Dulce et decorum...

„Najzanimljivije i najluđe epohe historije su one u kojima komedijanti svake vrste postanu istinski gospodari”. (Niče)

Ima knjiga za koje je M. Krleža izrekao kategoričnu presudu: Otrov! Ovo ne čitati! Uz obavezno utisnutu mrtvačku glavu kao na bočicama s otrovom. Takav je slučaj pojava nebulozno-patriotskog štiva sa simptomatično povećanom nacionalnom/nacionalističkom vrućicom autora Zorana Avramovića „Rodoljupci i rodomrsci“ koje je objavljeno u ljušićevski osveženom izdavaštvu “Službenog glasnika” 2013.

Na  koji mlin upravlja svoju vodu već u prvim pasusima jasnim citatima Ekmečića, Krestića, Crnjanskog, Ćosića, suprotstavljajući im u osnovi antipatriote, odrode i izdajnike, ksenofile, jednom reči „nacionalno dezintegracijski faktor” i tsl., poimence Srđu Popovića, Latinku Perović... jasan je pravac ove smušene retoričke papazjanije. Iz popisa korišćene literature mogu se u tom pravcu izdvojiti kao mete još neka imena (Zaga Golubović, Nebojša Popov).

Ali da taj hiper-patriotski galimatijas bude kompletniji poslužio je i sam moto-citat Dirkema na samom početku kao osnova čitave autorove problematizacije nacionalnog patriotizma ili patriotskog nacionalizma. Ne samo što se čuvajući od stranih uticaja i stranaca kao od ujeda zmije, naročito stranaca (a Dirkem je baš to), nego i ne uviđajući da je u korist svog pledoajea o prevazilaženju pojedinačnog zarad opšteg (pojedinac-nacija) prenebregao relacione sudove, jer će Dirkem i to autorovo opšte smatrati kao posebnost (nacija) u odnosu na globalno opšte - čovečansko. Ali ljuljuškanje na talasu patriotizma sve je moguće (logička greška i zbrka u relacionim sudovima) pa i ne videti da i sam idiom „patriotizam pripada tuđici, što je slučaj i sa drugim terminom u složenici nacional-patriotizma - naciji, koji je takođe iz uvoza.

Biti sebi dosledan pre bi bilo primerenije da je taj kontroverzni citat bio zamenjen nekim od naših osvedočenih rodoljubaca-apostata, recimo rigidnijem Mihajlom Markovićem, izumiteljem skandinavizacije našeg kriznog Yu prostora, ili umerenijem Sveti Stojanoviću, savetniku Oca nacije. Sapienti sat (ovo u duhu rimsko-latinskog leksičkog izvornika ... pro patria morituri est). Međutim biti dosledan u zahtevu za nečitanjem ovakvog štiva, trebalo je prestati već kod nabrajanja i navođenja superpatriotskih institucija - Crkve. SANU, Francuske 7, uz bitno ispuštanje - Crvene Zvezde i njenih Arkanovih Delija, kao operativne, udarne pesnice patriotske pomame.

No dovoljno je navesti imena autora iz odeljka LITERATURA. Pored već pomenutih, tu su korifeji: Nikolaj Velimirović, M.Vučelić (i njegov „Pečat”) Mića Danojlić, G. Đogo, V. Đuretić, M. Zurovac. V.Koštunica, A. Radović, N. Samardžić, R. Smiljanić, B.Crnčević, K. Čavoški, B. Nešić, P. Džadžić, te M. Brdar i M. Lompar - čija su štiva i pledoajei može se reći jedna vrsta više ili manje uspeli plagijati „Mein Kampfa”. Naravno ovde nije bilo mesta za Dositeja Obradovića, Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića, Simu Markovića...

Sve to čini da stvari postaju konačno sasvim transparentne i da oslobađaju daljnje mazohističko iscrpljivanje kakvog upornog čitaoca, štiteći ga od uzurpacije njegove mentalne higijene. A da li proleteri imaju domovinu (K. Marks), ili da svaka nacija ima dve nacije (Lenjin) a za sudbinu našeg jugoslovenskog socijalističkog patriotizma, celishodnije bi bilo od ovog metafizičkog diskursa, danas proći Rakovičkim bazenom od Plavog voza, IMR-a, DMB-a, Jugostroja, Rekorda, Jugofriza - bila bi to očigledna nastava - sve sam leš do leša i kada se tek tome dodaju Leve Supoderice, Potočare i td. , i td... ostaje ,,i od popa beseda".

UBI BENE, IBI PATRIA.

Jelašin Sinovec