nasuprot tipiziranim digitalnim programima, koji pružaju samo „ispraznu zabavu“²

Odsustvo slobode mišljenja i opredeljenja je glavni činilac sunovrata ne samo srbijanske politike i ekonomije i kulture u periodu globalne krize 21og veka, već i uništavanje osnovnih temelja humaniteta gradjenog milenijumima. Odbacivanje slobode i ličnosti i društvenih zajednica u ime jedino priznate slobode „samoregulišućeg tržišta“ snažno zapljuskuje i naše obale sa sve očiglednijim prihvatanjem neoliberalizma kao mainstream ideologije, koja uspeva da poništi sva prethodna početna demokratska dostignuća i liberalno osvešćenje bar jednog dela populacije.

Da bez obrazovanja, koje podstiče razvoj samosvesti i slobodu opredeljenja nema ni oporavka društva ni kulture, moralo bi biti jasno bar intelektualcima, koji su bez većeg otpora u 21. veku prihvatali konformizam i prepustili se tekućoj struji podčinjavanja vladajućoj moći i time destimulisali i mladu generaciju da se bori za svoje „pravo na izbor vlastitog puta“ u susret slobodnom pojedincu i društvu. Zato su u današnjem svetu retkost slobodne ličnostii koje mogu imati većeg uticaja, ne samo na zaustavljanje sve više preteće globalne krize, već i na istrajno traganje za alternativama postojećem poretku u smeru unificirane globalizacije, koja upravo ne dozvoljava pravo na slobodu izbora. Na taj način legitimiše se kolonizacija naroda i obezličenje individua, koje dobrovoljno prihvataju ropstvo i podčinjavanje sve zahtevnijem potrošačkom društvu.

Neophodno je povratiti ljudima veru da bez slobode ne mogu slediti putanju humaniteta, a u pitanju je i puki opstanak na zemlji, uzimajući u obzir ogromnu količinu negativnih posledica uništavanja prirodnih resursa i obezvredjivanje moralnih vrednosti, što dovodi do sve većeg potonuća normalnog ljudskog opstanka i razvoja.

Zagorka Golubović