Početna stana
 
 
 
   

 

PRILAGOĐAVANJE ILI LUKAVSTVO DUHA PALANKE*

Nije stvar u tome da vam stalno neko nešto omogućuje, da stalno nešto od nekoga očekujete, i da tavorite na krilima očekivanja da će vam nešto pasti sa neba, i da će vam udeliti ono što želite da vam pripada. Potrebno je da se i ljudi i institucije bore za slobodu i da osvajaju prostor i vreme za svoje delo, i to je suština onoga što nije palanačko - ono što nije palanačko jeste ono što je slobodno, to je osnovna razlika između duha palanke i duha slobodne svesti, slobodnih institucija, duha slobodnih ljudi.

Zlatko Paković

Novinarka iz Valjeva mi je, koji čas pre ovog predavanja, postavila jedno očekivano pitanje: “U kakvom je odnosu Valjevo sa duhom palanke”, i tu je odmah važno reći sledeće: Konstantinović je razjasnio mnogo toga u vezi sa duhom palanke, a to gde je on stigao, trebalo bi da produžimo. Videćemo koje su granice njegovog istraživanja, ako uopšte i postoje. Palanka može nastati svuda, rekao je Konstantinović; palanka ne bira zemlju, palanka može biti u bilo kojoj sredini, a ja nastavljam - u bilo kojem društvu, u bilo kojem gradu, bez obzira na njegovu veličinu, bez obzira da li je Beograd, Valjevo, Kosjerić, palanka može biti i u bilo kom čoveku. Duh palanački može prebivati u bilo kom čoveku, bez obzira na njegovo obrazovanje, bez obzira na njegov društveni status, bez obzira na dnevni posao itd... nema odbrane od duha palanke ni obrazovanjem ni određenim društvenim statusom, ni poslom ili pozivom kojim se čovek bavi.

Pa kako to? Pa tako što je duh palanke vrlo prilagodljiv i što je duh palanke vrlo lukav. Duh palanke se pojavljuje u partiji, duh palanke se pojavljuje i u crkvi; duh palanke se pojavljuje u nekoj verskoj zajednici; duh palanke se pojavljuje i među ljudima, među grupom ljudi, ovom ili onom, među esnafom. Kako to? I gde se pojavljuje i kad nastupa? Duh palanke nastupa onog trenutka kad ljudi prestanu da istražuju, kad se čovek, grupa, društvo, veća zajednica, država... ono što  uobičajeno zovemo duhom vremena, prestanu da istražuju, da se pitaju, i kad se zadovolje konačnim odgovorima, bez obzira da li su ti odgovori upućeni na ono trascendentno, kao što je to u religiji, kao što je u metafizici, ili na oni imanentno, kao što je u nekim drugim oblastima, ili je to pomešano, kao što je, recimo, u ideologijama.

Tog trenutka kad čovek sebi onemogući saznanje kao hleb nasušni, pada u duh palanke, tad nastaje duh palanke. Postoji dijalektika između duha slobode i duha palanke, i nema čoveka koji ne zna, zapravo, ili koji nije osetio svoj pad u duh palanke.

Razlika može biti između palančanina koji je totalno pod duhom palanke, i on toga nikad nije svestan, u stvari, da je palančanin i da ne poseduje nikakvu samosvest i ne proizvodi ništa novo u svom životu i u u životu svoje okoline

Ogromna je razlika između njega i onog koji žudi, pre svega, za slobodom, koji žudi za tim da stvara nešto novo, nešto što nije zatekao, i ne zadovoljava se konačnim odgovorima, ne smatra da su odgovori jednom zasvagda dati, a može se dogoditi da, u nekom trenutku, i on sam poklekne i ponaša se kao palančanin ili postane palančanin..

Eros i pornografija

O tome je lepo pisao jedan veliki čovek, jedan izuzetno slobodan duh – zove se Vilhelm Rajh. Divni naš reditelj Dušan Makavejev napravio je 1971. godine film “V.R. Misterije organizma”, to je naslov po jednoj veličanstvenoj Rajhovoj knjizi, “Misterije orgazma”; zapravo, film o Vilhelmu Rajhu. Rajh ima jednu malu knjižicu, po obimu malu, ali duhom veliku, koja se zove “Čuj mali čoveče”. On tu kaže: „Razlika između malog i velikog čoveka je u tome što veliki čovek uvek zna kad je bio mali.” To je ključno da imamo na umu kad govorimo o duhu palanke. Tako možemo reći da slobodan čovek, uslovno, ja ću tako nazvati onog čoveka koji predstavlja duh ili emituje duh slobode, koji živi nasuprot palanačkom duhu, da slobodan čovek, dakle, u odnosu na palančanina, uvek zna kad nije bio slobodan. Jer, kao što kaže Konstantinović, život nije trivijalna stvar, već je život tragičan, a palanka, palanačka svest hoće upravo da likvidira tu tragičnost života. Zato ona i od smrti pravi sentimentalne romane, ubijajući njenu tragiku... Slobodan čovek uvek zna kad je bio neslobodan. Zašto mu je to važno? To mu je važno da bi uznemirio sopstvenu savest, jer kad uznemiri sopstvenu savest, onda to znači da je svestan svojih rđavih postupaka, onih nedoličnih postupaka u kojima nije bio na visini slobodnog duha. Kod palančanina toga nema, mada je teško naći čoveka koji je potpuni palančanin, kao što je teško naći čoveka koji je u potpunosti slobodan. Ono što je vrlo važno za našu sredinu – a kada kažem naša sredina, ne mislim samo na Valjevo, mislim na, pre svega, stanje u srpskoj kulturi, a kad kažem srpska kultura, naravno, ne mislim na etničko određenje kulture, nego mislim na kulturu u ovom podneblju i državi koja se zove Srbija – dakle, vrlo je važno imati slobodne ljude i dati da slobodni ljudi dođu do izražaja, da podstaknu na akciju i da im se drugi pridruže tako da se stvori udružena akcija, a ona nije ništa drugo nego eros.

 

Ono što obeležava slobodnog čoveka jeste eros, vrlo je važno da dođemo do tog saznanja, vodim vas polako tamo, u to polje erosa, zato što palanku obeležava nešto drugo, što nije eros, nego pornografija. Nekoliko puta kaže Konstantinović, u svojoj “Filosofiji palanke”, da je palanački duh – duh pornografije, i to je ta razlika između erosa i pornografije, između slobodnog društva i palanke. Pornografija, ne u onom banalnom smislu kao kad, na primer, gledate pornografski film, u kojem se prikazuju detalji seksualnog spajanja dve ili više osoba, ali ne iz erotskih razloga, nego iz nekih finansijskih ili drugih pobuda. Pornografija, dakle, nije samo to, nego sve ono što se sa ubeđenjem predstavlja kao ono što nije. Pornografija je jedna perfektna perverzija koja uništava ono što sam Konstantinović naziva misterijom života. A misterije života nema bez erosa, bez onog slobodnog čina koji će jedan čovek, ili grupa, preduzeti čak i uprkos tome što će svoju egzistenciju u jednom trenutku dovesti u pitanje. To je ono što zovemo herojskim delom, a mi smo upravo ta herojska dela, u kojima je eros, zaboravili.
Kukavice su postale uzori

Kad sam učio školu u Valjevu, osnovnu i srednju, ja sam znao, gotovo kao žitija svetaca, koja ću čitati kasnije, biografije heroja i heroina iz Narodnooslobodilačke borbe. Te biografije su mene uvele u jedno stanje iskušenja, u jedno neprestano mladalačko samoispitivanje, i to naročito vatreno baš u periodu buđenja erosa –
 govorim krajnje lično sada, ali mislim da mnogi dele to iskustvo, posebno moja generacija. Stalno sam se preispitivao da li bih ja mogao kao, recimo, narodna heroina Cana Babović, da izdržim da mi glavu stave u mengele, a da ne izdam drugarice i drugove. To su bili moji strahovi – da budem na visini erotskog zadatka. Sada živimo u društvu koje pred omladinu ne stavlja više takvu vrstu dilema, strahova i imaginarnih užitaka. Ja sam tada kod ovde prisutnog profesora Prvoslava Lazarevića, koji mi je u srednjoj školi predavao marksizam, čitao razne filozofe. Kada je on ušao na prvi čas i rekao nam da tamo negde postoji neki udžbenik iz predmeta koji će predavati, ali da mi nećemo učiti iz tog udžbenika, nego iz originalnih dela filozofa, ja sam naslutio erotsko zadovoljstvo saznanja. Nije slučajno Eros kod Platona, posrednik između ideje i subjekta. Tako sam se upoznavao s delima važnih filozofa, pa sam tako došao i do Epikteta koji je bio stoik, došao sam do onog čuvenog momenta iz njegove biografije kad Epiktetu, za kaznu, uvrću nogu, a Epiktet im pribrano kaže: „Ako tako nastavite, noga će se slomiti.“ U tome sam ja prepoznao junaštvo naših narodnih heroja. Mi smo, dakle, tada živeli u jednom režimu koji je u sebi imao mnogo od duha palanke, ali je iz njega, ipak, emitovana sfera izvanredne želje: da se čovek žrtvuje za viši cilj, da bude smeo i da ne preza od saznavanja i sopstvene nezavisnosti...

Dok su birokrate radile svoje u našem realnom socijalizmu i umrtvljivale jedno društvo koje nije baš mnogo proizvodilo, nego je uglavnom reprodukovalo sebe, postojao je, dakle, jedan, ne transcedentni, nego transcendentalni nivo, simbolički nivo, iz kojeg je slata poruka koliko su najbolji među nama spremni da daju da bi bili slobodni.

Mi nemamo pravo da bilo koga drugog osim sebe teramo na to da bude toliko slobodan da u određenim trenucima, kada su granične egzistencijalne situacije u pitanju, dâ svoj život, ali, ova vrsta istorijske predaje o kojoj sam govorio, upućuje učenike na to da imaju svest o tome da život nije baš „što i polje preći“, nego da život, zaista, ima tragička svojstva, i da, bez obzira da li su ljudi religiozni, u ovom ili onom pogledu, da li su vernici ili ateisti, jesu moralna bića. Postoji nešto za šta vredi dati i svoj život. Naime, ništa  nije preče od slobode. To stoji i u Bibliji, to stoji i kod Marksa, a suština palanke jeste da obuzda tu čovekovu nezajažljivu žeđ za slobodom, da od njega napravi kukavicu, a da od kukavičluka napravi ideal ili uzor.

Meni se čini da je naše društvo danas palo na taj nivo da su mu uzori postali kukavice, ljudi slabog duha, institucije slabog duha i osobe bez samosvesti. I kad pogledate kako je do toga došlo, otkud sad toliki rijaliti i šou programi, onda shvatite da oni nisu uzrok problema, kako se to uobičajeno olako uzima, nego posledica jednog mnogo težeg oboljenja, mnogo težeg uzroka, koji se začeo, i još uvek događa, u onome što su institucije od najvećeg nacionalnog značaja, kao što je SANU, kao što je SPC. Kad obole tako važne i moćne istitucije društva, a pri tom ne moraju da obole neke institucije u nekim manjim gradovima, kao što je, na primer, ova biblioteka, za koju duboko verujem da je sve ove godine očuvala duh prosvete, onda možemo govoriti i o obolelom ili palanačkom društvu. Mi smo zaboravili na ključnu reč prosveta, a palanka upravo odbija da se prosvećuje, ona ne želi da traga, ona želi da svako slobodni traganje spreči. Mi se kao društvo nalazimo sada na toj tački, mi se ne nalazimo na takozvanoj nultoj tački, mi se nalazimo u nekom stanju minusa, negativne vrednosti, i mi sad moramo da radimo da bismo i do nule došli, pa da idemo dalje. A najveći problem, upravo je u školstvu, u obrazovnom sistemu, i mi danas nemamo tu one moralne uzore o kojima sam govorio maločas. zaboravili.

Isus iz Nazareta je bio protiv duha palanke

Crkva pokušava da utiče na ljude koji su religiozni, određeni sveštenici i vladike pokušavaju da utiču tako što nameću uzore svetačke, to je lepo, ali ljudi vide šta se u stvari događa iza toga, svu ru raskoš i bahatost, i počinju da sumnjaju i u te uzore. Osim toga, u okviru Srpske pravoslavne crkve nema istraživanja. Nije, naime, ni religija nešto što je zauvek dato, ili kako bih to rekao ironično – nije ni religija nešto bogom dato, da se ne bi menjalo. Teologija oslobođenja, koja je pokrenula čitavu Južnu Ameriku, tvrdi da Bog nije nešto što se ne izgrađuje i dan-danas. Suština onog što je protiv duha palanke nalazi se i u rečima Isusa iz Nazareta da je Carstvo nebesko ili Carstco božje u vama. Na drugom mestu kaže se da je Carstvo nebesko među vama. Dakle, nije ono na nebu nego među nama, kao ono što sami ljudi stvaraju međusobno ili što stvaraju ponaosob u sebi. Ako toga nema u tebi i među nama, onda ga nema nigde. Ono je nešto što se proizvodi. Tako je i sa duhom palanke i duhom slobode. Ako slobode nema u meni, i ako je nema među nama, onda je lako poslati je na nebo. Vrlo je važno razumeti i ovo “među nama”, a ne samo ono “u meni”. Jer ovo “u meni” jeste neophodno, ali nije dovoljno. Ako slobode nema među nama, u našoj zajedničkoj akciji, onda je naše društvo neslobodno i palanačko. Palanka, između ostalog, želi da spreči ovo zajedništvo u slobodi, po cenu, čak, dopuštanja slobode kao individualne stvari, jer je istinska pretnja palanci uvek u zajedničkoj akciji. Duh slobode, naime, nije privatna svojina, a palanka hoće upravo tako da ga predstavi, i spremna je da ga kao takvog i nagradi.

Palanačka recepcija duha palanke

 „Filosofija palanke“ je jedno od najboljih teorijskih dela napisanih na srpskom jeziku, a recepcija te knjige je, u dobroj meri, palanačka čak i kad je hvaljena. Recimo, naš poznati pisac Dragan Velikić je u pohvali „Filosofiji palanke“ rekao da je to naše Sveto pismo. To je infantilno, a, kako kaže Konstantinović, infantilizam je korelativan duhu palanke... Oni koji obožavaju Konstantinovića gledaju u tu knjigu kao na nekakav sveti objekt, što nije dobro, jer ona niti je svetinja, niti je objekt. Sjajna filozofkinja Branka Arsić, čija je knjiga „Pogled i subjektivnost“ toliko uzbudljiva da se čita kao kriminalistički roman, rekla je da bi trebalo uvesti nekakav ispit zrelosti u sve srednje škole, koji ne bi niko mogao da položi ako nije savladao gradivo „Filosofije palanke“. Ta nadobudnost, takođe je palanačka. Mlade ljude, dakako, treba podsticati na slobodu, na činove slobode, i na čitanje odličnog štiva, ali im slobodu duha ne treba nametati kao nekakvu totalitarnu obavezu. S druge strane, prostire se recepcija „Filosofije palanke“ uglavnom kao knjige koja kritikuje srpski mentalitet. Recimo, tako piše Predrag Palavestra u svojoj „Istoriji srpske kritike“, tako piše Slobodan Antonić, tako pišu i mnogi drugi tumači sa rigidne desnice. Problem je u tome što je sam pojam mentaliteta srpskog, bugarskog, valjevskog... puki konstrukt i lažan pojam. Konstrukt lažne svesti koji prenebregava svu silu osobenosti misli i delanja onih koji misle svojom glavom...

Konstantinović kaže: „Iskustvo nam je palanačko“, tako počinje „Filosofija palanke“, i mnogi koji su je čitali nisu mnogo dalje odmakli od tog početka, a često govore o toj knjizi koja je vrlo kompleksna i u hegelovskom prosedeu... Najbriljantniji deo te knjige jeste u jednoj od fusnota, onoj o velikom pesniku Vladislavu Petkoviću Disu. To je velika oda Disu koji se izborio sa palanačkim duhom u sebi, to je oda osvajanju slobode unutar palanke u sebi i među drugima. Iskustvo nam je palanačko, kaže, dakle, Konstantinović, a ta njegova knjiga sa tim svojim  početkom, šta kada se čita na nekom drugom jeziku i u nekoj drugoj sredini? Kad taj strani čitalac pročita tu famoznu prvu rečenicu, on sigurno neće pomisliti na ovo što se grubo imputira Konstantinoviću, da je on napisoa knjigu koja kritikuje nekakav srpski mentalitet. Onaj ko tu knjigu čita živeći u takozvanom bogatom društvu Zapada, u kojem slobodni duhovi protestuju protiv neoliberalizma, shvata da je savremeno palanačko njegovo iskustvo, zapravo, iskustvo neoliberalizma, a ne tamo nekog izmišljenog nacionalnog mentaliteta. Ne zaboravite, Konstantinović kaže da je srpski nacizam moguć kao i svaki drugi nacizam, a ne da je nešto posebno. Duh palanke je moguć i ovde među nama, kao što je moguć bilo gde drugde u svetu. Samo ima različite ideološke manifestacije, zato što je lukav i prilagodljiv. Konstantinović nas upozorava na jedan antropološki fenomen, a da bi dobro predstavio taj fenomen, on se bavi izrazima duha palanke u svojoj sredini, među nama, i u svom vremenu. Da je Konstantinović negde drugde živeo, on bi primere manifestacije duha palanke uzimao iz te druge kulture. Oni koji smatraju da je Konstantinović pisao o nekakvim večitim osobinama srpskog mentaliteta, temi tako dragoj našim nacionalistima, u ideju “Filosofije palanke” učitavaju, na najbanalniji način, palanački duh. Najzad, i to treba reći, “Filosofija palanke” je otvoreno delo, i svaka bi generacija kroz njega trebalo da prepozna duh palanke u svom vremenu. Veličina tog dela, kao i svakog velikog dela, jeste u tome što se ono čita uvek iznova. Najzad, za razliku od Konstantinovića, koji je imao sa sobom Sartra, Beketa i Kamija, sadašnji čitalac ima i brojne druge autore koji nisu bili Konstantinovićevi savremenici. S tim iskustvom novog čitanja, uz druga štiva, drukčije se čita i sama „Filosofija palanke“. Najzad, savremeni čitalac ima i iskustvo života u sasvim drugim režimima i drukčijim okolnostima od onih okolnosti i onog režima u kojima nastaje “Filosofija palanke”. Treba, dakle, uzeti u obzir i ovu razliku u iskustvu.
Rat i palanka

Sadašnje zrele generacije imaju iskustvo palanke u ratu, kao iskustvo destruktivnog erosa, i potom iskustvo palanke kao postratne depresije ili gubitka erosa. Dok je bilo rata u bivšoj Jugoslaviji, dok su se na ovim stranama lili potoci krvi za palanački, anahroni cilj stvaranja velike Srbije, ljudi su zaboravili na društvenu situaciju u kojoj se zapravo nalaze, i sa kojom će se suočiti 10, 20 godina kasnije, a ta situacija je ova u kojoj se sada nalazimo. Dakle, rat je ukidanje tih 20 godina, jedno strahovito gubljenje vremena, plaćeno brojnim ljudskim životima. Mladići koji su se međusobno ubijali imali su zajedničke probleme, i imali su pred sobom zajedničke životne zadatke koje su morali da odlože. Zašto? Zato što je neuporedivo lakše pokrenuti rat nego pokrenuti proizvodnju, i zato što je neuporedivo lakše ljude gurnuti da ubijaju jedni druge nego da naporno rade kako bi preživeli.. Zato što je neuporedivo lakše ubediti ljude da se bore za lažne granice države nego za istinske probleme svoje egzistencije u društvu. Zato što je nezaposlenost ogromna, a u Valjevu je to naročito vidno. Lakše je stvoriti ratničku euforiju nego entuzijazam izgradnje. Prvo je destruktivni eros, ovo drugo stvaralački eros.
Kad govorimo o erosu, naravno, mi ne govorimo samo o seksualnoj energiji,  govorimo o libidu kao stvaralačkoj energiji. Kada govorimo o Erosu, setimo se da kod Platona bez Erosa nema saznavanja. Kada nema erosa, rekli smo već, ima pornografije. Eros ima dva lica, kao Janus; on se pojavljuje kao jedan bog ljubavi i kao bog mržnje - odnosno kao afirmativna energija i kao destruktivna energija. Tokom ratova za režima Slobodana Miloševića, istrošena je ta destruktivna energija na koju je eros ovde sveden. I dok su ratnici palili i ubijali, imali su u tome nekakvog paklenog, perverznog užitka. Sada toga nema.  Rat je završen. I pokazalo se da je jedini njegov smisao bio u pukom ubinjanju i pukoj krađi. Ali, u nasilnoj smrti i gubitku kola nekakva energija i postoji euforija. Onda je to postalo zabranjeno i ljudi, oni preživeli, morali su se suočiti sa objektivnim stanjem stvari. Eufoerija se pretvorila u depresiju,kao što se prethodno eros pretvorio u destrukciju. I kako se sad odatle dovesti  u stvaralačko stanje i podići ovu zemlju iz ruina u koje smo je pretvorili? Kako da, za početak, stvorimo onu osnovu društva, onaj život koji je u stanju tek da sebe reprodukuje? Kako ljude kojima je sada uskraćeno ono zadovoljstvo obećanog večnog ratovanja, slobodnog ubijanja i otimanja, sada pretvoriti iz ratnika u radnike? Tu je neophodno ozbiljno suočavanje sa smrtonosnim zabludama i ozbiljan nagovor na težak životodajni rad i samoodricanje, a ropski je na to pristati bez enuzijazma. Kako, dakle, uliti entuzijazam za ono što zahteva samoodricanje, i kako to samoodricanje ozbiljno uzeti u obzir kao samoostvarenje? To je najteži zadatak, to je gotovo misteriznan zadatak, kako bi mogao da kaže Konstantinović. I zato se duh palanke sada i ovde javlja, namesto rata, kao zabavljački duh, kao pornografski duh, umesto duha destrukcije. I, što je veoma simptomatično, on se sada kao duh banalnosti javlja upravo na istom onom mestu na kojem se pre dvadeset i nešto godina objavio kao ratnohuškački palanački duh, u medijima, pre svega na televiziji. I mi smo danas u takvoj situaciju u kojoj gotovo nijedan medij, naročito televizijski, koji ima najsnažnije dejstvo, nema više gotovo nijednu emisiju iz kulture, a skoro svaki ima rijaliti i šou programe.

Svi znaju, i sad se to često pominje, čuvenu rečenicu Vinstona Čerčila koju je izrekao  kada je trebalo da Velika Britanija započne rat protiv nacističke Nemačke, pa je trebalo proizvoditi više naoružanja, pa su se onda nadležni pitali odakle da pribave dodatni novac za to, pa se onda našao neko pametan da predloži kako je najbolje da učine ono što današnje Ministarstvo kulture čini u Srbiji, da srežu budžet za kulturu, a Čerčil će na to: “A šta ćemo onda da branimo?”. Dakle, kultura i prosveta, temelji su života jednog društva, i iz tog temelja može jedino da izvire onaj entuzijazam koji ovde pominjemo, a bez kojeg nema volje za stvaralaštvo i druge vidove rada. Duh palanke koji, videli smo, može da bude veoma opasan, veoma destruktivan, a može da bude i ulagivački, ima različite forme, a ovde se sada pokazuje kao duh totalne banalnosti. Kao takav on se javlja kad nastupi depresija. Socijalna depresija i zabavljačka banaslnost idu ruku pod ruku. To je poslednji stadijum duha palanke.

Ja se sećam, to je bila 1986. ili 1987. godina, gostovao je ovde u crkvenoj porti, sada pokojni, filozof Nikola Milošević, tada živ i zdrav i u dobroj mentalnoj kondiciji, da nedugo potom i sam potpadne pod vladavinu duha palanke kao duha nacionalizma. Ali te 1986. godine bio je, dakle, još lucidan i u toj lucidnosti govoreći o tek uspostavljenom režimu Slobodana Miloševića, koji je najskuplji i najkrvaviji režim u istoriji Srbije, Nikola Milošević je rekao ovako: „Hajjde da nas barem lažu inteligentno, to je ipak nešto, a oni nas lažu glupo, a mi to prihvatamo.“ To je taj duh banalnosti, duh palanke kao duh banalnosti, koji će se tada pretvoriti u duh razaranja da bi se, dve decenije potom vratio ka svojoj banalnoj varijanti zabavljačkog programa. A ovi sadašnji nedotupavni televizijski rijaliti programi nisu ništa strašno u odnosu na ono što se prvo kao istinski rijaliti šou program odigralo početkom '90-ih.

Prvi pravi rijaliti šou je bio devedesetih

Podsetiću vas šta je bio prvi naš rijaliti šou. Po mom sudu, prvi rijaliti šou program, ali pravi rijaliti šou program, bio je, ako se sećate, na TV Novi Sad, a te programe su preuzimale ostale televizije RTS-a, kada je novinarka Milijana Baletić, koja je još uvek stalno zaposlena na TV Novi Sad, išla od vrata do vrata meštanima nesrpske mnacionalnosti, tamo negde po multietničkoj Vojvodini, po  Hrtkovcima i drugim mestima, kucala bez najave na ta vrata, a kad bi ih ukućanin otvorio, ona bi g, pred uključenim kamerama, prepala pitanjem, na primer: da li je istina da se kod njega skrivalo petoro ustaša. I dok bi jadan čovek premirao od straha, novinarka bi sama dala i potvrdan odgovor. Eto, to je bio prvi rijaliti šou program, u odnosu na koji su svi ovi današnji rijaliti programi krajnje benigne stvari.

Mi više ne živimo u društvu koje seje takav strah i takvu opasnost kakve je sejalo naše društvo za vreme rata i pred rat, ali živimo u društvu totalne banalnosti. Kako se protiv toga boriti? Primetićemo da ima nekakvih naznaka protivljenja toj banalnosti, i da se one nalaze u samoj promeni nacionalističkog kursa duha palanke, i to od strane istih tih nacionalista koji su nekada bodrili na rat i destrukciju za stvaranje velike Srbije, a danas igraju drukčije uloge i podstrekavaju na priključenje Srbije Evropskoj uniji. Dakle, jeste to preokret i nekakv pokret kad se kaže idemo ka Evropi, u tom smislu što je to nekakva vrsta političkog vektora, sile kretanja sa usmerenjem, koja jedno društvo pokreće iz ustajalog stanja, U tome zaista ima nečeg antipalanačkog, nečeg od onog što Hegel naziva „kretanjem svetskog duha". Srbija, naime, namerava da se priključi jednom kretanju koje obeležava svetsko vreme, i to je dobra namera. Ali, nije dobro ukoliko se to priključivanje razumeva kao priključivanje Evropskoj uniji kao nekakvoj gotovoj stvari, nego samo ukoliko bi se razumelo kao pridruživanje za zajedničko stvaranje jednog novog sveta slobodnog rada i stvaralaštva.


* Predavanje Zlatka Pakovi}a u Mati~noj biblioteci "Ljubomir Nenadovi}" u Valjevu odr`ano 5. juna povodom dobijanja statusa ustanove od nacionalnog zna~aja (10. maja 2013. godine odlukom Vlade Republike Srbije)
     
01.07 - 31.08.2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013