‘Lažne’ biografije primitivnog pozorišta

Čin postupnog ulepšavanja biografija ljudi koji su nedvosmisleno, za šta postoje dokumentarni dokazi, podržavali krivu ideologiju ili njene naopake referencije, postao je gotovo pravilo i može se reći da se radi o procesu “zalečenja istorije” krivim sredstvima, opakom transformacijom nazadnih društvenih istupa

Bilo bi sasvim očekivano i prikladno da se nakon završenog festivala Sterijino pozorje u Novom Sadu osvrnem na predstave koje su ušle u takmičarski program prema selekciji Igora Bojovića, ali zbog svega onoga što je ovogodišnje Pozorje pratilo izvan scene neophodno je krenuti drugačijim putem. Pre svega jer se radi o sramotnoj selekciji koja ne predstavlja presek najboljih predstava protekle sezone, već onih koje bi imale skriveni zadatak da zabave, da prikriju esencijalnu šupljinu koncepcijski i kvalitativno neodbranjivog programa. Stoga, odmah na početku želim naglasiti da većina predstava koje su ušle u ovogodišnji program Sterijinog pozorja zbog toga ne zaslužuju dublju kritičarsko interpretativnu polemiku niti analilitičku analizu, osim ako se izuzmu dve predstave koje su nesumnjivo dostigle posebnu izvedbenu kulminaciju – Otelo Jugosloslovenskog dramskog pozorišta i Galeb Srpskog narodnog pozorišta. Namera mi je, dakle, ovaj tekst posvetiti javnoj izvedbi Sterijinog pozorja kao takvog, njegovim dometima i političkoj usredotočenosti na izraz kolektiva i zadovoljenje banalnosti u svojoj osnovi, sve dokazujući da kod nas još uvek ima potencijala za negovanje duboko malograđanske pozorišne gluposti i primitivizma.
Moram, nadalje, reći da je za grubom devastacijom pozorišne umetnosti krenuo i festivalski žiri (glumac Predrag Ejdus, rediteljka Cisana Murusidze, pozorišna kritičarka Dragana Bošković, dramski pisac Stevan Koprivica i scenograf Miodrag Tabački) koji je dodelio nagrade pokazujući izrazitu razumljivost za koncept besmislenih igrica koje je uvelo Pozorje u svoj program, možda i nesvesno dokazujući neprikosnovenost i genijalnost programapozorijanskih ''očeva''. Ova i ovakva selekcija dobila je, dakle, legitimitet ne samo u pozorišnoj javnosti koja je ostala gotovo nema na opasan presedan srozavanja estetskog kredibiliteta festivala, već i na stručnoj, ocenjivačkoj proveri. Sve je bilo podređeno cilju samodopadanja, afirmaciji starog i vraćanju jednom istorijskom trenutku, kako je to istakao Siniša Kovačević, potpuno zanemarujući kontekst nekada festivala jugoslovenskog, danas srpskog teatra. Naravno, Srbiji je neophodan festival koji će svojim istorijskim značajem doprineti afirmaciji savremenih, inovativnih, eksperimentalnih izvedbenih stilova, ali je zabrinjavajuće kada se takav festival pretvori u suštinsku suprotnost od proklamovanih ciljeva zadovoljavajući tek šačicu političkih podobnika. Kako drugačije i razumeti istup Siniše Kovačevića, čija je drama Virus izvedena u sramotnoj postavci TeatraMladihizJerevana, da se baš Otelo i Galeb ne trebaju igrati na ovome festivalu jer on ipak treba zadovoljiti kriterijume nacionalne dramske škole. Šta podrazumeva pomenuta škola, gde se ona uči i kako se stiče zvanje diplomiranog nacionalnog dramskog prvaka nije potrebno podrobnije razmatrati.
Kada je pre nekoliko meseci sarajevska rediteljka Selma Spahić u otvorenom pismu Direkciji Sterijinog pozorja iznela stav da se distancira od festivala koji daje legitimitetnacionalističkojretorici, na šta je bila potaknuta pozivom Emiru Kusturici da otvori Sterijino pozorje, malo ko je uvidio dublju znakovitost samog čina koji je Selma Spahić okarakterisala kao etičkuobvezu. Tu, pre svega, mislim na činjenicu odbijanja učestovanja na jednom pozorišnom festivalu zbog nacionalističkih istupa Emira Kusturice što jasnim etičkim stavom individualnu poziciju stavlja iznad kolektivnih i “društveno prihvatljivih” biografija čiji segmenti po pravilu prenebregavaju “male sitnice” moralnih skretanja.

Silvia Jelačić: Regata na Perućcu, -slika- ulje na platnu, 150x240 cm

Na tragu pravljenja lažnih biografija, po ukusu salonske, malograđanske publike, stoje dve predstave koje takođe nisu smele postati deo selekcije jer prave grube propuste u dekonstrukciji pojedinih biografija. Mislim na predstavu Konstantin o čijoj je  pogubnoj malograđanskoj poetici već bilo reči u Republici, ali i na predstavu Čarobnjak u režiji Borisa Liješevića koja je, gotovo jednoglasno, dobila izrazito pozitivne kritike i dobar prijem u srbijanskoj kulturnoj javnosti iako pravi propuste u čitanju biografije Tomasa Mana, prenebregavajući protivrečnosti njegovog društvenog angažmana – od nacionalističkog podstrekača tokom Prvog svetskog rata kada piše Ernstu Bertramu: “Mnogo šta je izgubljeno, i to je, poput tako mnogo i gorih zločina, na greh Francuzima. Grozan narod, užasan, užasan. Ništa drugo ne mogu reći. Ali ta njihova mešavina bestidne svireposti, koja, bez sumnje, ima seksualne primese, i spoljnog sloja humane i sentimentalne frazeologije, koju stavljaju pred oči Evrope, izaziva u meni svu onu bezličnu, mitsku nenaklonost za koju sam sposoban, uz jedno uistinu poražavajuće gađenje’’, do pacifiste koji beži pred Gebelsovim jurišnicima neposredno pre početka Drugog svetskog rata. Šta znači danas, kada je nacionalistička ideologija ponovo uznapredovala u celoj Evropi, umesto hrabrog prikaza dramatike preobražaja u političkom smislu publici ponuditi zaslađenu limunadu o teškom porodičnom životu velikog pisca i njegovom sukobu sa bratom?
Čin postupnog ulepšavanja biografija ljudi koji su nedvosmisleno, za šta postoje dokumentarni dokazi, podržavali krivu ideologiju ili njene naopake referencije, postao je gotovo pravilo i može se reći da se radi o procesu “zalečenja istorije” krivim sredstvima, opakom transformacijom nazadnih društvenih istupa. Drugim rečima, radi se o uopštavanju poželjne biografije bez moralnih mrlja što dovodi do procesa koji, kako bi rekao Schiller, zatire pojedinačan konkretan život kako bi apstrakt celine mogao produživati svoje prazno postojanje.

Našu javnost ne treba da čudi što su upravo gore navedene predstave dobile odgovarajuće nagrade (za režiju, kostim, scenografiju) jer su takve pozorišne priredbe najlakši način za uspostavljanje ravnoteže u estetskom i etičkom smislu. To je, na koncu, vidljivo iz dodele nagrade za najbolju predstavu poletnoj Zoni Zamfirovoj Pozorišta na Terazijama, čija izvedba zadovoljava kritike prosečnosti, ne izuzetnosti. Čime je predstava Galeb Srpskog narodnog pozorišta, vrhunsko ostvarenje na ovdašnjim pozorišnim scenama, zaslužilo takvu ignoranciju? Time što naša kulturna javnost još uvek nije svesna da se pravi kvalitet rađa iz raznolikosti, ne poslušničkog gibanja, što bi prevedeno na dijagnozu opasne bolesti koja je zahvatili naše pozorište imalo značiti – kvalitet se rađa iz sučeljavanja estetsko-izvedbenih poetika na sceni. Kroz stalno insistiranju na odmaku od društvenog konteksta koji udovoljava površnosti izvedbe, pozorište treba ići tri koraka unapred i preskočiti dozvoljeni prag dopuštenog. Jer, složićete se, u teatru je sve dopušteno osim politikanstva, u suprotnom to više nije teatar nego politička priredba za odabranu i dobro raspoloženu publiku spremnu za gromoglasan aplauz.

Nenad Obradović