Ne nazire se emancipacija mladih u Srbiji

KO ĆE PODNETI NAJVEĆI TERET KRIZE?

Situiranje, koje možemo prepoznati u očekivanjima naših roditelja, pripadnicima mlađe generacije danas često izgleda kao naučna fantastika. Posao od 7 do 15, zdravstveno i socijalno osiguranje i novine ispod miške i topli dom nakon posla, jednostavno više nigde ne postoje.

Najavljene ekonomske mere ipak neće biti ravnomerno raspoređene na sve ili skoro sve građane Srbije. Mere se odnose samo na zarade, ne i na raskalašne bonuse obično rezervisane za rukovodioce i članove raznih odbora, neke izjave najavljuju moguće izuzimanje radnika EPS-a, neke najavljuju izuzimanje radnike PTT-a, a od samog početka bilo je jasno da će smanjenje penzija vladu koštati pada i da se na to ne može računati. Neke generacije su, jednostavno privilegovane, kao što je u govoru povodom petogodišnjice stranke insinuirao Vučić da „penzionerima nećemo uzimati ono što su zaslužili“. Ali će biti oduzeto onima koji su pred penzijom jer se u isto vreme najavljuje produženje radnog staža, a već se može nazreti i neko sledeće. Ali se ni dalje ne može nazreti mogućnost emancipacije za mase mladih na kojima kako se to kaže ostaje svet. Ta mlađa generacija će, po svemu sudeći, podneti najveći teret svih kriza koje su nas zadesile. Pokušaću da problem još jednom definišem kao međugeneracijski. Najmanje je, naime, jedna komponenta međugeneracijskog nerazumevanja u savremenoj globalnoj ekonomiji aktuelna, a ja bih ovaj fenomen najpre prikazao upravo na primeru Jugoistočne Evrope. U Srbiji, tačnije bivšoj Jugoslaviji, jaz između dva načina razumevanja ekonomije i dva jezika kojim se ekonomija govori i misli poduprt je jednom daleko prepoznatljivijom i upečatljivijom granicom: prekidom emancipatorskog projekta stvaranja Jugoslavije i njenim raspadom. Stoga smo često skloni i da našu lokalnu krizu ne smeštamo u globalni kontekst, već da je razumemo kao jednostavnu posledicu tog rastvaranja. Situiranje, koje možemo prepoznati u očekivanjima naših roditelja, pripadnicima mlađe generacije danas često izgleda kao naučna fantastika. Posao od 7 do 15, zdravstveno i socijalno osiguranje i novine ispod miške i topli dom nakon posla, jednostavno više nigde ne postoje. A i ako postoje, ovi džepovi su se sačuvali oko javnih preduzeća, koje često shvatamo kao „neodržive“ projekte i sve omraženije državne službe u koju znamo koji je jedini način dolaženja. To da ogromna, neefikasna i neproduktivna državna administracija parazitira na leđima malog broja produktivnih nije nikakva tajna za nas, a sve manja je tajna i za društva razvijenog kapitalizma/neoliberalizma. Ali svejedno, mi, pripadnici mlađe generacije ipak smo suočeni sa imperativom idealtipskog modela situiranja koje nam je ostalo kao nasleđe perioda socijalizma od drugog svetskog rata na ovamo, dakle iz vremena naših roditelja. To situiranje je, budimo iskreni i otvoreni, oduvek bilo (malo)građansko situiranje, čak i u slučaju Jugoslavije sa samoupravnim sistemom koja je bila do izvesne granice proleterska.

Zašto je situiranje zamišljeno pre trideset-četrdeset godina nemoguće? Odgovor je kompleksan i postoji nesumnjivo više bitnih faktora. Na prvom mestu je naravno epistemološki razlog: idealtipski model situiranja je nemoguć za dostizanje, to je definicija bilo kojeg idealtipskog modela. Taj model, sasvim je sigurno, nije bio potpuno dostižan ni tada kada je zamišljan, u vremenu koje nama danas izgleda kao ekonomski raj. Na drugom mestu, moramo se setiti da je raspad Jugoslavije u svakoj od novonastalih država imao i oblik restauracije starih klasnih pukotina. Ja se, na primer, nalazim u jednoj takvoj situaciji: kao radničko-seljačko dete nemam priliku da kao moj deda za života čak dva puta promenim klasnu poziciju. Naprotiv, mene danas ujeda upravo njegova originalna klasna pozicija: seljačka i radnička, pa, iako sam solidno obrazovan, mogućnosti situiranja u skladu sa obrazovanjem su mi veoma ograničene. Ta je mogućnost, međutim, otvorenija za naslednike starijih građanskih porodica.

Idealtipski modeli situiranja, inače, veoma su važna komponenta ekonomskog sistema. Ukoliko pojedinci, građani, ne mogu da prepoznaju sopstveni interes u mogućnosti vertikalne mobilnosti, i ukoliko ih se teraju raditi u mehanizmu eksploatacije samo gole egzistencije radi, onda je to recept za radikalne društvene potrese. Pojedinci moraju imati makar iluziju mogućnosti socijalne mobilnosti jer bi se inače ponašali kao pacov sateran u ćošak. Mere „štednje“ i lingvistička simulacija njihovog kraja imaju zadatak da tim pojedincima stvore iluziju da će se one jednog dana okončati. Pojava „old economy Steve“ govori nam da se ideja o krizi kao (i) međugeneracijskom problemu mnogima nalazi na jeziku i da se problem istog tipa ne javlja samo kod nas, već da je deo globalnog ekonomskog kretanja. Ovo usput, na najplastičniji način pokazuje jaz između načina na koji starija generacija razumeva ekonomiju i načina na koji je razumeva mlađa generacija. Nije ni potrebno da napominjem za koga smatram da se nalazi u zabludi.

Možda je za našu generaciju vreme da uradimo onu neverovatnu stvar i zaboravimo na ovaj idealtipski model i suočimo se sa stvarnošću eksploatatorskog mehanizma pokrivenog simulacijom mogućnosti izlaženja iz njega. Možda je prvo potreban međugeneracijski dijalog? Da li je on moguć i pored međusobnih stereotipnih slika o mladima/starima koji lenčare, sede po parkovima, dobijaju novac i žive na grbači onih drugih? Zaista, ukoliko mladi nisu prepoznati (i važnije: samoprepoznati) kao politički potencijal i ako su unapred diskreditovani kao nezreli, međugeneracijski dijalog nije moguć, pa je odgovornost za tu nemogućnost ipak više na starijoj generaciji koja je, smatram, prva koja ne misli da ima ravnopravnog sagovornika.

Stefan Aleksić