Reče Ivica u Bečićima i osta živ
Don Andrea Galo (84), divni sveštenik, 22. maja preminuo je u Đenovi. Širom sveta postao je poznat zbog pevanja partizanske pesme "Bella Ciao" u crkvi Santa Messa. Mašući crvenom maramom i uz horsku pratnju vernika, Don Galo je ovim gestom zauvek ostao zarctan u mnogim srcima, izvestile su pučanstvo e-novine Petra Velikog Lukovića pod naslovom Otišao propovednik jednakosti i slobode. Don Galo rođen je 18. juna 1928. u Đenovi, a sa svojih 20 godina se pridružio redu salezijanaca, posvećenih mladim ljudima, naročito siromašnim i napuštenim. Većinu života je proveo kao glava crkvene opštine St. Benedict u Đenovi, a krasila ga je velika osetljivost na nepravdu svake vrste. Ovaj neobični sveštenik je 2006. godine podržao kampanju za legalizaciju lakih droga u Italiji, a u znak podrške je zapalio džoint u zgradi gradske skupštine, zbog čega je bio kažnjen. Protivio se izgradnji američke vojne baze u blizini Vićence, a učestvovao je (2009) na Paradi ponosa u Đenovi. U više navrata je kritikovao odnos katoličke crkve prema homoseksualnim osobama, a 2011. je proglašen osobom godine od strane italijanskih LGBT organizacija. Galo je verovao da treba dozvoliti ženama da budu sveštenice, jer one nisu inferiorne u odnosu na muškarca, a bio je pobornik slobodne upotrebe kontracepcijskih sredstava: „Kondome bi trebalo deliti čak i u katoličkim školama, umesto da nam vid zamućuju tabui i dogme“, rekao je jednom prilikom. Današnja crkva napustila je svoju misiju i zaboravila subverzivnu snagu Evanđelja, govorio je Galo za života.
*
Nedavno je u Bečićima kod Budve održan Samit 100 biznis lidera jugoistočne Evrope. Sve moj do mojega, kako je govorio Stanislav-Staša Marinković, moj nekadašnji šef u Borbi. Ali neću o biznisu i likovima iz tog tima, već o izjavi našeg vajnog premijera koji je u Bečićima (i “ostao živ”) rekao da “ne veruje u ljubav između bivših jugoslovenskih republika, jer je, “Jugoslavija bila utopija”. Moramo da tražimo zajednike interese. Ne verujem u ljubav između bivših jugoslovenskih naroda i narodnosti, jer da je ona iskreno postojala, ne bismo ni ratovali, rekao je čovek koji je (njegov bivši partijski šef naročito) i sam imao udela u razljubljivanju bivše jugoslovenske braće. Ovog bih nadmenog politikanta podsetio šta je (pred kraj jednog TV Dnevnika Monstruma iz Takovske) izjavio u vreme proterivanja kosovskih Albanaca preko granice, a radi se o oduzimanju-i uništavanju ličnih dokumenata. Kako jednom prilikom Milanu Bogdanoviću reče Marko Ristić – velik turban, al’ je Ture malo.
*
Neverovatno. Na nedavnom višednevnom (majskom) zasedanju Sinoda Srpske pravoslavne crkve (SPC) Sabor je eparhiji raško-prizrenskoj odobrio da osnuje sopstveni zavod za zaštitu srpskih svetinja, saopštio je portparol SPC episkop bački Irinej, najavljujući time formiranje "crkvenog" Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ili da se ne osniva ili da se već osnovani, republički, ukine.
*
Oslobođeni rukovodioci srpske Državne bezbednosti – Sloboda za Stanišića i Simatovića. Novinarski znalac i kolega od zavidnog obraza u svakom retku, Bojan Tončić piše u e-novinama da je Međunarodni tribunal za ratne zločine u Hagu oslobodio nedavno svih optužbi Jovicu Stanišića i Franka Simatovića, nekadašnje čelnike Resora DB Srbije, i naložio njihovo puštanje na slobodu. Pretresno Veće kojim je predsedavao sudija Alfons Ori donelo je presudu uz suprotstavljeni glas sutkinje Bikar. Njoj čast, a o ostalima i Tribunalu mi je potrebna pomoć Srđe Popovića, on (mi) za pravo dođe kao onaj brazilski igrač Neimar za loptanje.
Presude čelnicima Herceg-Bosne u kojima se Hrvatska neposredno dovodi u vezu s ratnim zbivanjima u BiH i oslobađajućom presudom za Jovicu Stanišića i Franka Simatovića kojom se "skida“ odgovornost Srbije za zločine u BiH, njpoznatiji beogradski advokat Srđa Popović okarakterisao je kao “katastrofalne za međunarodno krivično pravo”. Popović je mišljenja da je time Haški tribunal “izvršio simbolično samoubistvo” i da je taj sud ukinuo neke važne postulate Nirnberškog suda koji su omogućavali da se pozovu na odgovornost visoki državni funkcioneri koji su kreatori jedne zločinačke politike, a ne samo egzekutori i njihovi direktni naredbodavci.
Agencija Fena Popovićeve navodi da "po logici tih novih presuda”, koje se temelje na odsustvu dokaza o direktnim naređenjima za vršenje konkretnih zločina – “ni sam Hitler ne bi mogao biti proglašen krivim” |
 |
| Nikola Mitrovski: Testa 2, slika po fotografiji Tommasso Ausili "The Hidden Death" akril na platnu 200x200 cm |
|
*
Mediji su puk obavestili da je generalni sekretar Vlade Srbije Veljko Odalović skoro imenovan za predsednika nadzornog odbora JP Službeni glasnik i postao član “Saveta univerziteta u Prištini”, čime je postao rekorder po broju funkcija u Srbiji. Uz ove dve, radiša Odalović obavlja još šest funkcija. Prema imovinskoj karti, marljivi socijalista sedi u još četiri fotelje. Predsednik je komisije za nestale i kidnapovane i na ime toga mesečno zarađuje oko 57.000 dinara, dok za posao zamenika sekretara u RIK-u dobija još 39.000 dinara. Kao generalni sekretar Vlade zarađuje 103.000 dinara... Njegov sinovac Branko, klasični kosovski prognanik, svojevremeno vozač u Glasu javnosti (inače talentovan poeta) žalio mi se da Veljko neće ni da čuje - da ga negde “udene”. Nije za nepotizam, ali na funkcije nije gadljiv.
*
Srpski pokret obnove (SPO) objavio je (11. juna) da je osnovao Političku akademiju za usavršavanje i obuku mladih koji žele da se bave političkom delatnošću. Konkurs za prijem objavljen je na internet strani Stranke (nisam imao uvid), a kandidati treba da budu mlađi od 35 godina, da su završili fakultet i da aktivno govore engleski jezik. Od njih se ne traži da budu članovi “bradate partije”, pohađanje je besplatno, a ko uspešno “obori” ispit sertifikate će mu lično & personalno uručivati Vuk Drašković. No comment.
*
Pažnju mi je privukla polemika Jutarnji list (Zagreb) vs Aleksandar Tijanić. Zagrebački kolega Vlado Vurušić, kako mu otpisuje Tijanić napisao je iscrpan kritički tekst o seriji (“Ravna gora”) koja još nije emitovana i odgovorio mu u svom stilu. Saši želim da ozdravi (100 odsto), a – iako je verovatno za to kasno - molim nekog od moćnih u ovoj zemlji da zaustavi Radoša Bajića.
*
Za koji dan Ljiljana Smajlović ponovo će zagospodariti najstarijim listom na Balkanu. Samo to i – ništa više, kako peva E. A Po u Gavranu.
*
Drugar Dragoslav B. Dimitrijević Beli (30. maja 1928. Baćevac, okrug beogradski, učesnik NOR i borac Kosmajskog narodnooslobodilačkog odreda...), autor knjige
Gde je moja mama (Prilozi za istoriju Avalskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini – ravnogorski četnici Draže Mihailovića u okolini Beograda 1943-1944) koju treba da ima svaka kuća srpska, šund majstor Radoš Bajić pogotovo! Beli me podseća da je u Topoli od 46 ulica čak 45 “prekršteno”, a da za jedinu “niu znali da je po jednom komesaru...” Ulicu je izgubila i Darinka Radović (6. januar 1896. Kloka kod Natalinaca, za narodnog heroja proglašena 9. oktobra 1953) koja je živela u Rajkovcu kod Topole. Njen muž Vojislav zarobljen je aprila 1941. godine i odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Darinka je ostala, nezaštićena, sa kćerkama – Stankom (14) i Radmilom (12). U kuću su svraćali partizani, a Darinka sa drugim ženama plete džempere i čarape za partizane. Noću, 23. maja 1943. godine u kuću joj upadaju četnici i vrše pretres. Ne nađoše ranjenog partizana, a kako su sve tri odricale da kažu gde je mučili su ih... Vezuju ih i odvode u crkveno dvorište. Ćutale su. Pred majkom i sestrom najpre kolju Stanku, potom Radmilu i Darinku. Ali novim istorijskim “frizerima” nije zasmetalo da Darinkinim imenom nazovu jednu nagradu. Plaketu “Darinka Radović” 4. avgusta 2011. primila je (od SUBNOR-a Topola!) tadašnja predsednica Narodne skupštine prof.dr Slavici Đukić Dejanović. Prema odluci SUBNOR Topole plaketa će se dodeljivati zaslužnim ženama sa područja opštine Topola, svakog 8. marta. Kakva zemlja?!
