Problematika GMO useva uskoro pred narodnim poslanicima

ZAMKA ILI ŠANSA

Kada budu razmatrali eventualne promene Zakona o genetski modifikovanim organizmima, narodni poslanici Skupštine Srbije će umnogome odlučivati ne samo kako će se u ovom veku oblikovati srpska poljoprivreda, već i kako će ubuduće izgledati i drugi segmenti svakodnevice

Bilo je naivno verovanje da će pre četiri godine biti donet Zakon o genetski modifikovanim organizmima, koji je u potpunosti zabranio bilo kakav promet i uzgoj ovako izmenjene hrane, označiti i kraj opšte rasprave na svetski trend temu. Zastupnici dva polarozovana mišljenja, protivnika i zagovornika GMO hrane, su pojačavali argumentaciju, bivali sve glasniji, narodni poslanici Skupštine Srbije će pred sobom imati predlog eventualnih izmena regulative, tačnije tolerantnijeg odnosa pre svega u prometu GMO useva.

Velika dilema siromašne države

Nevolja Srbije je što je mala, siromašna, u poslednjih četvrt veka dovedena na prosjački štap, sa agrarom kao najznačajnijom nacionalnoj delatnosti. I upravo u ovoj grani se odvijaju promene koje oblikuju kojim putem će se razvijati svetska poljoprivreda, prehrambena i niz pratećih industrija. Nedoumice su velike, često nerazumljive i za mnogo razvijenije i bogatije države od naše, a na Srbiji je teška odluka da iznađe optimalnu putanju za svoju glavnu uzdanicu, od koje prema poslednjem popisu živi najmanje 631.372 porodice i još toliko stiče dodatni, egistencijalno značajan prihod. Da nevolja bude veća, skoro sva planeta postupno prihvata, doduše ograničeno i selektivno, novu modu. Pre devet sezona i Evropska unija je bila prinuđena da dopusti promet GMO useva, dok je odluka o uzgoju prepuštena svakoj članici ponaosob. Nedavno je i Rusija, prilikom prijema u Svetsku trgovinsku organizaciju, prihvatila promet nekoliko komponenti modifikovane stočne hrane.

Nora Mesaroš: Za stolom, slika - kombinovana tehnika 100x140 cm

Glavni pobornik „nove hrane“ su SAD, čije selekcionarske kompanije poseduju 98,5 odsto svetskih patenata u ovoj grani biotehnologije. Samo „Monsanto“ drži 97 odsto patenata kada je reč o kukuruzu, 92 odsto za soju i po 69 kada su u pitanju pamuk i uljana repice, četiri biljke u kojima je veštačka mutacija najdalje odmakla. A gde su druge američke firme, poput DiPona ili Pionira. Pretprošle sezone u svetu je semenom GMO zasejano čak 135 miliona hektara, istina u EU samo 106.543, od čega preko 85.000 u Španiji. U SAD oko 80 odsto proizvodnje soje i 70 odsto kukuruza je modifikovano. Pri tome, nove useve prihvataju Aregntina i Brazila, veliki izvoznici poljoprivrednih proizvoda. Tri države nude oko 90 odsto soje I 85 odsto kukuruza na svetskim berzama. Jedva 10 odsto iz njihove ponude dva useva nije genski izmenjeno. Tehnika lobiranja SAD vodi se direktnim uticajem na pojedine države, kompanije, institute, ali i preko Svetske trovinske organizacije. Mada u propisima ove organizacije nigde ne piše da je obavezno dopustiti promet ili uzgoj GMO, polazi se od principa da je dopušteno sve što nije zabranjeno, a da bi se nešto zabranilo mora se precizno utrvditi da je štetno. Stoga je inicijalni cilj Monsanta da nove modifikacije uvrsti na listu dopuštenih STO, a skidanje podrazumeva da oponent dokaže eventualnu štetnost. Novim članicama nije omogućeno da selektivno biraju koje odredbe STO će usvojiti, već učlanjenjem prihvataju sve odredbe, samo u procesu učlanjenja mogu u bilateralnim odnosima sa već aktuelnim članicama dogovorati pojedine sporne momente u ekonomskim odnosima. Praktično, SAD nas žestoko pritiskaju da liberalizujemo zakon, od njih dosta zavisi ulazak u STO, važan, pak, za prijem u Evropsku uniju.

Lobira se sofosticiranije; jesenas je Martina Njuel Meklofin, profesorka Kalifornijskog univerziteta, imala kraću turneju i tri predavanja po Srbiji. Tvrdi da je prednost GMO organizama za, u proseku, 35 odsto viši prinos, i za 52 odsto jeftina proizvodnja. Objašnjavala je da se smanjuju upotreba pesticida (time i emisija ugljendioksida), potrošnja nafte, izdaci na radnoj snazi… Ustvrdila je i mogućnost da se pomoću genske modifikacije spase srpska šljiva opasno napadnuta „boginjom”, slično kao što je nedavno specifičnim ubacivanjem novog gena spasena i papaja, biljka ponos Havaja. Mada su posle predavanja, naši državnici listom izjavljivali kako će regulative u pogledu GMO ostati ista, izgleda da su gošći rekli drugaćije-propisi će biti u skladu sa stavom nauke. A naučnici u najmanju ruku izražavaju set različitih, obično suprotstavljenih mišljenja kada je reč i o bezbednosti i o prednosti upotrebe ili uzgoja izmenjene hrane. Time je samo pojačana neizvesnost predstojećeg skupštinskog razmatranja.

Kraj 'Zelene revolucije'

Ali, zašto se uopšte u svetu i posegnulo za toliko osporavanim genskim izmenama osnovnih poljoprivrednih proizvoda? „Zelena revolucija” u ratarstvu, započeta upotrebom hibrida krajem pete decenije prošlog veka, potom intezivirana sve obimnijom upotrebom veštačkog đubriva, pesticide, nafte i sve više zasnovana kao industrija hrane, dala je dobre rezultate u povećanu visine prinosa, kvaliteta novih sorti, ali nije rešila osnovni motiv - glad u svetu. Kako samo pet država ima još mogućnosti da poveća poljoprivredne površine, ali uz ogromna ulaganja u infrastrukturu i dosta spornih ekoloških pitanja u vezi sa promenom namene, izlaz se traži u većoj produkciji po jedinici površine. Kao argument uzima se i procena da će do sredine veka broj stanovnika na Zemlji sa sedam narasti na devet milijardi, što će, uz evidentan rast standarda u nekada siromašnim zemljama poput Kine, Brazila, Južne Afrike, Rusije, Indije, Vijetnama, Meksika.., implicirati rast u potrebi za hranom od čak 60 odsto spram aktuelne produkcije.

Neugodne posledice „Zelene revolucije”, čiji je potencijal iscrpen 90- tih godina, su snažan rast i pojava novih korova, usled sejanja u monokulturi, zagađenje vode ostacima pesticide i nitrata, ali i devalvacija kvaliteta zemljišta preteranim navodnjavanjem i upotrebom sve snažnijih herbicida. FAO, afileacija OUN za borbu protiv gladi, je preporučila nove načine obrade zemlje, intezivno uzgajanje u specijalizovanim gradskim oblakoderima, uočila da glad često nije posledica nedovoljne produkcije, već loše distribucije hrane i nemogućnosti siromašnijih slojeva da kupe dovoljno, pogotovo kvalitetne hrane. Ipak, uzgoj i promet GMO se, prvenstveno zahvaljujući lobiranju SAD i njenih kompanija, nameće kao navodna mogućnost za rešavanje krupnog problema.

Dva polarizovana tabora

U čemu se sastoji genetska modifikacija organizama? U lanac DNK domaćina se ugradi gen druge biljke, bakterije ili životinje, sa idejom da domaćin poprimi neko novo svojstvo. U principu, u prirodi se nikada ne bi dogodilo ovako ukrštanje i to je najkrupnija razlika spram dosadašnje selekcije biljaka, koja se svodila na ukrštanje istih ili srodnih useva. Ima spektakulranih modifikacija, poput ugrađivanja gena ribe iver u paradajz kako bi se ukusno povrće moglo uzgajati i na površinama sa hladnom klimom.

U Evropi je, za sada dopušten uzgoj samo dve modifikacije, krompir „Amfora” iz produkcije BASF, koji se uzgaja samo za industrijske potrebe i Kukuruz Mon 10 (Monsanto), otporan na insekt kukuruzni moljac. Za nas su najaktuelnija pitanja modifikacije kukuruza i soje, dve vodeće biljke naših polja. Shvatanje tehnologije promene neophodno je da bi se razumela dilema koja je svet podelila na dva teško pomirljiva tabora. Od kako je otkriven način sečenja lanca DNK na bilo kom zanimljivom mestu, olakšana je transplatacija gena. Iz jedne vrste uzme se gen nosilac poželjne osobine, smesti na takzvani nosač i ubaci u gen novog domaćina. Reč je o mutaciji novog domaćina sa očekivanjem da će pokazati unapred ciljanu osobinu, za koju je prethodno utvrđeno da je ubačeni gen nosilac.

Odličan je primer upravo kukuruz ubacivanjem gena iz bakterije Bacillus thuringiensis, koji kodira Bt-endotoksin, transformisan u poguban za insekte. Postavlja se pitanje je li izmenjeni kukuruz štetan po ljude. Poenta je u tome što humane ćelije nemaju receptore za Bt-endotoksin, pa ne postoji mehanizam koji bi omogućio da toksin prodre u ljudsku ćeliju i ošteti je. Svakako da su naučnici probdeli godine i godine dok nisu provrerili apsorpcije toksina i pronašli onaj koji ne može proći u organizam čoveka. Iz primera se vidi da se pomoću GMO malo i retko kada podiže potencijal rodnosti. Češće se drastično smanjuje upotreba pesticide za uništavanje insekta, plod postaje razvijeniji i celovitiji, uzgoj jeftiniji.

Još je tipičniji „Randaup”, najpoznatiji proizvod „Monsanta”, totalni herbicid koji uništava sve korove, dok je genski izmenjana soja otporna na ovaj glifosulfat. Herbicid uništava sav korov, pa soja crpi svu prihranu, sav sunčev potencijal, svu dostupnu vodu, ništa ne deli sa korovom, maksimalno se razvija. Ipak, nije poenta u tome što se modifikacijom dobija cirka 15-18 odsto veći rod, već što je uzgoj jeftiniji bar 30 odsto spram klasičnog. U suštini, do povećanja roda dolazi se indirektno, tako što se uništavaju korovi konkurenti.

Zdravstvene i ekološke nedoumice

Iz transagene tehnike vide se tri osnovna zdravstvena pitanja: da li je ugrađeni gen šifra za protein koji može biti toksičan ili izazvati alergiju, da li je transgeniranjem došlo do promene nekog gena domaćina čiji bi proizvod onda mogao biti toksičan, i da li ugrađeni gen može izazvati promenu mikroorganizama humanog digestivnog trakta i time posredno ugroziti čoveka? Odgovor uvek zavisi od poznavanja izvora gena, tehnike ugrađivanja i biohemijske i fiziološke osnove biljke, novog domačina. Ocena rizika ima smisla kada se radi „od slučaja do slučaja”. Pre nego što su izvršene prve transgene mutacije, urađeno je na desetine hiljada eksperimenata da bi se našli odgovarajući partneri. I za sada je nađen skroman broj parnjaka. U svakom slučaju, mnogo je lakše ako je u pitanju prenos gena sa biljke na biljku, mnogo složenije kada je izvorni gen iz bakterije ili životinje. Delikatnije je oceniti rizičnost alergičnosti genski izmenjene biljke, ponajviše stoga što sam imunoalergijski sistem nije dovoljno poznat, pa su česti primeri pojedinaca alergičnih na jaja, mleko, belančevine, gluten….

Prirodno je da se ljudi brinu najviše za sopstveno zdravlje. Međutim, pokazalo se da su genske modifikacije spornije sa stanovišta zaštite životne sredine. Pre svega, novougrađen gen je stabilan u celom genomu novog domaćina i pri daljoj običnoj oplodnji može se preneti na sledeću generaciju. To je nezgodno u slučaju otpornosti biljaka na pesticide i herbicide, i posebno kada su u pitanju srodne bilje. Zapravo, stoga se ovakve modifikacije izbegavaju među srodnim biljkama, pa se, primera radi, u Aziji, domovini soje i gde ima dosta njenih srodnika, modifikovana soja uošte i ne seje, već najviše u Južnoj Americi i pojedinim delovima Evrope (Španija, Rumunija) i Afrike. Takođe, ugrađivanjem gena, može se ispoljiti neželjeni efekat na pojedine vrste iz ekosistema. Tako pomenuti genski modifikovan kukuruz emituje polen otrovan za pojedine vrste leptira.

Poboljšanjem, biljka, recimo soje iz našeg primera, se toliko razvija da onemogućava prirodan razvoj drugih biljnih vrsta. Primedba se može uputiti I na favorizovanje biljke uobičajenim oplemenjivanjem, ali u slučaju genske modifikacije je mnogostruko izraženije. Tokom skoro dvadesetogodišnje prakse genskih igrarija, primećeno su još dve izrazito loše ekološke posledice. Korovi postupno stiču imunitet i prema jakom herbcidu kakav je „Randaup”, pa američki farmer tvrde da je nakon 15 godina primene neophodno utrošiti bar 50 odsto više ovog herbicida radi uništavanja korova. Kako i genski izmenjeno seme i herbicid proizvodi ista kompanija, „Monsanto”, mnogi paori tvrde da proizvođač zarađuje na dve strane, te da se skoncentrisao samo na one modifikacije koje će uvećati potrošnju baš njihovog zaštitnog sredstva. Još gore je što je do prošle godine identifikovano čak 23 korova koji gotovo i ne reaguju na glavni Monsantov proizvod.

Seljak postaje rob

Nevolja je što je upotreba GMO semena zaštićena pravom intelektualne svojine. Stoga seljak ne može iz soptvene proizvodnje ostaviti seme za setvu naredne sezone, već uvek mora kupiti od „Monsanta”. Ovim se poljoprivrednik robovski vezuje za vodeću biotehnološku kompaniju sveta. Još jedna neugodna posledica upotrebe snažnih herbicida je uništavanje mikroflore i mikrofaune u oklini zemljišta tretiranim „Randaupom”, bez čije aktivnosti se kvalitet agropovršina ubrzano smanjuje, gornji humusni (najplodniji) slojevi pretvaraju u prašinu I stalno umanjuju.

Kako da se Srbija postavi po pitanju genskih mutacija? Realno, neće moći voditi sasvim samostalnu politiku, već se upravljati prema ponašanju Evropske unije i Rusije, dva najveća tržišta naših agrarnih i prehramenih proizvoda. Kako je reč o uskladivim ponašanjima dva glavna partnera, imamo priliku realizovati optimalnu agrarnu politiku.

Potencijalni lideri klasične proizvodnje

Za sada su u prvom planu soja i kukuruz. U slučaju soje imamo genijalnu šansu. Evropska unija malo proizvodi soju, jedva 10 odsto ukupnih potreba. Kako je najmanje 25 odsto evropskih potrošača izrazilo želju da konzumira isključivo tradicionalnu, genski nemenjanu soju, iz Beča je podstaknut program da se ova biljka, u čijoj organgenezi je potrebna znatna vlažnost, uzgaja u Dunavskom basenu. Tako bi Srbija, posebno Vojvodina, gajila soju, i to najviše semensku, za svoje i potrebe kupca iz EU. Ako znamo da je cena tone soje ovog leta oko 430 evra za tonu GMO varijante, 580 za nemodifikovanu, vidi se koliko bi organizovaniji pristup inicijativi „Dunav, zona soje” mogao biti isplativ posao. Bio bi gotovo nestvarno profitan, kada bismo razvili organsku proizvodnju soju, čija cena ovog proleća premašuje i 900 evra po toni. No, za ovaj uzgoj nužno je imati jeftine namenske kredite, izuzetno dobru organizaciju proizvodnje, prerade i distribucije, te stručnu službu za praćenje organogeneze biljke. I nemodifikovani kukuruz je bar 15-20 odsto skupji spram modifikovanog. Kako se ovaj usev najviše koristi za stočnu ishranu, neophodno je da se uspešno materijalizuje i preko plasmana mesa, mleka, mlečnih i mesnih prerađevina. Kao nam je upravo stočasrtvo slaba strana, budućnost kukuruza, gde razlika u finalnoj ceni teško da pokriva razliku jeftinijeg uzgoja GMO modifikacije, zavisiće od uspha revitalizacije stočarstvo. A za tako nešto neophodno je dosta investirati.

Tu je i osnovni problem. Lepo je zalagati se za ekološku ili proizvodnju bez GMO proizvoda. Ali, da bi se ovakva proizvodnja učinila efikasnom i konkuretnom neophodno je u naš unazad skoro četvrt veka ojađeni agrar ozbiljno uložiti i klasičnu proizvodnu podići na znatno viši tehnološki i organizacioni nivo. Evropski fondovi su spremni podržati ovakvi orijentaciju, ali i mi sami moramo dosta uložiti, možda ponajviše u obrazovanje poljoprivrednika. Ako za to nismo spremni, i finansijski, proklamacije o „Srbiji kao zemlji bez gmo proizvoda” ostaće mrtvo slovo na papiru, milozvučna parola koje lepo odzvanja u ušima potencijalnih glasača.

Živan Lazić