Početna stana
 
 
 
   

LAZAR UDOVIČKI

VENCEREMOS!

Rusi su nameravali da me kao profesionalnog revolucionara pošalju u Australiju i Novi Zeland. Gde god hoćete, braćo moja! Ja sam vam na raspolaganju, jer ja sam vojnik revolucije!

Lazar Udovički

je rođen 1915. godine u Budimpešti. Studirao je na Poljoprivrednom fakutetu u Pragu, a svoju bogatu političku biografiju započeo je članstvom u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1935. Borio se u Španskom građanskom ratu, bio je pripadnik francuskog pokreta otpora, logoraš, pa sekretar vlade Srbije (1946-1950), savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova FNRJ, dugogodišnji ambasador u zemljama Latinske Amerike, sekretar za međunarodne odnose u Predsedništvu SFRJ, sekretar u Savetu federacije do 1984.godine, kada odlazi u penziju. Ovu svoju životnu priču, insert iz Španskog građanskog rata, dao mi je godinu pre svoje smrti 1996. neposredno po dobijanju španskog državljanstva. Vlada Španije je na šezdesetogodišnjicu građanskog rata dodelila državljanstvo svim živim borcima internacionalnih brigada. Pomalo ironično je tada prokomentarisao: - Eto, doživeo sam da dobijem priznanje za idealizam i od nekadašnjih protivnika. Svakako je to veliko priznanje, a biće i od praktične koristi jer se sa španskim pasošem može putovati bez viza, kao što se to nekad moglo i sa sa našim, jugoslovenskim.

ZBOGOM MOJ GROMBI-KAPUTE

Bio sam na četvrtoj godini studija agronomije u Pragu kada je u Španiji izbio građanski rat. U studentskom domu koji se zvao Aleksandrov koledž imali smo formiranu partijsku ćeliju čiji je sekretar bio Ratko Pavlović Ćićko, a sačinjavali su je: Veljko Vlahović, Branko Krsmanović, Marko Spahić i ja. Poneseni događajima, javimo našoj partijskoj centrali da želimo da idemo da se borimo na strani španske republike. Pred kraj 1936. godine stigao nam je potvrdan odgovor sa napomenom da možemo da organizujemo odlazak u Španiju i svih drugih koji to žele. Bio sam na sastanku za pripremu Svetosavske proslave kada je Veljko seo pored mene i šapatom mi saopštio: - Idemo u Španiju! Sećam se da mi je preko očiju prešla nekakva crvena zavesa; valjda od radosti ali i od mogućnosti da se izgubi život. Odlazak iz Praga bio je uzbudljiv. Prvo je pred katolički Božić krenula za Španiju grupa od pet studenata. Druga grupa od nas petnaest praških studenata krenula je za Španiju 26.januara 1937. godine, dan uoči Svetosavske proslave koju je svake godine organizovalo naše udruženje A.D Jugoslavija, zajedno sa Čehoslovačko–jugoslovenskom ligom, a pod pokroviteljstvom predsednika njihove republike i našeg kralja. U rano jutro izlazimo na peron praveći se da idemo na ekskurziju u Pariz. Stižemo na nemačko-čehoslovačku granicu i dva policajca ulaze u naš vagon da pregledaju pasoše. – Nah Španien?! Mi, kao, ne razumemo. Tokom celog putovanja kroz Nemačku bili smo zabrinuti, iako je jugoslovenski pasoš bio poštovan od strane Nemaca, zahvaljujući dobrim odnosima sa Stojadinovićevom vladom. Kada smo stigli pred Pariz, skakali smo od radosti i kroz prozore vagona bacali ključeve od naših studentskih soba. Veza u Parizu bio nam je Labud Kosovac i odmah nam je, veoma poslovno, što nas je pomalo šokiralo, zatražio da vratimo ostatak novca od voznih karata. Doduše, ponudio nam je da da ostanemo dan-dva da razgledamo Pariz. Ali, kakvo razgledanje – mi žurimo u Španiju!

Stižemo u Figueras, prvi grad posle francusko–španske granice. Tek koji mesec kasnije granica će biti zatvorena, tako da su je dobrovoljci prelazili noću, preko brda. Kamionom nas odvoze u tvrđavu iznad grada. Četiri dana smo čekali transport za Albasetu, u kojoj je baza Internacionalnih brigada. Komandant tvrđave bio je neki Albanac, koji nas je, valjda zbog našeg entuzijazma, zapazio i stavljao na čelo kolone koja je marširala kroz grad pevajući. Veljko Vlahović je tada rekao da ima osećaj da bi i Pirineje na ramenima mogao poneti. U Albaseti sam upoznao i zdepastog simpatičnog Slovenca, sa crveno-crnom anarhističkom kravatom, Franca Rozmana, našeg budućeg kaplara. Posle nekoliko dana krećemo za Barselonu, prugom duž mora, dok nam narod nam ubacuje čitave korpe naranči kroz prozore vagona. U selu Mahora, nedaleko od Albasete, upravo se formirao bataljon Dimitrov. Dobili smo uniforme. Teškog srca oprostio sam se od svog novog kaputa od grombija koji je dosezao do cevanica. Predali smo i naše pasoše, koje je partija potom koristila za svoje ilegalce. U Mahori smo ostali tri dana; učili smo da rasklapamo puške, da bacamo bombe i da se ukopavamo. Gotovo niko od nas nije služio vojsku.  

STRATIŠTE U MASLINJAKU

Naš bataljon bio je sastavljen od balkanske, italijanske i čehoslovačke čete, a svi smo se nalazili u sastavu 15. internacionalne brigade. Nju su još sačinjavali američki bataljon Linkoln, francuski Pariska komuna, kao i engleski bataljon čijeg se imena ne sećam. Potrpaju nas u kamione i pravo na front. Iskrcaju nas nekoliko kilometara od Harame, reke koja protiče pored Madrida. Komandant bataljona Grebenarov, Bugarin koji je došao iz SSSR-a, održao nam je vatren govor i ’ajde u borbu! Krenemo prema jednom brdašcu, utom naiđu fašistički avioni. Mi zalegnemo, oni izbace bombe. Razvijemo se u strelce sa puškama na gotovs i ulazimo u maslinjak. Po fijukanju metaka razumemo da idemo prema neprijatelju. U nekom čudnom zanosu ne osećam nikakav strah – samo napred! Zalegnemo iza poslednjih stabala tog maslinjaka i, na komandu, otvaramo paljbu. Skoro svi pucamo prvi put u životu. Ne vidim nikog. Negde u daljini dim od topovske paljbe. Sve je kao u snu. Odjednom, desetak metara ispred nas leti zemlja uvis – eksplodiraju ručne granate. Neprijatelj je blizu. Jedan vojnik, Belorus, žurno odlazi i vidim kako mu visi ruka. Čujem da je ranjen i naš komandir Mirko Horvat. Tog dana ranjeni su Ratko Pavlović Ćićko i Ahmet Fetahagić. Sutradan se nastavlja jurnjava po maslinjaku. I tako pet-šest dana. Grebenarov bi podigao pušku i viknuo: Napred! Mi se dižemo, pucamo, pa opet zaležemo. Pa idi levo, pa idi desno... Mislim u sebi: ko ovde može da se snađe, gde li je uopšte front?! Kad eksplodira granata, mi se, brže bolje, sjurimu u rupu gde je pala, jer znamo da tu više neće pasti. Znojimo se od te jurnjave i znoj nam rastapa unutrašnjost šlema, niz lice nam curi crna mastiljava masa. Izgledamo i smešno i ružno. Dok ležim i pucam, vidim kako se desno od mene, jauknuvši, borac izvrće na bok. Dopuzim do njega i vidim da je ranjen u stomak. U svom neiskustvu hoću da mu rasečem ranu i izvadim kuglu. Na njegovu sreću, niko od nas nema nož. U zatišiju ležimo i pričamo. Neki zbijaju šale sa smrću, meni se to ne sviđa jer imam utisak da je time izazivaju. I gledajući sa te padine divnu osučanu ravnicu, poželim da preživim ovaj rat i da provedem noć sa voljenom devojkom. I u tom momentu, na desetak metara od mene, prasak – poleti sitno kamenje i zemlja preko nas. Dvojicu ranjenih odnesu, a mi nastavimo da leškarimo čekajući ručak. Trećeg dana borbi u maslinjaku ranjen je Veljko, četvrtog je eksplozija granate kontuzovala Iliju Engla, poginuo je i komandant bataljona Grebenarov. Taj maslinjak je bio naše stratište. Od 600 boraca za tih nedelju dana u stroju nas je ostalo 150.

Fašisti su prešli Haramu i pokušali da opkole Madrid. Jedini prolaz ka Madridu, zapravo, njegova veza sa pozadinom bio je put za Valensiju koji smo mi branili. I tu smo ih zaustavili; posle nedelju dana bitke i jurnjave počeli smo da se ukopavamo. Tako se stvorila linija rovova sve do Madrida. Računa se da je u borbama na Harami učestvovalo oko četrdeset hiljada ljudi. I do kraja rata nije im uspelo da prodru. Kada su pokušali sa severne strane, preko Gvadalahare, pretpeli su katastrofalan poraz. Tu su se, oči u oči, našle italijanske jedinice. S jedne strane regularne Musolinijeve trupe, a s druge italijanski interbrigadisti garibaldinci. Musolini je hteo da pokaže kako on može da probije odbranu Madrida, ali su ih garibaldinci tako razbili da su ih gurnuli 20 kilometara nazad. To je Musolinija izložilo opštem podsmehu, čak i u Frankovom štabu. U batataljonu Dimitrov proveo sam tri meseca. U rovu smo iskopali zemunice za spavanje. Nešto kasnije smo Laza Latinović, Branko Krsmanović, Mirko Kovačević i ja, iskopali široku rupu i stavili u nju gvozdeni madrac. Više nismo spavali na zemlji. Jednog jutra vraćajući se sa straže zastanem kod mitraljeza, dum-dum metak udari u njegov štit, rasprši se i jedno parče me udari u glavu, drugo u rame. Odvedu me u bolnicu ali se vratim posle nekoliko dana. Tek kad sam se vratio u Jugoslaviju 1945. hirurzi su mi izvadili to parče kugle iz glave, a ovo u ramenu mi je ostalo.

GDE JE NIN

Na oficirski kurs u Pozurbio upućen sam 1. maja 1937. Ratko je bio komesar jugoslovenske grupe, kasnije će postati komesar celog kursa. Predavači su bili sovjetski oficiri. Formiran je i kurs za učenje španskog jezika. Jednom Poljaku, Slovencu i meni saopšte da smo kurs završili kao najbolji. Odvezu nas blizu Valensije, sad sam prevodilac u partizanskoj jedinici. Moj šef se zvao Nikolaj Pastuhov, imao je oko trideset godina. Bio je poručnik Sovjetske armije, u Španiji je bio savetnik partizanskim jedinicama. One su, pod komandom kapetana Mahina, bile raspoređene u nekoliko grupa pored reke Taho. U povećoj kući odbeglog frankiste smestilo se nas dvadesetak. Među njima su bila još dvojica Jugoslovena: Ivan Hariš koji je u Španiju došao iz Amerike, i koji će se u NOB-u proslaviti kao Gromovnik Ilija i Petar Stokić, radnik iz Beograda. On mi se u jednoj prilici poverio da je dobio zadatak od Partije da likvidira Antu Ciligu, za koga se verovalo da je izdajnik. Sačekao ga je u nekoj šumi, i kad je izvadio pištolj ovaj je počeo da beži. Samo ga je ranio.

Tako sam postao geriljero. I kao prevodilac išao sam u akcije. Nikolaj je bio taktičan. Ništa nije naređivao, ali se smatralo da kad Rusi, kao iskusniji nešto kažu, to treba prihvatiti. U stvari, bili smo klasična diverzantska grupa. Nikolaj je pravio eksplozivne naprave, bile su dosta jednostavne a njihovi efekti veoma moćni. Na čudnu ideju došao je, sećam se, u Las Herensijasu. U grupi čehoslovačkih interbrigadista nalazio se i mladi Karel Fukan, koga je zbog nečega dopratio glas da je trockista. Nikolaj mi je jednog dana predložio: - Ajde da mu namestimo da pogine!? Sa neprijatejem treba neprijateljski! Ja se sav naježim: Ali Nikolaj, on nije naš neprijatelj! – Dobro, ako tako misliš, kaže on, i o tom se više nije govorilo. Nisam mnogo znao o sukobu anarhista i trockista s jedne strane, i komunista s druge strane. Bilo je primetno da je na mnogim zidovima po Barseloni i Albaseti ispisana poruke: GDE JE NIN?! Tako se zvao vođa trockističkog POUM-a, u kome se borio i Orvel. Staljin je odlučio da likvidira trockiste u Španiji i POUM je jednostavno nestao. Prema Rusima smo se odnosili sa velikim poštovanjem. Na Harami su dejstvovali ruski tenkovi i avijacija, i te kako su obarali meseršmite nad Madridom 1937. Nažalost, iz meseca u mesec bivalo ih je sve manje. Da li su Rusi promenili stav prema španskoj Republici ili je nešto drugo bilo u pitanju, ne znam. Tokom 1938. prestalo je doturanje oružja što je Republiku potpuno oslabilo.

RATKO PAVLOVIĆ ĆIĆKO

Sa Nikolajem sam išao po frontovima, spavao po šupama, na slami, lepo se družili i dosta pričali. Bio je oženjen jednom punačkom Marjušom. Kad je prolazio kroz Pariz, svratio je u javnu kuću, grizla ga je savest zbog toga. U Valensiji, pošto ja nisam bio oženjen, dopratio me je do javne kuće i sačekao na ulici. Kad, tamo grupa ljudi čeka na red u potpunoj tišini, sa gotovo pogrebnom ozbiljnošću. Ulazim u sobu i slušam devojku koja priča kako bi i ona išla da se bori, ali kada vidi koliko ima zabušanata, onda neće ni ona.

U leto 1937. formirao se jugoslovenski bataljon Đuro Đaković. U Valensiji sretnem Veljka Vlahovića i on mi kaže: - Partija je rešila da ostaneš kod sovjetskog savetnika. Pomislim u sebi: pravite se važni, a kao da može da bude drugačije od onog što su Rusi rešili! Kada je početkom ž38. Nikolaj postavljen za za glavnog savetnika i otišao u Barselonu, na njegovo mesto došao je Ivan. U to vreme partizanske jedinice su uvećavane i organizovane u brigade i divizije. Naša divizija se premestila na front kod Teruela. Postalo mi je dosadno da budem samo prevodilac. Osećao sam da partizanski rad znam bolje od Ivana. Uvek sam prilikom prevođenja dodavao i svoje savete. Mora da je i njemu dodijalo da deli savetničku ulogu sa mnom. Kada je jedna partizanska brigada ostala bez komandanta, rekao sam mu da mene postavi na to mesto. Kao da je jedva dočekao. Predložio sam mu da na moje mesto dođe Ratko Pavlović Ćićko, koji se nalazio na frontu Levante, u bataljonu Đuro Đaković. Voleo sam Ratka. Bio je pošten i hrabar čovek koji se u svakoj prilici služio svojom glavom. One među nama, koji su slepo verovali Staljinu, nazivao je disciplinovani konji. Veljko mi je u Barseloni diskretno izrekao svoju bojazan za Ratkovu sudbinu. Steglo mi se srce. Odem kod glavnog savetnika za ceo front i on napiše naređenje da se Ratko postavlja za prevodioca kod Ivana.

Miloš Čolić: Deda Petar -slika- kombinovana tehnika na papiru 180x130 cm

U štabu bataljona Đuro Đaković, velikoj prostranoj zgradi, zateknem komandanta Ivu Rukavinu, komesara Marka Oreškovića i partijskog sekretara Blagoja Neškovića. Predam Rukavini naređenje. Kažu mi da sačekam jer je Ratko na prvoj liniji fronta. Zovne me Blagoje Nešković i nasamo mi saopšti da partijska organizacija ima mnogo prigovora na Ratkovo ponašanje. Prilikom prodora frankista i raspada fronta, održao je govor koji je ocenjen kao negativan. Oni misle da Ratko, kao takav, ne bi trebalo da ide kod Rusa! Kažem da ću proveriti Ratkovo ponašanje i ako nešto ne bude u redu da ću upozoriti sovjetske drugove. Oko ponoći ulazi Ratko sa puškom, mračan u licu, sa poderanom obućom. Rukavina mu kaže: Predaj Ratko pušku, ideš sa Lazom! Krenemo pešice preko brda i ja mu ispričam za kritike. Objasnio mi je da je želeo da borcima saopšti istinu o situaciji u kojoj se nalaze, da negde u visokoj komandi postoji izdaja i da od boraca ništa ne treba kriti. Zagrlim ga što tako argumentovano pobija kritike. To je isti onaj, moj stari drug Ratko, a on će meni: E, Ćićko moj, ja mislio da me vode na streljanje, pa stavio granatu u džep da se branim!

Komandu nad partizanskom brigadom od 140 ljudi preuzeo sam 22. maja 1938. Bio sam jedini interbrigadista među svojim borcima, i njihov komandant. Smestili smo se u napušten manastir, severno od grada Kuenka. Akcije smo uglavnom izvodili na pruzi Teruel – Saragosa. Na južnom frontu, na Kordobi naše dve divizije neprestano su pet noći dejstvovale u neprijateljskoj pozadini. Moja jedinica je proglašena za najbolju. Tom prilikom dogodila se nesreća: borac koji je postavljao eksploziv nehotično ga je aktivirao – BUUM! Eksplozija ga je bacila pored mene. Podignem ga, grudi mu potpuno raznesene, krv lipti. U drugoj akciji pored dvadeset dvojice frankističkih vojnika, zarobimo i nekog seljaka vodiča. Ispostavilo se da iz tog sela ima i dosta mojih vojnika. Kažu mi: Kapetane, moramo da ga likvidiramo! Ako ga pustimo stradaće nam porodice. Stavim ga u zatvor i ne žurim sa odlukom. Kad, posle nekoliko dana dolaze ovi njegovi zemljaci i kažu: - Ipak, da ga ne likvidiramo!? Razgovaramo s njim, plače po ceo dan... Nije on tako loš čovek. Iskreno sam se obradovao jer bi to bilo prvi put da ja naredim da se neko strelja.

POBEDIĆEMO

U jesen 1938. na zahtev Društva naroda, Republikanska vlada donosi odluku da povuče sve interbrigadiste. U štabu sovjetskih savetnika ukrcaju me u avion, i ja tako gospodski stignem u Barselonu. I dok sedim u njihovom hotelu vidim da oni razmišljaju o nekakvim kombinacijama sa mnom. Pretpostavljam da su hteli da me kao profesionalnog revolucionara pošalju u neku misiju u Australiju ili Novi Zeland. Gde god hoćete, braćo moja! Ja sam vam na raspolaganju, jer ja sam vojnik revolucije! Posle nekoliko dana dolazi jedan od tih Rusa, teši me i izvinjava se zato što to nije moguće realizovati. U Ljersu zatičem Vlajka Begovića, Gojka Nikoliša, Peku Dapčevića, Koču Popovića. Od oko pet hiljada interbrigadista, šest stotina je nas Jugoslovena. Čekamo da nam francuska vlada dozvoli ulaz u Francusku. Otežu, ali se propušta kompozicija sa ranjenicima. Među njima su i Veljko Vlahović, Aleš Bebler i Marko Spahić. A onda, u rano jutro dolazi Andre Marti, glavni rukovodilac interbrigada, i predlaže nam da krenemo u odbranu Barselone. Budi se garnizon, svi oduševljeni oblače uniforme i sa naoružanjem sedaju u voz. U grad ulazimo noću, a onda voz naglo staje i kreće unazad. Saznajemo da su frankisti već prodrli u Barselonu.

 Nedaleko od Figuerasa, kroz koji smo tačno pre dve godine ušli u Španiju, po poljima, maslinjacima i šumarcima leže na hiljade boraca i civila čekajući da im se odobri ulaz u Francusku. Prolazeći kroz Hunkeru vidim razvaljene radnje sa prosutim vrećama šećera i pirinča. U daljini, gust dim od požara. Elitne republikanske jedinice generala Listera i Modesta, zajedno sa nama, štite odstupnicu do granice. Tučemo se, pa odstupamo. Nema panike jer frankisti ne tuku civilne kolone. Polako su nas potiskivali, valjda se i njima nije ginulo. Među poslednjima, 14. februara 1939. prelazim francusku granicu. Položimo oružje, postrojimo se i umarširamo u špalir francuskih žandarma. – Napred, napred!, naređuju nam. Čitav dan hodamo „napred“ do morske obale. Tu na samoj obali čeka nas bodljikava žica, more, pesak i nebo. Naš budući logor Sen Siprijen u kome će osamdeset hiljada republikanaca i tri hiljade interbrigadista provesti nekoliko sledećih godina.  Španski građanski rat bio je sudbinski izazov za moju generaciju. Fažizam je krenuo u osvajanje sveta, mi smo pokušali da to sprečimo, zajedno sa španskim narodom koji se prvi u Evropi odupreo fašizmu. Napuštajući Španiju, kao i svi moji drugovi bio sam duboko ubeđen da ćemo mi pobediti. Verovao sam u ono što Negrin kaže: - Venceremos! (Pobedićemo!) Mislio sam da će nas brodovima vratiti na centralni španski front i da ćemo tamo nastaviti da se borimo. Ne samo da su nam bili veliki ideali, nego su nam i iluzije bile velike.

Ljubiša Stavrić

     
01.07 - 31.08.2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013