Iz zemlje nemanjića

... Lopova i žandara

Koliko smo mi maštovit narod govori i naša epika, pa mi smo hajduke i uskoke proglasili za narodne heroje, a krađe i prekrađe ovaca biserima narodnog pesništva

Poštovani gospodine ministre prosvete, a možda i nauke,

...taman sam hteo da vam se obratim jednim otvorenim pismom i predložim da uvedete neophodan novi predmet čije bi vas uvođenje u naše škole proslavilo kao velikog vašeg prezimenjaka Dositeja, kad traže vašu smenu, ostavku, da povučete konsekvence, kao da je konsekvence lako povući! Da je to lako, ti isti, što vas sad rezile, odavno su morali povući sami sebe za svoje konsekvence. Opozicija ne miruje, traži vam dlaku u jajetu iliti jaju! Kako je gramatički ispravno, jaju ili jajetu, vrag će ga znati, i to je za test iz maternjeg jezika!? Uvođenjem ovog predmeta u vaše škole sve bi zauvek u našem obrazovanju procvetalo. Evo, kucnuo je čas da u naše škole uvedete jedan predmet, koji, kao što znate, oduvek nekako na ovaj ili onaj način postoji u našem narodu kao deo našeg ljubljenog folklora, kao naša nacionalna igra ili ples. Ali, bez ozbiljne naučne podloge, bez ozbiljnog pristupa tom kompleksu srpske duše, koji nam je isto toliko imanentan koliko i sama naša kolevka, naše ognjište i naš krst časni. Taj predmet nam je potreban isto ili, čak više od veronauke, jer smo mi od naše vere malo skrenuli pa i zalutali u šumu, pa nas prvo treba vratiti na pravi put, te tek nakon toga podučavati hrišćanstvu, dobroti i ljubavi prema bližnjem. Složenost i ukorenjenost u našoj duši tog predmeta nalaže nam da tome pristupite sa mnogo akribije, kao što naša nauka nalaže, te da počnete od, recimo, notorne činjenice da je naša domaja tako poharana da ni saobraćajni znaci na putevima našim ne mogu ostati duže od nedelju dana posle postavljanja. Ili ih narod pokrade ili upropasti grafitima, obično se tu traži nekakva pravda za nasilnike i kabadahije. Pravda za grobare, recimo! A javni objekti: dečja igrališta po parkovima, sanitarne prostorije po javnim ustanovama, sve, bukvalno sve što je od gvožđa ili neke druge upotrebljive tvari, sve je ugroženo našom hipertrofiranom željom za otuđivanjem zajedničkog, odnosno, srpski rečeno ničijeg.

Ko se nije igrao žandara i lopova taj ne zna šta su prave društvene igre kojih nažalost nema u priručnicima Dečije igre za vaspitače i učitelje. Ta društvena igra tako zavodljiva u detinjstvu podrazumevala je da deca, u principu čestita i nevina, toliko da sve svetske revolucije, kako bi rekao čedni Dostojevski, ne vrede ni jedne jedine nevine dečije suzice, da se, dakle, ta dečica, pre nego što započnu igru, podele na dva tabora: lopove i žandare. (Nikako na četiri kao na Kosovu polju kad je Marko delio carstvo ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga...i, eto, šta je od toga ispalo! To je bila poslednja takva podela, po pravdi, ali ne i bez krvi.) Dakle, podele se nevina dečica koja ništa ne znaju o životu, a žedni su znanja, na dva tabora: jedni su žandari, a drugi lopovi. Naravno, već u tim godinama, potrebna je ogromna samosvest onih koji se, svesno i samovoljno žrtvuju za opšte dobro te pristaju da budu lopovi, ne znajući, ali, valjda, sluteći intuicijom u svojoj nevinosti da samo školovani lopovi, oni koji su ispekli najteži zanat na svetu, mogu postati policajci, naravno, posle samospoznaje i očišćenja duše svoje lopovske. Elem, podele se dečica na dva tabora i počnu se ganjati i loviti. Lopovi lukavi, a poniženi, kradu kako znaju i umeju, ali čine sve da ih ne uhvate žandari, a žandari, pošto je sve unapred zadato, znaju ko je lopov i koga treba privesti zakonu. Tu se, u tim igrama, kale i žandari i lopovi, sve dok lopovi ne zatraže, s pravom, da budu promovisani u žandare te tako budu nagrađeni za svoj rizik zanata i natčovečanski trud. I ta lepa i poučna igra koja život znači potpuno je zapostavljena u našim vrtićima i školama. Kao da nam nije potrebna, kao da decu na vreme ne treba pripremiti za ono od čega se živi, kao da svaka država ne počiva upravo na igri žandara i lopova. Mogućnosti su ove igre neograničene kao što je neograničena čovekova mašta, naročito kad je čovek naše gore list. Koliko smo mi maštovit narod govori i naša epika, pa mi smo hajduke i uskoke proglasili za narodne heroje, a krađe i prekrađe ovaca biserima crnogorskog narodnog pesništva, kad se setim koliko je Nikac od Rovaca ukrao ovaca zavrti mi se u glavi, toliko danas ni u čitavoj Australiji ne možeš naći, takav je to junak bio. Kako kažu slepci-stihoklepci, mašta može svašta, pa kad već može svašta, onda deci treba dati slobodu da u igri žandara i lopova lopovi pobede žandare i zavladaju državom. Eto vam satisfakcije za sirote lopove koji moraju da žive sa kompleksom niže vrednosti.

Naša deca se na vreme moraju vratiti iskonskim igrama dece, naša deca moraju na vreme znati podeliti uloge, moraju na vreme upoznati svoje sklonosti i u toj osnovnoj podeli našeg naciona, moraju znati ko je rođen za šta. Našu mladež ne sme obeshrabriti to što se ta osnovna podela društva čini sasvim prostom i bez ikakvih varijeteta. Policajci, odnosno žandari, kao i lopovi, mogu biti svi: od bogomoljaca i crkvenjaka, od crkvenih velikodostojnika najvišeg stepena do društveno političkih radnika najvišeg ranga. Od ministara i još više pa do vernika i komunista, od humanista, lekara, pesnika, sanitaraca do spasilaca na plažama - svi moraju biti spremni za dve osnovne podele našeg društva. Osnovna podela na lopove i žandarme podrazumeva sve moguće kamuflaže i presvlačenja. Velika državna scena pruža ogromne mogućnosti i sve zavisi od individualnog talenta. Možete, recimo, biti, ekonomsko-politički komentator, ekspert, ali i skriveni lopov ili žandar, svejedno, ako ste uspešni, ako znate svoj posao, zašto bi vam bio problem da bilo šta objasnite neukom svetu i izrazite svoju zabrinutost za opštu stvar, a sam tim i svoj patriotizam. Možete pre podne biti statističar, a popodne ulični diler, možete biti bankar danju, a Miki Maus za laku noć, deco, možete, jednom rečju, biti noću mlinar a danju dimničar. Ali nije uvek sve tako crno belo – poznato je da su veliki zadužbinari bili veliki grešnici, što veći gresi, veća i otkupnina. Koliko su puta u istoriji velike lopuže naoružane do zuba sa zadnjim namerama da usreće svet poharali sve što su mogli, pokušavajući da uspostave takav poredak koji će opravdati nasilje koje su sproveli. I podigli su svoje zadužbine poput piramida, te spomenike smrti kao svedočanstvo čovekove plemenitosti.  

Nepripremljena tako naša deca, gospodine ministre, bez pravog predobrazovanja, lako upadaju u lopovske mreže ili i sami učestvuju u razapinjanju takvih mreža, ne znajući koliko su blagodeti lopovskog života kratkog veka, pogotovo u našoj državi gde svi žive od uverenja da imamo najbolje žandare na svetu te da bi svaka zemlja sa ovoliko lopova odavno načisto propala da nije sposobnih žandara. Dižite škole posebnog prioriteta, škole u kojima će se znati na naučnoj osnovi utvrditi šta je krađa, nemoj da vam, kako reče Dis, lopovi izigravaju velikaše. Danas si ministar, sutra si lopov, danas si najznačajnija figura demokratskih garnitura, osvedočeni liberal koji umire za jednake uslove života za sve ljude, sutra lopuža sa takvim kontom u banci da se ni za dva veka tvoji potomci, da je istinske demokratije, tako ne bi nafatirali. Ali, to je srpska demokratija, nepoznata u istoriji demokratije. A gde su naučili da budu toliko dobri lopovi? Pre svega u praksi, bez dobre prakse nema nauke marifetluka. Specifičnost podneblja, mentalitet, društvene okolnosti, posebnost socijalističkih zakona o društvenom i državnom vlasništvu kao Alajbegovoj slami, sve je to doprinelo da se kod nas razvije za svet nepoznat sistem krađa i prekrađa koje ni najveći policijski umovi, policijski vilenjaci sa zapadnih strana ne mogu prozreti. Kupci, nakupci i prekupci, lopovi i paralopovi, žandari i paražandari, bezbednjaci i parabezbednjaci, demokrate staljinističke prakse, liberali jedinstveniji od fašista, otporaši sa kontom u pesnici, demohrišćani secikese, sve se to zapetljalo u nerazmrsivo kolo.

Došlo je vreme da se u naše škole uvede onaj tako neophodan predmet. Sad kad nam škole gore od provala, kada su provale ne lažne nego prave bombe, sad je trenutak da uvedemo predmete, koji će uporedo sa osnovnom pismenošću, prorađivati naučne osnove srpskih marifetluka, od najstarijih vremena do danas. Diplomu, sudeći po nama, može steći svako, ali prepoznavanje znanja i neznanja, e, za to je potreban školovan čovek. Kad na svakog potencijalnog lopova budemo imali jednog školovanog žandara, onda ćemo moći reći da ni jedan jedini dinar neće biti u službi mita i korupcije. Ima tome više od trideset godina kada sam skrenuo pažnju našoj javnosti na problem naše mitologije kao posebne nauke tamo gde nauku niko ne očekuje.

Pa, verovali ili ne, danas su se ljudi izveštili da vam i ideje iz glave mogu ukrasti, što rekoše naši stari: ukrade iz očiju! Eto, ja vam kažem, oprez: čim pomislite nešto vredno pažnje odmah se osvrnite da vam neko ne drpi i to jedino što imate – poštenu misao!

Predrag Čudić