Ekonomske mere Vlade Srbije

Fingiranje ili najava reformi

Set ekonomskih mera je usmeren isključivo na krpljenje budžeta, ali se u javnim raspravama prvi put od aktuelnih ministara čulo u koliko dubokoj krizi je Srbija, što bi mogao biti nagoveštaj da će uslediti i krupniji reformski potezi

Prvi paket mera je razočarao jalovošću, povećanje niže stope PDV sa osam na dest odsto bi trebalo da budžet uveća za 200 miliona evra, dok stepenasto oporezivanje plata u javnom sektoru sa 20 odsto za plate iznad šezdeset hiljada, odnosno 25 odsto iznad sto hiljada dinara donosi uštedu od 85 miliona evra. Ostale mere su deskriptivne: smanjiti subvencije sledeće godine, oštrijim pristupom sivoj ekonomiji budžet upotpuniti sa 350 miliona evra, od naredne godine svakom ministarstvu će se za 10 odsto smanjiti troškovnik usluga i nabavki.

Javni sektor tek dodaknut

Dve složenije stavke ostale su nerazrađene na javnoj sednici Vlade Srbije: ministar Lazar Krstić je najavio umanjenje subvencija, istovremeno obećavši opstanak preduzeća sistemski važnih ili od kojih zavisi čitav jedan grad; nije nagovešteno kako će država popraviti ambijent i učiniti kredite jeftinijim. A upravo je sve skromnije kreditiranje ishodište niske privredne aktivnosti, dok je 90 odsto subvencija usmereno baš prema onim firmama kojima ministar finansija unapred jemči dalje životarenje na račun budžetskih obveznika. Uočljivo je da je javni sektor tek dodirnut. Podsetimo, na početku globalne krize, Litvanija, Slovačka, Rumunija i Poljska su reagovale momentalnim smanjem plata celom javnom sektoru u rasponu od 15 do 27 odsto, zavisno od države i visine zarade uposlenog. Potez se pokazao efikasnim i uspešnim. Jedino objašnjenje što se i u nas, ako ne na početku krize, onda bar aktuelnim setom mera, nije reagovalo podjednako oštro, je što je vlast svoje članove, aktiviste i simpatizere upošljavala upravo u ovom segmentu i nijednoj stranci, vladajućoj ili opozicionoj, nije lako da ozbiljnije zadre tamo gde joj je dobar deo glasačke baze.

Vojo Stanić: Bonaca, 1979.

U suštini, čovek sa diplomom Harvarda je zamislio ublaženu varijantu programa kakav zemljama koje se nađu u situaciji koja je zadesila Srbiju prepisuje MMF. Uostalom, krpljenje preteći rastućeg budžetskog deficita je hitna, prioritetna mera za zemlju pred bankrotom. Koliko je, pak, ambis blizu izložio je već i sam ministar Krstić javno iskazavši sumnju u validnost državne statistike, pa su u javnost dospele cifre koje privredni i društveni ambijent Srbije predstavljaju u mnogo gorem svetlu nego što su vladajuće strukture godinama govorile.

Agencija države za sebe

Nije moguće precizno utvrditi koliko se zarada isplaćuje iz budžeta. Ranije se tvrdilo da javni sektor zapošljava najviše 520, a ministar finansija Krstić ustvrdio je da je u pitanju najmanje 660, a verovatno i više od 700 hiljada ljudi na budžetu. Nemoguće je utvrditi i koliko je tokom prethodne vlade osnovano raznih agencija, koje su u izuzetno povlašćenoj poziciji; žive od monopolskih prava na razne kontrole. Vlada Mirka Cvetkovića je imala plan osnivanja čak 131 agencije, aktivno je 62, još blizu 70 je u raznim fazama početnog rada. Apsurd je da ni nova vlast nije uspela da sagleda spisak radnika, utvrdila je da u 22 pročešljanih ima čak 10.500 zaposlenih, sa prosečnom netom zaradom od oko 78.000 dinara! Kada se pokušalo po segmentima sagledati struktura zaposlenih u javnom sektoru, abnormalnosti su došle do stupnja koji iritira preostalo stanovništvo. Po zakonu, u republičkoj administraciji može biti najviše 28.400 uposlenih, a registrovano je 34.568, dok je lokalnih „ćata“ umesto procenjenih 33.000 čak 42.000. Spomenimo da u Švedskoj, koja ima oko devet miliona stanovnika, u državnoj administraciji radi 14.500, u lokalnoj oko 18.000 službenika.

Frapantan je podatak da se, usled katastrofalnog demografskog pokazatelja, unazad 20 godina broj učenika u osnovnoj i srednjoj školi smanjio za 31 odsto, dok je broj nastavnog osoblja uvećan za 29 odsto i nadmašio je 137.000 radnika. Pri tome, naši učenici na Pisa testovima beleže izuzetno slabe rezltate. Procenjivalo se da je broj zaposlenih u javnom zdravstvu oko 128.000 ispalo je da nije manji od 146.000, od čega na nemedicinsko osoblje otpada, 30.000, dok 56.000 radnika u 179 preduzeća u restrukturiranju, godišnje crpi oko 300 miliona evra subvencija! Još su problematičnije garancije koje država daje javnim preduzećima, što je, zapravo, budžetsko finansiranje; nije prošlo ni dve nedelje od objavljivanja ekonomskih mera, a država je Srbijagasu dala garanciju na 200 miliona evra kako bi nabavio gas za predstojeću grejnu sezonu. Toliko, naime, toplanama duguju monopolisti u transportu i distribuciji gasa; neobično je što država, mada pokušava, već godinu dana, još nije uspela da utvrdi ni visinu ukupnih dugovanja ovog preduzeća, a nije uspela ni da precizira strukturu uzroka gubitaka pokrivanih stalnim ino-zaduživanjem.

U situaciji, dakle, kada ni vlast nema preciznu dijagnozu stanja, ne čudi što se Vlada Srbije odlučila da u startu povuče potez koji bi trebalo samo da prikoči dalji rast budžetskog deficita. Ozbiljnije reforme, pomoću kojih je jedino i moguć trajniji oporavak, ostavljene su za naredne ekonomske pakete, mada o njihovoj prirodi i rokovima donošenja niko ništa određenije nije rekao. Bilo bi i nerealno da jeste; sam Krstić je podsetio da se prethodna vlada tokom četiri godine globane krize neodgovrno ponašala i neprekidno zaduživala, pa spoljni dug države iznosi oko 13,6 milijardi evra (sredinom 2008. Je bio 7,35 milijardi), dok su privreda i banke tokom globalne krize zaduženost sa 13,2 smanjile na 12,1 milijardu kredita. Statistika je obmanjivala i oko visine javnog duga: govorilo se da je oko 19,2, dok je ministar finansija uočio čak 21 milijardu državnih obaveza.

Dalje zaduživanje

Ovakvi trendovi su pretili da budžetski deficit umesto planiranihi 120, rebalansiranih 178, na kraju dostignu i svih 245 milijardi dinara, uz sasvim izvesno dodatno umanjenje prihodne strane za 30 milijardi. U takvim uslovima, Krstić je jasno rekao da će država i u naredne dve godine morati da se zadužuje, podsetivši da je je tokom prethodne vlade javni dug sa 29 uvećan na 53, sada je oko 58, a u naredne tri sezone dostići će 75 odsto BDP. Ako se paketom mera ne uvećaju prihodi i ne smanje izdaci, javni dug bi već za godinu i po dana premašio 85 odsto. Koliko su obaveze države velike, pokazuje podatak da je za zemlju našeg nivoa razvijenosti maksimalni nivo tolerantnog javnog duga 42 odsto bruto nacionalnog dohotka.

Država loš gazda

Ministar finansija je izokola naznačio šta smatra osnovnim razlogom lošeg stanja i sve gorih trendova u našoj ekonomiji; država je i nadalje vlasnik više od 50 odsto ukupnog kapitala u Srbiji; a kada država postavlja direktore, tu nema menadžera i poslovnog uspeha kao cilja, već samo namirivanja interesa stranačkih vrhuški, upošljavanje aktivista i članova, nameštanja javnih poslova sa firmama stranki bliskih biznismena. Stoga ne čudi da je aktivirina ideja o prodaji Telekoma, mada nije baš najboljia konjunktura. Ali, ako se i dalje bude čekalo, velike šanse su da ova državna firma ponovo prepolovi profit, kao što je prošle godine bio upola manji nego pretpropšle. Nikako se, međutim, ne bi moglo reći da je paket ekonomskih mera sve građane pogodio srazmerno prema standardu i finansijskoj snazi. Uvećanje PDV na osnovne životne namirnice najviše pogađa upravo najsiromašnije, dok je broj visokoplaćenih radnika u javnom sektoru umnogome uobličila prethodna vlada, dakako prema sopstvenom kadrovskom potencijalu. Stoga će „solidarno oporezivanje“ u većoj meri pogoditi glasačko telo sadašnje opozicije. Najveći dobitnik je SPS- PUPS i JS; nihova bazična glasačka mašina, penzioneri, nisu ni dotaknuti aktuelnim setom mera. Čak ni penzioneri sa najvišim mirovinama neće primiti ni za dinar manji iznos nego dosad.

Vojo Stanić: Dirigent, 2004.

Penzijska reforma je bitan segment ukupnih promena. Sada na penzije odlazi oko 13 odsto BDP, mada u zemljama po razvijenosti sličnim nama, odlazi 8,5 u Hrvatskoj, 8,1 u BiH, 9,2 odsto u Rumuniji, i sve imaju problema i sa bitno umanjeim zahvatanjima za najstarije. U nas se iz uplata u penzijski fond sakupi jedva 52 odsto za isplatu penzija, ostalo je iz državne kase. Već sama struktura budžetske potrošnje zabrinjava, 28 odsto se izdvaja za penzije, 37 za plate u javnom sektoru, za subvencije 7- 10 odsto... Prošle godine se samo 8,5 odsto budžeta, odnosno 1,5 odsto ukupnog BDP, izdvojilo za ulaganja. Stoga će se narednih godina putevi, nadajmo se i pruge i luke, ali i znatan deo druge infrastrukture graditi manje državnim parama, još manje državnim zaduživanjem, mnogo više koncesijama ili raznim formama javno- privatnog partnerstva. Javnih para neće biti, a hoće li se naći partneri veliko je pitanje.

Nada u šeike

Koliko je Srbija blizu bankrota, najbolje je u nehotičnoj upadici opisao donedavni ministar Mlađan Dinkić: „Od svega za Srbiju je najvažnije da što veću sumu milijarde teških kredita pozajmljenih po izuzetno visokim kamatama, u vreme Cvetkovića i Borisa Tadića, i po 7,5 ili, čak, 8,3 odsto, zameni povoljnijim.“  Odista, bez takvog aranžmana, teško da će i najstrože mere štednje biti dovoljne da se spreči bankrot. Mi smo ove godine prinuđeni da na finansijskom tržištu podignemo 4,7 milijardi evra, kako bismo otplatili 4,25 milijardi dospelog osnovnog duga; na kamate je odlazi 475 miliona. Sledeće godine na naplatu odlazi ne samo veća masa efektivnog novca već i stroži krediti, te ćemo samo za kamate morati izdvojiti bar milijardu evra! Procenu da je Srbiji važnije od sporazuma sa MMF-om postići saglasnost sa partnerima iz Ujedinjenih arapskih emirata oko pozajmljivanja uz kamatu do tri odsto, ne bi trebalo gledati samo kao viđenje čoveka trenutno na dužnosti potpredsednika komiteta za saradnju sa ovom bliskoistočnom državom, velikim svetskim finansijerom. Nevolja je što je suma nepovoljnih kredita mnogo veća, oko sedam milijardi evra glavnice, pa će biti potreban dosta veći aranžman. Valja shvatiti i da se globalna ekonomsko- finansijska struktura promenila; niko nam nije ni pomišljao ponuditi finansiranje i izgradnju toliko visokotehnološku fabriku, koja pri tome i mnogo zapošljava, kao što je najavljena fabrika čipova. Najviše što je Evopska unija ponudila jeste partnerska izgradnja fabrike Fijata, pri čemu ulog Srbije, uz brojne fiskalne povlastice italijanskom proizvođaču automobila, uopšte nije mali.

Ponuđeni ekonomski paket samo gasi požar i nije razvojni; njegova uloga, i to ojačanog pojedinim merama iz narednih paketa, jeste da spreči bankrot države. I za tako skromno definisan zadatak biće ga potrebno ne samo dopuniti, već i uspešno primeniti , što nije nimalo lak zadatak u državi u kojoj ne samo da ni oficijelna statistika nije pouzdana, već je u samom upravnom aparatu ugrađena birokratska interesna grupa koja godinama uspeva da izbegava primenu „seče propisa”, olakšavanje izdavanja građevinskih I drugih administratidvnih dozvola, što investitori percepiraju ne samo kao ozbiljnu prepreku ulaganju, već i kao ishodište korupcije i tačku odbrane interesnih lobija da zadrže povlašćenu poziciju na još uvek izuzetno monopolisanom tržištu kakvo je srpsko. Koliko anarhija uzima maha pokazuje i stalno širenje prakse neplaćanja svega što se baš ne mora, i to ne samo u privredi, već i među građanstvom. Sve je manja naplata stanarine, gasa, pa čak i struje. U takvoj zemlji valja primenom štednje tek započeti izgradnju ambijenta za potonje ulaganje I razvoj. Težak zadatak, ostvariv samo ako se obavi tako da tokom perioda štednje vlast uveri stanovništvo da dolaze bolji dan, pri čemu pozitivne pomake građani povremeno moraju doživljavati u realnom životu. I tu je ključni čvor; nije dovoljno da vlast samo shvata i javnosti predoči dramatičnu eknomsku poziciju, neophodno je da postoji želja da se stanje promeni, te imati dovoljno znanja I praktičnih sposobnosti da se reforme osmisle i sprovedu. Ponuđeni paket nagoveštava da je aktuelnoj vladi jasna ekonomska situacija u kojoj se našla Srbija; međutim, taj paket ne govori ništa o tome želi li stvarno aktuelna vlada promene i ima li znanja i veštine da sprovede reforme.

Živan Lazić