Trg Taksim je podsetnik na moć javnog prostora
Dok iz grada na mene i iz mene na grad ističe gusta žalost i tuga, osećam da ni u gradu ni u meni ništa ne ostaje....Tada kao iskusni Istanbulac koji po mirisu mahovine i mora koji se lagano preliva ulicama u jesenje večeri sluti da se približava olujni južni vetar Orhan Pamuk: ISTANBUL-Uspomene i Grad (2003)
Promena značenja regiona u poimanju važnosti događaja
Metafora „događaji u regionu” usmerava pažnju na prostor nekada zajedničke države exYU; dramatičnost raspada, obeležila je skoriju istoriju i preoblikovala političku geografiju, a snaga događaja opteretila je i vodeću pardigmu. Postaje sve očiglednije, da su civilizacijski pomaci bremeniti i dubljim značenjima, a razumevanje procesa koji nam oblikuju svakodnevicu, prevazilazi okvire onoga što vladajućom matricom podrazumevamo kao regionalni uticaji. Sve se više nameće potreba pomaka paradigme, a nju možemo nazreti tek kroz drugačije percipirane okvire, onoga što zovemo Regionom. Neizbežna evrocentričnost nas navodi, da region sagledavamo u dinamici margina EU u okvirima procesa, koji oblikuju prilagođavanja pravilima i dubokim značenjima, koja se iz temelja menjaju u novim okolmostima. Pored geografskih odrednica, sve je očiglednije da su procesi snažnije obeleženi i onim što uočavamo kao transformacije urbaniteta. U tom nam je okviru, poučan primer Turske kao našeg posrednog suseda, koji već niz godina slovi kao kandidat za članstvo u Uniji; zadržavana na marginama pregovora, ali ipak izvan. Relevantnosti slučaja doprinose i nedavni događaji oko građanskih protesta, koji su uzdrmali vladajuću ravnotežu i svojom trajnom, kompleksnom agendom, zapretili novim pomacima u sveukupnoj politici. A Istanbul ili nekada Carigrad, drevni Konstantinopolj, ma koliko posredno, prisustan je svojom internom dinamikom u regionu, na brojnim nivoima razumevanja: pomenimo ovde samo duboke motivacione i magnetne sile, koje podstiču stanovništvo da centripetalno migrira ka metropoli. Istanbul se danas procenjuje na 17 miliona stanovnika, a neće se zaustaviti ni na 20. Fenomen koji se u urbanoj teoriji naziva mega-gradom, suprotan je evropskoj strategiji urbanog razvoja, koja usmerava urbanizaciju kontinenta ka decentralizujućim aglomeracijama, ka sistemu gradova koji ne prelaze veličinu od 5 miliona, iako su neki prerasli tu brojku. Ali namera stoji, da se instrumentima regionalne politike deluje usmeravajuće i koherentno, uz usklađenu politiku urbanizacije i evropeizacije, a u skladu sa dubokim motivacionim činiocima, mogućim preusmeravanjem potreba i želja migranata, namerenih ka metropolama.
Najbliži megagrad u regionu - Istanbul
Stoga je fenomen rasta i događanja u Istanbulu značajan za naš ali i širi interregion, kao i činjenica da su ne tako davno, uticajni strateški čimbenici, premestili funkciju i simboliku glavnog grada u Ankaru. U tom konetkstu, značajno je da danas u Istanbulu preživljavamo tačku preokreta u istoriji demokratizacije Turske, a ovaj momenat posebno je važan, jer su protesti započeti protiv besramno komercijalizovanog pristupa arhitekturi i javnom prostoru, prerasli u demonstracije protiv autokratske vlade. Premijer Erdogan, dugo vreme i gradonačelnik Istanbula, odlučio je da se ogleda i u ulozi gradskog arhitekte, donošenjem odluka oko toga koje vrste građevina treba da se izgrade na trgu (šoping molovi i džamije su mu na vrhu liste) i kojim stilom treba da budu projektovani – najčešće je to naravno, superficijelni neo-otomanski kič! Erdoganova odluka da izgadi šoping mol na trgu Taksim, a u liku artiljerijske kasarne iz XIX veka, koja je jednom stajala na trgu, prerasla je u odlučujući, kompleksniji argument u toku razvoja događaja. Mirne demonstracije protiv realizacije projekta, koji bi po mišljenju demonstranata preobrazio važno mesto u srcu grada i to u postupku autokratskog odlučivanja, sa veoma malo javnog upliva – pretvorile su se u kritiku celovitog urbanog razvoja, vođenog odozgo na-dole, a potom je protest prerastao i u političku konfrontaciju velikih razmera.
Prvobitna zgrada Otomanske kasarne na tome mestu bila je srušena 1940. god. sa ciljem da se ustupi mesto preoblikovanju područja u liku modernizacijskog (čitaj delimično evropeizovanog imidža). Posao je poveren francuskom urbanisti i arhitekti Anriju Prostu (ogledao se planovima u Maroku i Parizu), kojeg je svojevremeno naimenovao sam Ataturk i koji je stoga usmeravao planiranje Istanbula od 1936.god. do 1951.god. Sam Le Korbizje je bio umešan u polemiku oko projekta Istanbula pismom Ataturku, ali bezuspešno.
Plan modernizacije centra Istanbula
Plan A. Prosta je predviđao veliki otvoreni trg sa zgradom Opere, terenima za sport i parkovskom površinom, koja je danas Gezi park, severno od trga Taksim. Tokom XX veka okolni prostori su se razvili kao kulturni, zabavni i turistički centar grada i simbol modernog Istanbula. Njujorška firma pojektovala je Istanbul Hilton hotel 1954, a neposredno pored trga podignut je Ataturkov kulturni centar i Opera 1969. god. Susedni kvart prerastao u centar noćnog života, a Gezi park ostao jedinom značajnijom zelenom površinom u jezgru današnjeg megagrada. Orhan Pamuk, ovaj izuzetni Istanbulac komentariše današnje događaje: „Danas je trg Taksim, kestenovo drvo Istanbula”, spajajuči tako svoje neslaganje i žal za uspomenama iz detinjstva i na ondašnji rodni grad. 1990tih, konzervativni pro-islamski političari različitih provinijencija, neprestano su zahtevali izgradnju velike džamije na trgu Taksim, kao kontrapunkt modernizacijskom karakteru tog urbanog prostora. Tokom izbora, Erdogan je ponudio planove za ovaj deo grada - kojeg je i sam nazvao „ludi projekt” - plan „zombi” povampirenja artilerijske kasarne, kao šoping mola i podizanja parka Gezi. Poput mnogih imperatora i on je preuzeo ulogu vodećeg projektanta, poigravajući se oko detalja ogromne džamije, istovremeno planirajući masivni most preko Bosfora i veliki kanal iz Crnog mora i predlažući „ograđene“ stambene zajednice, u ime urbane obnove i ekonomskog razvoja. Sve to sa ciljem zauzimanja i poništavanja javnog prostora, a Projekt Taksim, vizija živog srca modernog Istanbula, postao je Erdoganova opsesija, a možda i njegova Ahilova peta!
Suočena sa legalnim i javnim otporima, uprava grada je plan revidovala, ukopavajući magistralni bulevar pod zemlju i zadržavajući park netaknutim. Ali nedavna seča stabala i rušenje kamenog zida parka Gezi, izazvali su nastavak protesta, koji je potom prerastao u veliku reakciju protiv Erdogana, njegove partije i protiv jednostranog pristupa urbanizmu u Istanbulu i drugim gradovima Turske. Mnogi stanovnici i brojni mladi ljudi, izašli su na ulice da odbace ovakav pristup Gradu, kojim se poništava javni prostor i ustupa mesto bezličnom, univerzalnom šoping molu. Njihov mirni protest dočekan je suzavcen i policijskim nasiljem, ocenjenim od evropskih zvaničnika, samo kao „prekomerna” upotreba sile. Napred-nazad pomeranje demonstranata i policije, kulminiralo je povlačenjem policije, dozvoljavajući hiljadama ljudi da ponovo zauzmu park. Tokom tih poslednijh dana, Gazi park je postao mestom protesta u stilu Okupiraj Vol Strit, kao „kolaž utopijski” grad i eksperiment komunalnog i participatornog urbanizma; trenutno je park kamping zona sa sopstvenom pijacom, kuhinjom, klinikom i sa binama za političke govore i performanse. Do kada videće se, ali i kako će se razrešiti, s pravom se brinemo?
Demokratski i utopijski duh ove spontane naseobine, postavljen je kao kontarst samoživim sebičnim urbanim politikama Erdoganove vlade. Sa grupom povezanih špekulanata preduzimača i lojalnih arhitekata, vladajuća stranka je prišla ostvarenju neo-otomanskog Las Vegasa, u ovom 6000 godina starom gradu univerzalne memorije i civilizacije. Oskudevajući u bilo kakvoj osmišljenoj arhitektonskoj strategiji, sirovi komercijalizam je upotrebio znake i simbole Otomanske Imperije, kao plitke subkulturne osnove za ovaj poduhvat. Sadašnja vlada nije dala nikome odgovore (pa ni EU), na koji će način ova javna dobra biti predata komercijalnom interesu, bez javne rasprave ili nadzora. Za građane Istanbula, odsustvo upliva javnositi u Erdoganove građevinarske poduhvate, postalo je karakteristično i u osnovi je i mnogo većih nezadovoljstava sa njegovom vladom. Diskusija oko demokratije i urbanog razvoja, koje su inicirane imaju implikacije ne samo na budućnost Turske, već i na budućnost urbanih centara širom regiona, ali i posledice po interregionalne odnose na istoku. Da li su toga svesni i svi mladi učesnici u protestima i kao i toga da uzroci njihovog ispravnog protesta mogu i „iznutra” da se pervertiraju. O sličnim mladim ljudima sa ulica Tunisa, Kaira, Aleksandrije, Atine i diljem Mediterana, treba u ovom kontekstu mnogo više znati.
Jer posle trga Tahir u Kairu, Zukoti Parka u Njujorku, trg Taksim je poslednji podsetnik na moć javnog prostora. Trg je postao arenom sukoba pogleda na svet; jedne krute liderske odozgo-nadole neo-otomanske konzervativne vizije nacije kao regionalnog lidera, naspram odozdo-nagore pluralističke, neuređene, uglavnom mladalačke sekularne i manje islamističke vizije zemlje, kao moguće moderne demokatije. Da li smo svedoci rađanja nove urbane utopije, videće se!
Milan Prodanović
