EPIZODE IZ ŽIVOTA DRŽAVE I CRKVE

Sekularna inicijativa, nevladina organizacija čija je misija javno zagovaranje i zaštita sekularnih načela i vrednosti, promovisanje kritičkog razmišljanja i prava na slobodu veroispovesti, uključujući i pravo na odsustvo verovanja pripremila je svojevrsnu retrospektivu događaja koji imaju veze sa narušavanjem sekularnih načela, kao i sa prirodom odnosa crkve i države u Srbiji. Nabrojano je nekoliko odabranih iz poslednje dve godine za koje smatramo da oslikavaju prirodu tog odnosa, a kroz komentare ćemo pokušati da ukažemo na suštinu problema. Obrađujući konkretne događaje, na posredan način ćemo pokušati i da odredimo šta je to sekularna država, šta podrazumevaju sekularna načela i šta uopšte spada u narušavanje sekularnosti naspram slobode praktikovanja svoje vere, koja je zagarantovana ustavnim načelima slobode veroipovesti.

U organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju – i Fondacije Friedrich Ebert, 6-7. juna je održana prva konferencija pod nazivom Poslednji ručak: izazovi sekularizmu u Srbiji i regionu. Dvodnevni seminar je počeo 7. juna 2013, uveče odlaskom na predstavu Ateljea 212 Pedeset udaraca u režiji Ane Grigorović. U subotu 8. juna održan je Seminar - okrugli sto na temu Izazovi sekularizmu u Srbiji i regionu. Posle seminara učesnici kao i slučajni namernici su prisustvovali recitalu Posledni ručak sa apostolom Jovanom i svetim Marksom u izvođenju Zlatka Pakovića i Srđana Sretenovića (violončelo). Poglede na stanje odnosa između crkve i države u zemljama našeg regiona i problemima desekularizacije govorili su Fra Marko Oršolić (Sarajevo), Zoran Grozdanov (Rijeka), Ramadan Ramadani (Skopje), Mirko Đorđević, Milan Vukomanović i moderator Živica Tucić, iz Beograda. U ovom broju „Republike” prenosimo uvodno izlaganje koje su u ime „Sekularne inicijative” prezentovali Marin Gligo i Sanja Krstić, i pozdravnu reč Mihaela Erkea, izvršnog direktora Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu.

U ovom i narednim brojevima „Republika” želi da upozna svoje čitaoce sa ovom značajnom inicijativom u oblasti koja predstavlja važno javno pitanje demokratije, ravnopravnosti i građanskih sloboda. Objavljivanjem izvoda iz autorizovanih izlaganja učesnika sa ovog i narednih skupova, pozivamo čitaoce i saradnike „Republike” da u ovoj javnoj diskusiji daju svoj doprinos.

1. Popis stanovništva

Popis stanovništva u Srbiji održan je od 1. do 15. oktobra 2011. godine, na kojem je - između ostalog popisivana i veroispovest.

Popis stanovništva načelno nije dobar metod za utvrđivanje broja religioznih građana, međutim stiče se utisak da je i rađen sa određenim namerama. Sama popisnica je tendenciozno sastavljena. Pitanje je bilo sugestivno – „Koja je vaša veroispovest?” sugerišući da ispitanik ima veroispovest. Zatim, pitanja nacionalnosti, maternjeg jezika i veroispovesti grupisana su zajedno, i to pod nazivom „ETNIČKA OBELEŽJA“. Imajući u vidu viševekovnu pogrešnu praksu povezivanja etničke pripadnosti sa verom tj ako si Srbin onda si automatski pravoslavac i slično, lako je bilo pretpostaviti da ovako formulisana pitanja mogu dovesti do nerealnih rezultata. Takođe, bilo je nepravilnosti pri samom popisivanju veroispovesti, upravo zbog ovakve formulacije i nedovoljne obuke popisivača, pa su ateisti imali problem da se tako i upišu, gde su u mnogo slučajeva bili upisani kao vernici ili kao neizjašnjeni.

U februaru ove godine rezultati popisa su objavljeni, i, u skladu sa prethodno navedenim, prikazali su Srbiju kao jednu od najreligioznijih zemalja na planeti. Prema rezultatima, vernika u Srbiji ima 94.37%, a ateista i agnostika zanemarivih 1.17%. Stvara se slika, podržana i navodno najrelevantnijim mogućim istraživanjem – popisom stanovništva, da je Srbija duboko religiozno društvo. Tako prikazana slika otvara vrata za brojna kršenja sekularnosti od strane državnih organa i verskih zajednica, koje je već uveliko u toku.

2. Orden „Beli anđeo”

Povodom osvećenja zvona teškog devet tona i predstojećeg jubileja, Mileševska eparhija je ustanovila Orden "Beli anđeo" koji je, među ostalima, 7. oktobra 2011. godine uručen i ministru policije Ivici Dačiću, kao i vladici Pahomiju.

Ivica Dačić je orden zaslužio time što je, kao ministar policije, praktično zabranio Paradu ponosa samo nekoliko dana ranije, što je vladika Filaret i potvrdio u govoru, u kojem se Dačiću obraćao sa „Brate Ivice”. Na ovaj način je jedan državni službenik praktično javno podmićen za usluge koje je sa svoje funkcije učinio Crkvi. Parada je navodno otkazana zbog bezbednosnih rizika, međutim, jasno je da su stav Crkve i homfobni istupi crkvenih velikodostojnika uveliko uticali i na pomenutu bezbednosnu situaciju i na odluke državnih organa, koje je kasnije i Ustavni sud proglasio neustavnim.

Umesto prijava zbog govora mržnje, Crkva od Dačića dobija ispunjenje svojih zahteva i naredne godine, pa je parada zabranjena i 2012. Vladika Pahomije, koji je rame uz rame sa ministrom policije dobio orden, je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvorice dečaka u periodu od 1999. do 2002. u službenim prostorijama Eparhije vranjske. Trojica oštećenih su tada imali manje od 14 godina. Nakon brojnih pritisaka na sud, pa zatim i povreda zakona u suđenju o kojima se i Vrhovni sud oglasio, Pahomije je u dva slučaja oslobođen odgovornosti, dok je u odnosu na druga dva nastupila apsolutna zastarelost, što dovodi do oslobođenja svake krivice. Samo nekoliko dana nakon dobijanja ordena, pojavila se vest da je Ministarstvo pravde isplatilo po million dinara oštećenima na ime poravnanja zbog nepravednog suđenja.

U ovom slučaju su interesi pojedinaca iz SPC bili važniji i od zakona i od oštećenih, a država je demonstrirala do koje je mere podložna uticaju crkve. Vladika Pahomije je u martu 2013. opet optužen za seksualno zlostavljanje.

3. Doček patrijarha na gradskim ulicama

U Jagodini, na gradskim ulicama, u nedelju 16. oktobra 2011. organizovan je doček patrijarhu Irineju.

Gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma je pozvao građane da patrijarha dočekaju dostojanstveno i domaćinski, štampanim pozivnicama koje su ubačene u sve poštanske sandučiće u gradu. Direktori škola su, na preporuku školske uprave, proglasili taj dan radnim i pozvali decu da prisustvuju, pa je napravljen i raspored na trotoarima gde će učenici pojedinih škola stajati. Prema tvrdnjama nekih političkih stranaka i nevladinih organizacija, pojedinci iz gradske uprave su preko direktora škola naredili učenicima i zaposlenima da dočekaju patrijarha Irineja. Špalir đaka i građana, sa cvećem i limuzinama, je podsetio na neke ranije dočeke, koji su na sličan način organizovani. U maju 2012. godine Ombudsman Saša Janković je ispravno utvrdio da je „Školska uprava Jagodina postupila suprotno ustavnom načelu odvojenosti crkve od države i pravu deteta na slobodu misli, savesti i veroispovesti tako što je školama u svojoj opštini uputila dopis da se nedelja, 16. oktobar 2011. godine proglasi radnim danom, a učenici pozovu na organizovani doček crkvenog velikodostojnika“.

Pojedini državni organi, poput zaštitnika građana, nekada reaguju kako treba, ali efekti njihovih reakcija, kao i posledice za odgovorne, uglavnom izostaju.

4. Novosadska racija

Sedamdeseta godišnjica Novosadske racije je obeležena 23. januara 2012. godine u organizaciji SPC.

Prethodne godine je zbog nesuglasica između Eparhije bačke i gradskih vlasti organizovano dva odvojena pomena, a 2012. godine se gradska vlast povukla, nakon neprimerene svađe i prepucavanja preko medija sa episkopom Irinejom Bulovićem. Eparhija je od pomena napravila crkveni ritual – takozvani moleban, kao da su sve žrtve isključivo pravoslavne veroispovesti. Predstavnici gradskih vlasti, koji jesu pozivali na zajedničko obeležavanje predstavnike svih vera i nacija, su na kraju i fizički bili sprečeni da prisustvuju, zajedno sa ambasadorima Izraela i Mađarske, od srane obezbeđenja Eparhije Bačke.

Na internetu su nakon nekoliko dana objavljene fotografije sa obezbeđenjem u belim mantijama i maskirnim vojnim pantalonama, detalj koji možda i najbolje opisuje bahatost Irineja Bulovića, koji se već u prošlosti istakao zabranama Kobasicijade, Zmajevih dečijih igara i pod navodnicima satanističkih pozorišnih predstava.

Treba napomenuti da je sa aktuelnom gradskom vlašću Eparhija Bačka konačno našla zajednički jezik, tako što gradski čelnici redovno dolaze na poklonjenje, organizuju verske rituale u prostorijama grada i proglašavaju gradsku slavu za slavu svih Novosađana, bez obzira na njihovu veru ili odsustvo verovanja. 5. Izbori

Izbori u Srbiji održani su 06. maja 2012., na kojima smo po prvi put imali pojave koje ranije nisu bile karakteristične za naše društvo. Pokret „Dveri“ je pokušao da pridobije glasove na osnovu veroispovesti građana. Objavili su saopštenje pod nazivom „Pismo pravoslavnima“, u kojem stoji da se na ovim izborima ne glasa za političke partije, već za Hrista ili protiv Hrista, za carstvo nebesko, a ne zemaljsko. Naravno, podrazumeva se da glasanje građana po „svetosavskoj i svetolazarevskoj svesti“ znači da glas ide Dverima. Ako glasaš za Dveri, glasao si za Hrista.

Kandidovanje muftije Muamera Zukorlića za predsednika države je takođe svojevrsna zloupotreba verskog opredeljenja glasača islamske vere, s obzirom na njegovu poziciju glavnog muftije. Kandidovanje, iako legalno, nije legitimno i predstavlja igranje sa verskim osećanjima muslimana. Muftija Zukorlić je prvi verski poglavar koji se kandidovao za najvišu političku funkciju u Srbiji.

6. Kazna za Petakova

Novosadski aktivista Zoran Petakov osuđen je 10. maja 2012. godine na 100 dana zatvora jer je odbio da plati kaznu od 100.000 dinara po četiri godine staroj presudi za vređanje vladika SPC koje je nazvao „Četiri jahača Apokalipse“.

Episkop Irinej tužio je Petakova jer ga je nazvao jednim od jahača Apokalipse i zahtevao odštetu u visini od million dinara, ali je presudom osuđen na „samo“ 100 000 dinara. Na taj način poslata je jasna i nedvosmislena poruka da će svako kritikovanje SPC biti ozbiljno kažnjeno. SPC je ovim postupkom stavljena iznad države tako što je dovedena u pitanje sloboda javnog govora i izražavanja zagarantovana Ustavom Republike Srbije. Vrhunac ovog skandaloznog suđenja je obrazloženje presude u kojem se navodi da je vladika Irinej besprekorna ličnost i da uvreda njega predstavlja uvredu za sve hrišćanske pravoslavne vernike, pa i samog sudiju Miroslava Bošnjaka, koji je za sebe rekao da je takođe pravoslavni vernik. Povodom presude preinačenja u zatvorsku kaznu je održan građanski protest u Novom Sadu. Petakovu je naknadno umesto zatvorske kazne određen kućni pritvor.

7. Političari traže blagoslov patrijarha/ 04. jun 2012

Nakon održanih izbora, u roku od deset dana, i Boris Tadić i Tomislav Nikolić su, svaki zasebno, „privatno“ posetili patrijarha Irineja da od njega traže blagoslov i savet o tome šta činiti u teškim vremenima. Svaki građanin, pa i državni funkcioner ima prava da praktikuje svoju veru i da odlazi na razgovore sa svojim duhvnikom. Međutim, naši političari odlaze sa sobom noseći svoje funkcije i razgovaraju o temama koje su sve sem duhovne, i tiču se svih nas. Na te razgovore odlazi se sa velikodostojnicima koji nisu njihovi lični duhovnici, već poglavari dominantne verske zajednice. S obzirom na temu i trenutak u koje su posete obavljene – period formiranja postizbornih koalicija, stiče se utisak da se vode razgovori o raspodeli političke moći i obezebeđivanju podrške. Isto tako, šalje se poruka građanima različite veroispovesti i ateistima da vlast u Srbiji ima sluha samo za pravoslavni glas.

8. Poseban status sveštenika za krivično delo

Sveštenik Grčke pravoslavne crkve u Nemačkoj, Dimitrios Totkas, je uhapšen je posle teške saobraćajne nesreće na autoputu Beograd–Niš, u kojoj je svojim mercedesom udario u jugo u kojem je bio bračni par penzionera. Oboje su preminuli u nesreći. Totkas je bio u pritvoru samo 7 dana, nakon čega je patrijarh Irinej, uz garancije, uputio sudu i tužilaštvu molbu da se svešteniku iz Grčke ublaži kaznena mera pritvora zbog toga što okrivljeni, kao duhovna i sveštena osoba i čovek od poštenja, udes sa smrtnim posledicama, smatra svojom velikom nesrećom. Iako Irinej nije ni upoznao Totkasa pa nije jasno i na osnovu čega govori o njegovim kvalitetima i garantuje za njega, tužilaštvo je 31. jula 2012. godine prihvatilo molbu Irineja i monah je oslobođen iz pritvora i upućen u Saborni hram u Nišu, da odatle, umesto iz pritvora, čeka suđenje. Mimo svih propisa i zakona, samo na osnovu toga što je sveštenik pravoslavne vere, okrivljeni je dobio poseban status.

U januaru 2013. Totkas je osuđen na godinu dana zatvora, ali po sporazumu o priznanju krivice sa tužilaštvom, opet je upućen na izdržavanje kazne u niški manastir. Patrijarhova prvobitna molba je očigledno bila uvažena i pri samom izricanju presude. Utisak je da za pravoslavne sveštenike zakon u Srbiji ne važi.

9. Ubistvo u Jadarskoj Lešnici

Upravnik takozvanog Centra za lečenje zavisnosti od droge, alkohola, duvana i kocke „Sretenje“ u Jadarskoj Lešnici kraj Loznice, protojerej Branislav Peranović je 06. avgusta 2012. godine mnogostrukim udarcima motkom brutalno je usmrtio štićenika ove ustanove, Nebojšu Zarupca. Ubistvo se dogodilo nakon što se Zarubac s vikenda vratio, po proceni oca Branislava, drogiran. Protojerej Branislav je uhapšen nakon što je sam pozvao policiju i prijavio ubistvo.

Najstrašnija je činjenica da je ovo ubistvo moglo da se predupredi. Javnost je još od 2009. upoznata sa metodama koje je koristio protojerej Peranović, u tadašnjem terapijsko duhovnom centru „Crna reka“. Crkvene i svetovne vlasti odlučno su upozoravale da nikakvo nasilje neće biti tolerisano, podignute su optužnice i zapretilo se smenjivanjem upravnika Centra, međutim ishod je bio potpuno drugačiji. Dvojica batinaša iz Crne reke dobili su zatvorske kazne ispod zakonskog minimuma za silovanje, dok sam Peranović nikada nije bio kažnjen. Naprotiv, samo nekoliko meseci nakon skandala proglašen je „eparhijskim savetnikom za borbu protiv narkomanije“. U međuvremenu je centar „Crna reka” raspušten, a otvoren je centar za lečenje zavisnosti „Sretenje“. Iako je ozloglašeni centar zatvoren, nastavilo se sa praktikovanjem oprobanih metoda. Bez adekvatnog stručnog nadzora i medicinske nege, štićenici kampa “Sretenje” prepušteni su brutalnosti Protojereja Peranovića i njegovih saradnika.  Počinilac nije kažnjen, niti je ovakav vid nadrilekarstva osuđen. Naprotiv, dobio je legitimitet. U martu 2012 godine došlo je do potpisivanja čuvenog memoranduma o saradnji MUP i SPC na sprovođenju strategije za borbu protiv droga u Srbiji. Patrijarh i ministar policije napravili su sporazum zaobilazeći stručnjake iz ove oblasti i na taj način podstakli rad ovakvih ustanova. Memorandum je potpisan marta 2012. godine, nekoliko meseci nakon potpisivanja, tačnije 6. avgusta Nebojša Zarubac je ubijen.

10. Politička platforma o Kosovu zajedno sa SPC

U Skupštini Srbije 12. januara 2013. godine usvojena je Politička platforma za razgovore s privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji. O samoj platformi je bilo dosta reči u javnosti, međutim, malo pažnje je dobio deo u kojem se insistira na „uspostavljanju posebnog ugovornog odnosa između Srpske pravoslavne crkve i Privremenih institucija samouprave, po uzoru na status Rimokatoličke crkve u Italiji“, što bi, iako je nejasno kako bi uopšte bilo izvodljivo budući da SPC nema međunarodni subjektivitet poput Rimokatoličke crkve, praktično značilo crkvenu državu u državi, bilo da se ta država zove Srbija ili Kosovo. Takođe, predloženo je uspostavljanje dvodomnog parlamenta, „u kojem bi gornji dom predstavljao Dom regiona i verskih zajednica, a donji dom bi bio Dom građana“, što je u suprotnosti i s Ustavom Srbije, a i sa osnovnim demokratskim principima.

Iako se ispostavilo da je uglavnom cela ova platforma bila mrtvo slovo na papiru, sam čin izglasavanja ovakvog dokumenta u skupštini jasno govori o podložnosti države neprimerenim uticajima iz SPC.

11. SPC na budžetu

Organizacija Centar za razvoj neprofitnog sektora održala je 06. marta 2013. godine konferenciju o budžetskoj linij 481 – dotacije za nevladine organizacije.

Prema podacima, koji se mogu naći i na sajtu ove organizacije, samo u 2011. godini, SPC je po ovoj liniji od raznih ministarstava i lokalnih samouprava dobila 7.7 miliona evra. Ovo je samo deo novca koji SPC dobija od države, bez ozbiljne kontrole trošenja tih sredstava. Pored ovih sredstava SPC dobija donacije od javnih preduzeća; od prošle godine sveštenicima se uplaćuju doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje; plate veroučitelja, koji suštinski sprovode crkvenu misiju unutar obrazovnog sistema se takođe finansiraju iz budžeta; oslobađanjem od poreza država na posredan način finansira crkvu; a putem doplatnih poštanskih markica za izgradnju Hrama Svetog Save, država primorava sve korisnike poštanskih usluga da doniraju pravoslavnu versku zajednicu.

Sve češće su pojave pljačke crkvenog novca. Lopovi se umesto na banke usmeravaju na crkve i manastire, pa više nije iznenađenje kada se objavi vest o obijanju sefa nekog verskog objekta. U februaru je uhapšen blagajnik SPC koji je ukrao preko milion evra, godinama trošeći ukradeni novac na raskošan život. To bi naizgled bio unutrašnji problem SPC, kada se ne bi u obzir uzela sva pomenuta davanja od strane poreskih obveznika.

12. Liturgija za upokojenje vlade

Na protestu 10. maja 2013. godine protiv potpisivanja Briselskog sporazuma sa predstavnicima Kosova, mitropolit Amfilohije služio je liturgiju za upokojenje Vlade, dok je umirovljeni vladika Atanasije preteći poredio aktuelnog premijera sa pokojnim Zoranom Đinđićem, zbog izjava da ga interesuje zemaljska, a ne nebeska Srbija.

Sve vremene tokom pregovora sa Prištinom, predstavnici SPC su otvoreno i na sve moguće načine nametali svoj stav po pitanju rešenja kosovskog problema, apelujući i preteći vladi na razne načine. Predstavnici vlade su uzvraćali sa oštrim komentarima i teškim rečima upućenim crkvenim velikodostojnicima. Simptomatično je da su u medijima naprasno počeli da se pojavljuju kompromitujući snimci i dosijei iz arhive bezbednosnih službi za skoro sve istaknute članove crkvenog vrha, pa smo tako u samo nekoliko dana imali naslovne stranice u medijima sa Kačavendinim homoseksualnim odnosima, Filaretovim proneverama novca, Grigorijevim zaduživanjem, Pahomijevim seksualnim zlostavljanjima, Jovanovim đakuzijem i slično. Umesto procesuiranja eventualnih prestupa i krivičnih dela pred zakonom, dobili smo svojesvrsno disciplinovanje crkvenih velikodostojnika preko naslovnih strana novina.

13. Vučić na Saboru SPC

Aleksandar Vučić je 31. maja 2013. godine prisustvovao Saboru SPC. Vučić, kao prvi političar koji je bio na Saboru, je pored patetičnih izjava o izdajnicima i količini ljubavi prema svom narodu od strane Vlade i Crkve, opet debatovao sa crkvenim velikodostojnicima o temama političke prirode, da bi na kraju proglasili jedinstvo i zajedničko delovanje. Prevarili su se svi koji su pomislili da su skorašnji zategnuti odnosi i teške reči i optužbe između nosioca vlasti i pojedinih velikodostojnika znak razvoda braka crkve i države, i nekog eventualnog sistemskog rešavanja tog preplitanja. Sve to je bila samo demonstracija snage i nadjačavanje oko rešavanja pitanja Kosova, teme oko koje se u tom trenutku nisu složili.

14. Vojni sveštenici /08. jun 2013.

U garnizonima Vojske Srbije ove nedelje stupaju na dužnost prvi vojni sveštenici, u skladu sa uredbom vlade Srbije iz marta 2011. Prvi „Očenaš” će zvanično biti izrečen u kasarnama Vojske Srbije, posle više od 70 godina.

U slučaju vojnih sveštenika, baš kao i u slučaju uvođenja veronauke u državni obrazovni sistem i sličnim retrogradnim praksama, Srbija se kao društvo i kao država ne približava razvijenim i naprednim društvima na koje se deklarativno ugledamo. Istina je da u mnogim zapadnim zemljama takve prakse postoje, međutim, one su po pravilu stvar tradicije i ostaci iz prošlih vremena, koji se lagano ukidaju i prilagođavaju standardima savremenog sekularnog uređenja. Desekularizacija koja se već dve decenije u Srbiji odigrava je više u skladu sa trendovima u zemljama istoka poput Irana, Saudijske Arabije, pa i Rusije.

* Svaki od navedenih događaja predstavlja zasebnu temu, koja se ne može raspraviti u par rečenica, štaviše, svaka od tih tema zaslužuje i zasebnu tribinu. Sve izneto ne predstavlja napad ni na čiju veru i verska prava, niti na koncept organizovane religije i verske institucije, već je kritika pre svega države, a zatim i pojedinaca i delova verskih organizacija i institucija koji pokušavaju da zloupotrebe religiju i verska osećanja građana, zarad ostvarivanja političkih ciljeva, sticanja moći i pribavljanja finansijske koristi.

Istinski sekularno društvo ne podrazumeva ukidanje religije, naprotiv, sekularno društvo je jedini pravi garant slobode veroispovesti, gde nijedna religija ili svetonazor nema dominaciju nad ostalima. U takvom društvu ima mesta i za vernike i one koji ne veruju, i za organizovanu religiju i tradiciju, kao i za one modernijih i liberalnijih shvatanja. Bitno je da mesta koja pripadaju svima nama, a to su vlada, državne institucije, škole, javne službe i slično, ostanu neutralna po pitanju veroispovesti i da nam svima garantuju jednaka prava.

Pripremili
Sanja Krstić i Marin Gligo