APSURDI JUGOREMEDIJE

Preteći bankrot države Srbije i pretnja bankrotom Jugoremedije imaju najdublju vezu

Radnici Jugoremedije, u svojevrsnom apsurdu, predmet su višegodišnjeg progona od strane države sa realnim šansama da se kroz tekući stečaj fabrika dovede do same propasti. Zašto se desetogodišnja uspešna borba protiv bezakonja i korupcije, uspeh da se saniraju ogromni dugovi nekadašnjeg „gazde“, preduzetnički duh da se izgrade čak dve nove fabrike, da se sačuva svako radno mesto, vrednosti na kojima počivaju moderna društva, pa naravno i Evropska unija, ovde diskvalifikuju kako neuspeh, a ljudi-akteri ovih događanja, zajedno sa izuzetno važnom privrednom delatnošću dovode pred krah. Zajednički imenitelj svih vlada posle 2000. godine, naravno i ove, je bio da jedan drugačiji model privatizacije sa drugačijom poslovnom logikom (proizvoditi, a ne prodavati) treba nekako učiniti ili nevidljivim, ili kompromitovati radnike akcionare i njihovog vođu kao lopove. Od 2011 godine ne prestaju policijske istrage, hapšenja, sve dok decembra 2012. nije u ime jedne strane banke pokrenut stečaj koji je u toku. Sve vreme država je bila u dvostrukoj ulozi, kao suvlasnik 42% vrednosti fabrike, i kao organizacija građana, u čijim je rukama i sudska, izvršna ekonomska vlast, kao i zakonodavna vlast. Država se nije ponašala kao partner, već je sve činila da se ovaj afirmativni model uništi, Posebno se našla u rascepu nakon zahteva Evropske unije o preispitivanju 24 slučaja privatizacije, među kojima je na samom vrhu fabrika Jugoremedija. Aktuelna vlast je kao prvi korak uhapsila i držala u zatvoru Zdravka Deurića, vođu radničkih borbi i potonjeg direktora firme, i Milanu Zlokas, direktoricu Penfarme, novoizgrađenu fabriku penicilinskih lekova, a do današnjeg dana nije podignuta optužnica, niti postoji ijedan dokaz da su ijedan dinar nezakonito otuđili. Moramo podsetiti da je analzu tih 24 sporne privatizacije uradio Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa Vericom Barać, i kao gotove analize Evropska unija vratila Srbiji kao uslov za integraciju. Država, i aktelna politička nomenklatura nije se sukobila sa samom sobom, a radi se o sistemski ugrađenim generatorima korupcije, nego se po oprobanom populističkom sistemu, koji sada beskrajno traje, optužila radničku upravu za kriminalne radnje kojih očito nema. Nalaz Saveta, uz podršku lista „Republika“, nije imalo za cilj da budu policijski denuncijanti, već solidna analiza za razmišljanje o ovom jednom jedinom modelu privatizacije koji je unazadio zemlju u svakom pogledu.Potrebno je reformisaati ovaj model, dozvoliti i podsticati razne oblike preduzetništva pa i ovog, radničko akcionarskog. Koliko je država istrajna u nameri da se ne menja govori podatak da se ročišta po tužbi Juroemedije prema državi Srbiji, sa zahtevom za obeštećenje od preko stotinu miliona evra odlažu već godinu dana. Ovakva tužba ima izuzetnu ulogu u našoj opštoj kulturi, da i država može biti predmet sudskog presudjivanja. Namera radnika je da se posle svih instanci u zemlji obrate Evropskom sudu u Strazburu.

Koliko je državna moć (zapravo nemoć) prisutna, govori podatak da je niži nivo, lokalna vlast, u tekućem stečaju povukla saglasnost za svoja javna preduzeća, koja su htela da pridruže svoja potraživanja radničkim potraživanjima i stvore potreban minimum od 30% koji bi im omogućio (radnicima) da predlože program reorganizacije u tekućem stečaju. Predsednik grada Zrenjanina ne prima radnike na razgovor, jer je ukidanjem vlasništva lokalnim zajednicama stvoren već dvodecenijski alibi da lokalne zajednice nemaju ingerencije, a upravo su radnici Jugoremedije, kroz političku partiju Ravnopravnost, preko skupštine grada Zrenjanina tražili od Skupštine Srbije donošenje Zakona o vraćanju imovine lokalnim zajednicama, kako bi prirodno postojao najdublji interes da fabrike, kao i njeni radnici budu uposleni.

U pitanju je dakle jedna paraliza od državnopg vrha do lokalne zajednice, da se ništa ne čini, da sve to uredjuje „nevidljiva ruka tržišta“. A dve nove, moderne fabrike, koje sada ne rade, svedoče suprotno, jer su te ruke (i um) vrlo vidljive.

Kako uništiti i Penfarmu

Penfarmu su izgradili mali akcionari Jugoremedije (46 radnika) preko svoje firme Luksol farmacija i kao većinski vlasnici oko 2/3 vrednosti kapitala, u saradnji sa Jugoremedijom, osnovali firmu Penfarm koja je izgradjena za proizvodnju i promet penicilinskih lekova. Od samog početka jeseni 2010. neprekidno traju opstrukcije. Policija je već juna meseca, kao svojevrsna prethodnica, upala, kao i u list Republiku, tražeći dokumentaciju o izgradnji pogona što su mediji naravno preneli kao kriminalističku storiju sa presudom. Radnici su morali  za gotovinu da kupe plac, a postojala je mogućnost kupovine na 5 godina. Vlast je administrativno obustavila gradnju jer investitor nije mogao da dobije gradjevinsku dozvolu, jer grad Zrenjanin još nije imao urbanistički plan za datu lokaciju, a uredno je prodao ovu lokaciju radnicima. U dva navrata radnici akcionari su konkurisali za podsticajna sredstva kod SIEPE, oba puta su odbijeni. Ministarstvo ekonomije je stranim investitorima delilo ozbiljan novac za svako novootvreno radno mesto. Leta 2011.g. policija nastavlja beskrajnu istragu da bi avgusta 2012, uhapsila i Zdravka Deurića i Milanu Zlokas. Deuriću je prethodno upaljen službeni auto, oduzeto je pravo raspolaganja na nekoliko manjih stanova koje je nasledio on ili supruga, ili koje su njihovi roditelji zaradili i koji ni na koji način nemaju veze sa Jugoremedijom. Poslednji aktuelni dogadjaji u Penfarmi su u vezi pritiska poreske policije i poreskih organa. Oni su Milanu Zlokas prijavili sudu za finansijski prekršaj i naložili fabrici da plati 14 miliona dinara na ime PDV za postupak fuzije Luksol Farmacije i Jugoremedije, kao da je u pitanju neka trgovinska transakcija. U sudskom postupku sudski veštak je svedočio da nije trebalo da se plati ništa, sud verovatno neće da tereti Milanu Zlokas, ali Poreska uprava ne uzimajući obzir stav suda izdaje rešenje o prinudnoj naplati, koja ako se ne ukine, preti firmi prodajom radničkih udela i uništenjem radničkog akcionarstva.

A hoćemo u Evropu

Aktuelna politička garnitura se legitimiše kao proevropska, skoro sa zahtevom da nam se dodeli datum za pregovore o pristupanju. Sa druge strane stoji zahev Evropske unije za preispitivanjem navedenih 24 privatizacije. Događaji u Penfarmi i Jugoremediji ne bi bili mogući u evropskoj uniji. Čitavo njeno biće se zasniva na kulturi mira i materijalnog blagostanja, na temelju zdrave lojalne konkurencije, na stvarnoj afirmaciji stvarlaštva. Suština slučaja Jugoremedije je da ovde postoji ozbiljna grupa ljudi koja očigledno zna šta je bazično i najvažnije, a sa druge strane ih sopstvena država proganja. Teško je racionalnim razlozima objasniti ovu višegodišnju iracionalnost u ponašanju države. Kada se beskrajno priča o evropskoj Srbiji prenebregava se jedan suštinski momenat. Neka-dašnja Jugoslavija, odnosno sadašnje države njene naslednice, imale su decenijama socijalistički sistem različit od zemalja realnog socijalizma. U samoupravnom sistemu milioni zaposlenih su imali delegate u raznim oblicima privrednog organizovanja, svoj Zakon o udruženom radu, decenijama se praktikovao rad čiji plodovi (profit) ne bi bili otudjeni ni od gazde ni od države, nego je služilo za uvećanje reprodukcije. (U Zrenjaninu su učinjeni prvi koraci da se načini jedna solidna privredna istorija od 1945 -1990, koja bi za krajnjni cilj imala odgovor na pitanje šta je toliko ljude nosilo da se gradi i stvara čak oko 50 fabrika). Ta društvena praksa, po kojoj bi čovek trebao da bude subjekt, mora da je ostavila traga u svesti ljudi, nasuprot današnjeg potpunog marginalizovanja i nipodaštavanja radnika. Ondašnja kultura rada bi nas i danas preporučivala Evropi. Nisu jednaki inputi gradjana Rumunije, Bugarske ili eventualno Albanije i gradjana zemalja bivše Jugoslavije.

Slučaj Jugoremedije ne može se policijski razrešiti, posebno ne progonom nevinih ljudi, on traži promišljanje kako su radnici uprkos svemu uspešno vodili fabriku, ali i kako i zašto je to država onemogućavala i i onemogućuje.

Preteći bankrot države Srbije i pretnja bankrotom Jugoremedije imaju najdublju vezu.

Slavko Golić