Kompleks Samsona

Imanuel Volerstin

U Bibliji postoji čuvena priča o Samsonu, koji je heroj. Ima mnogo interpretacija značenja legende u kojima Samson, Izraelićanin, i neko koga je Bog obdario snagom, ruši hram neprijatelja (takođe vrlo snažnih) Filistejaca, i pri tom, gine. Smatram da to znači da jedan čin koji izgleda iracionalan (Samson pri tom umire) jeste istovremeno herojski i zaista svestan da to postaje način (možda jedini način) da se snažan neprijatelj porazi a svoj „narod” spase. Vidimo da ovih dana imamo mnogo tobožnjih Samsona, koji blokiraju ili nameravaju da blokiraju ono što smatraju da će biti opasni „kompromisi” sa neprijateljem. Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, kaže da je loš dogovor gori nego kada ga nema. On misli na ono što vidi kao SAD-ruski dogovor o Siriji i moguci SAD-iranski dogovor. U Kolumbiji, bivši konzervativni predsednik kritikuje sadašnjeg konzervativnog predsednika jer ovaj pregovara sa gerilskom organizacijom, poznatom kao FARC, pod pokroviteljstvom Kube i Brazila.

I, naravno, imamo masivna nepregovaračka zbivanja u SAD, u kojima članovi Čajanke iz američkog Kongresa, posebno u Predstavničkom domu, koriste svoju snagu za ulaganje veta na bilo koji kompromis sa neprijateljskim snagama koje, po njima, predvodi predsednik Obama i demokratska partija uopšte, a u koliziji sa onima koje smatraju neprijateljima iznutra, naime, sa onim republikancima koji se zalažu za neku vrstu „kompromisa”. Nije teško pokazati da svi ovi Samsoni ruše kuću, ne samo neprijatelja već i sebe same. Za njih, međutim, čak i da je tako, to je stvar, pravovremenosti. Oni to moraju da čine sada, dok još imaju snage za to. Inače, neprijatelj će pobediti i institucionalizovaće ili podržati svakojaka zla koja se, vide oni, dešavaju.

Ova vrsta tzv. ideološke borbe, nepropusne za tzv. pragmatizam, nije izmišljena u poslednjih 10-20 godina. Ona je stara koliko i ljudska društvo. Ali ona sada poprima specijalne karakteristike, upravo zato što smo u smrtnim previranjima strukturalne krize u našem kapitalističkom svetskom sistemu. U strukturalnoj krizi možemo očekivati dva masivna fenomena - ogromnu intelektualnu konfuziju i, kao posledicu, još veći zamah osećanja, koja će, sa svoje strane, uzrokovati još jače ljuljanje.  Dok ima sve više i više grupa spremnih da ruše hram, čak i ako unište same sebe, ljudi koji su najkonfuzniji i nesigurni oko toga šta da rade, jesu upravo oni koji se zovu establišment ili sistem. Daleko su oni dani kada su mogli bestidno da manevrišu i upevaju u svom naumu. Više nije istina da „što se više menja, to ostaje isto”. Ili, da opšta promena nije realna; ili, da je sve to samo aranžiranje, puka zamena ličnosti.

Vojo Stanić: Telefon, 1989.

Pa šta možemo da radimo ako tragamo za realnom promenom, za različitom vrstom svetskog sistema od ovoga jednoga u kome živimo bar poslednjih 500 godina? Prvo što treba da radimo je da se ne uplićemo u debate i divlja ljuljanja između raznih Samsona i sistema. Doista nije važno koji od njih pobeđuje na kratak rok. Druga stvar koju treba da uradimo je da ne trošimo svu našu energiju naričući nad činjenicom da oni koji žele fundamentalnu promenu (ponekad nazivani svetskom levicom) ne izgledaju ujedinjeni, ne izgleda da su im jasni ciljevi, ili da se angažuju oko hitne organizacije. Činjenica je da su i oni sami zahvaćeni konfuzijom, barem za sada.

To da se hram raspada je realnost daleko van dosega naših napora da ga održimo uspravnim, čak i kad bi to želeli. Ali od nas se ne zahteva da stojimo ispod pljuska kamenja. Moramo da pokušamo da ih izbegnemo. Možete biti sigurni da najmoćniji članovi sistema to i pokušavaju. Ali, kako ih izbeći i zbog čega? Još jednom, insistiram na osećanju za pravovremenost, na razlici između kratkog roka (tri godine ili manje) i srednjeg roka (sledećih 20-40 godina).

Kratkoročno, ljudi svuda (99%) pate. Mi se moramo boriti da smanjimo njihovu patnju u borbi koja može imati razne forme. To može biti pritisak radi neposrednog donošenja zakona ili izvršnih odluka državnih agencija, koji bi odmah pomogao podklasama, ili sprečavanje buduće štete za okolinu, ili očuvanje prava domorodačkog stanovništva ili tzv. socijalnih manjina. Ali, na srednji rok, moramo da pokušamo da razjasnimo prirodu struktura za koje se nadamo da ćemo ih institucionalizovati, ako nam pođe za rukom da to razdvajanje nagnemo na našu stranu. Mi moramo da pokušavamo da razumemo ne samo srednjoročne ciljeve svetske „desnice” već i prirodu njenih dubokih unutrašnjih podeljenosti. Takozvana svetska levica takođe je duboko podeljena. Moramo da radimo na tome da ovo nadvladamo.

Ništa nije lako u ovo vreme tranzicije iz jednog svetskog sistema u drugi. Ali je sve moguće - moguće, ali daleko od toga da je sigurno.

Komentar br. 363 od 15. oktobra 2013
Prevela Borka Đurić