Ponovo izmisliti politiku: Hesel – Moren

Objavljeno u francuskom listu „Le Monde“ 1. marta 2013, uvodničar Nicolas Troung

Prevela Eleonora Prohić*

Stefan Hesel i Edgar Moren: dvojica pobunjenika, dva temperamenta, dve vodeće figure angažmana. Nekadašnji diplomata i sociolog sreli su se 19. jula 2011. u „Teatru ideja“, ciklusu intelektualnih susreta festivala u Avinjonu.
Živahni, ozbiljni, poletni i razigrani, oni su tog dana pružili neke razloge za nadu uprkos svetskoj krizi, neke motive da se veruje u politiku uprkos gubitku iluzija kojem nas je dovela vladavina cinika. Kao pravi gangsteri misli, napali su čak nove reakcionarne desne snage kao i ćorsokake svakog progresivizma odricanja.
U Francuskoj je to bio suton Sarkozijevih godina, momenat u kome je volja da se obnovi „politika civilizacije“ Edgara Morena od strane predsednika republike već odavno bila ugušena njegovim govorom u Dakaru 2007. godine u kome kaže da „afrički čovek još nije dovoljno ušao u istoriju“ kao i onaj iz Grenobla 2010. godine o Romima i propasti nacije. U Evropi su ekstremni populisti, u to vreme, napredovali. U čitavom svetu finansijska kriza i dalje je daleko bacala svoju senku. Za ovu dvojicu prijatelja koji su se sreli početkom osamdesetih godina došlo je vreme reagovanja. U pitanju je bila politička, ekonomska ali i ideološka regresija, jer je dobronamerno mišljenje promenilo stranu i izdaja imigranata i svih onih koji „profitiraju“ od državne pomoći preplavile su tekstove i ekrane.

„POBUNITE SE!“

Uspeh male knjige Stefana Hesela „Pobunite se!“ bio jeiznenađujuć, međutim nekadašnji zatočenik je dobro poznavao i njene granice i kritike.

Boris Jašović: Cirkus, -slika- ulje na platnu 200x150 cm

U njegovom sopstvenom krugu pojavile su se rezerve na pozive pune entuzijazma na otpor, kao i na istorijske reference tih poziva, prestižne, ali već stare. Formiran u filozofiji uz Morisa Merlo Pontija, Stefan Hesel je znao da pobuna koja je, prema Spinozi „mržnja koju osećamo prema onome ko čini zlo biću koje je slično nama“  takođe može biti „tužna strast“. On je na tu pobunu gledao kao na skok nasuprot političkoj rezignaciji i društvenom fatalizmu. U delu Edgara Morena „Put“ koji je povezivao sve praktične i teorijske reforme, on je video pravac. Otud važnost da se izvan velikih programskih govora ukaže i na političke afekte.
U delu pesnika Antonija Mačada koji Moren voli da citira, on kaže: „Ti koji hodaš nemaš puta, put se pravi dok hodaš.“ Pobediti tiraniju tržišta i reformisati misao, to je bio urgentni zadatak dvojice maestara-sanjara. Dati skicu jedne solidarne Francuske, učvrstiti jednu političku Evropu, zacrtati jedan svet koji je manje nejednak, svi ovi zadaci i dalje ostaju aktuelni.
Stefan Hesel je držao do toga da ovaj susret završi pesmom koju je napisao zajedno sa svojom ženom Vitijom na melodiju pesme pesnika Aragona „Nema srećne ljubavi“ za koju je muziku napisao Žorž Brasans. Stefan Hesel i Edgar Moren koji su zajedno napisali „Put nade“ (Fayard, 2011.), ipak su znali da ima i srećnih ljubavi. Ali, tog dana, prijateljstvo je izbilo na prvo mesto. I mladi i stari zasenjeni su gledali ove dedice koji su oduvek i zauvek pružali otpor i zajedno obnovili princip nade.

OTPOR REAKCIONARNOM IZAZOVU          

Ako ponovo pronađu svoje vrednosti, Francuska i Evropa će biti sposobne da promene put.

Le Monde:
Kako objašnjavate reakcionarno kretanje koje se danas dešava, posebno na Zapadu?

Edgar Moren:
Ova regresivna tendencija proističe iz osećanja gubitka budućnosti. Dugo smo živeli sa idejom da je progres istorijski zakon. Sve do maja '68 bili smo uvereni da će razvijeno industrijsko društvo rešiti većinu ljudskih i društvenih problema.
Dok su sovjetska Rusija i maoistička Kina obećavale svetlu budućnost, zamišljali smo da će progres doći i u zemlje koje su ranije bile kolonizovane, da će doći do arapskog ekonomskog razvoja i socijalizma. Budućnost se raspala i ostavila mesto nesigurnosti i strepnji: danas nikad ne znamo šta će biti sutra.
Kada se sadašnjost pokaže kao neizvesna i puna strepnje, pokušavamo da se sklupčamo u prošlost. U takvoj situaciji, partije koje su predstavljale republikansku francusku levicu postepeno su se praznile od svoje suštine.
Od komunizma je ostala slaba zvezda Francuske komunističke partije, a kad je reč o socijaldemokratiji, ona nije umela da se regeneriše i odgovori izazovima mondijalizacije. Otud to osećanje nemoći i rezignacije naspram finansijske špekulacije. S druge strane, disperzija znanja između stručnjaka iz različitih disciplina sprečava nas da usvojimo jednu globalnu viziju.

Srefan Hesel:
Između komunističke i neoliberalne ideologije trebalo bi napraviti prolaz za pravu demokratiju zasnovanu na opštoj većini. U mojoj knjizi „Pobunite se!“ podsećam na program koji je razrađen u Nacionalnom savetu otpora u Francuskoj iz II svetskog rata čije neke tačke zaslužuju da budu ponovo aktivirane.
Naspram ekonomske krize koja nam danas preti, trebalo bi se vratiti tim demokratskim vrednostima i suočiti sa uspomenama na Viši vladu, na Drajfusovu aferu i versajizam krajem rata iz 1870., na onu reakcionarnu Francusku koja se uvek obnavlja u vreme kriza.
Svakako da aktuelna situacija nije toliko tragična kao što je bila 1930., ali teret na Francuskoj nije ništa lakši. On sad ne dolazi od spoljašnje kapitulacije niti pak iz francuskog kapitalizma, već iz svetske ekonomije i njenog neoliberalizma bez granica.
To je teret protiv koga su se borili sindikati i pokreti otpora, u težnji da se vrate fundamentalnim vrednostima slobode, jednakosti i bratstva.
Danas više nego ikad moramo se baviti onim vrednostima koje je Pokret otpora promovisao, a to su: zdravstveno osiguranje za sve, otpor protiv ekonomskih feudalizama, škola za sve, ne zaboravivši nezavisnu štampu.

Edgar Moren:
Program Nacionalnog saveta otpora u Francuskoj podrazumevao je oživljavanje Republike iz 1930. koja se srušila pod teretom skandala i svojom nesposobnošću da odgovori na ekonomsku krizu ili da pomogne Španiji.
I danas se radi o obnovi demokratije time što će joj se utisnuti socijalni karakter. Uvek su postojale dve Francuske, ali pod Trećom republikom, narod je imao vlast. Priznavanje Drajfusove nevinosti, odvajanje crkve od države, uvođenje laičkog principa – to su bile pobede nad reakcionarnom Francuskom.
Bila je potrebna katastrofa bez presedana, koju je Šarl Mora nazivao „božanskim iznenađenjem“, pa da druga Francuska uzme vlast. Ta druga Francuska koja se ispoljavala najksenofobnijim svojstvima diskreditovana je kroz kolaboraciju sa okupatorima i zatrana je Oslobođenjem. Otud je važno da se oživi onaj republikanski narod koji je odgojen u laičkim institucijama koje su zastupale svetsku solidarnost.
Elementarnoj sigurnosti države danas preti ekonomska kompetitivnost: preduzeća masovno otpuštaju, nameću ritam rada koji može dovesti do samoubistva. Regresija može postojati u raznim oblicima; odsad treba biti svestan te opasnosti i treba tražiti nove puteve.

Stefan Hesel:
Neki kažu za „Pobunite se!“, sve je to lepo, ali ne kaže nam šta treba činiti. Taj mali tekst od trideset strana samo je uvod u neophodnu refleksiju. Valja nam se pobuniti da se ne bismo uspavali.
Čitava jedna generacija je pred opasnošću da sebi kaže da ništa ne može da učini; na to treba potaći reakciju. Nije dovoljno znati da ide loše, treba znati kako ići u dobrom pravcu. Tu je doprinos Edgara Morena, u „Putu“, dragocen.
On nam pokazuje da postoje istinski počeci kretanja unapred u nekim oblastima: na primer, socijalna ekonomija i solidarnost koja omogućuje da se ide dalje od tiranije profita. Nikako ne smemo izgubiti poverenje u sposobnost da se ide unapred i da se obnove legitimne težnje onih koji su pružali otpor pod režimom Višija i nemačke okupacije.

Le Monde:
Odakle dolazi taj optimizam, i to Vas koji ste prošli kroz čitav tragični XX vek?

Stefan Hesel:
I ja i Edgar Moren imamo za sobom dug život; bili smo svedoci situacija koje su se činile nerešivim, kao što su okupacija, Maova Kina, Staljinova Rusija, dekolonizacija. Treba imati i poverenja i strpljenja: problemi danas nisu ništa teži no što su bili u doba naše mladosti, a iskustvo je pokazalo da nisu nepremostivi.
Ovo me podseća na diskusiju koju sam imao sa filozofom Valterom Benjaminom (1892.-1940.), velikim prijateljem moga oca koji je prevodio Prusta na nemački. Bilo je to u Marselju, avgusta 1940. pre nego što je on pokušao da ode u Španiju i izvršio samoubistvo u gradiću Port Bu u Pirinejima. Imao sam 23. godine a on 48.
„Mi smo na samom dnu demokratije, rekao mi je on, sa Hitlerovom pobedom, mi smo na najnižoj tački na koju smo mogli pasti.“ Sećam se da sam mu odgovorio: „Ali ne, verujte mi, naći ćemo mi puteve otpora, uostalom pokušavam da se pridružim generalu De Golu u Londonu“...

Edgar  Moren:
Mi smo znali da sačuvamo naše mladalačke težnje, mada sam ja lično neke iluzije izgubio. Nas je održavala stalna briga za budućnost čovečanstva.
Kada sam se prvi put sreo sa Filipom Dešartrom, jednim od vođa pokreta otpora kome sam i ja pripadao, on me zapitao: „Šta tebe motiviše?“ Ja sam mu odgovorio da je to naravno oslobođenje Francuske ali i moja želja da učestvujem u borbi za emancipaciju čovečanstva. Ta briga za ljudsku sudbinu ostala je moja.
Isto kao što smo se borili protiv nacizma, pružamo otpor svakom obliku varvarstva, onog hladnog, ledenog varvarstva, koje su nemački filozofi Teodor Adorno (1903.-1969.) i Maks Horkhajmer (1895.-1973.) zvali instrumentalnim razumom, to jest onom vrstom destruktivnog racionaliteta zasnovanom na proračunu, gde je razum sredstvo a ne cilj.
Imamo osećaj da svet juri u katastrofu. Suočavamo se sa nizom ekonomskih i ekoloških kriza, ali iz toga svuda u svetu niče na hiljadu inicijativa, baš kao što je to bio slučaj u Pokretu otpora. Eto šta podržava naš optimizam.

Stefan Hesel:
Metamorfoza koju predlaže Edgar Moren je nadohvat ruke svakom društvu pod uslovom da ono razvija imunitet naspram onoga što ga okružuje; umesto da Rome izbacimo, treba da pomognemo da nađu svoje mesto u društvu.
Umesto da oduzmemo državljanstvo onima koji su rođeni u inostranstvu, treba da ih primimo da bismo im omogućili da budu Francuzi, i to dinamičniji od svojih sunarodnika. Eto kojom vrstom promene orijentacije društvo može postati drugačije. Nikad ne treba misliti da je horizont zatvoren, nijedna od situacija kroz koje smo prošli Edgar Moren i ja nije ostala blokirana.

Le Monde:
Mislite li da su institucije poput Ujedinjenih Nacija izvor artikulisanja novih puteva izlaza iz ovih situacija?

Stefan Hesel:
Imamo sreću da raspolažemo jednom svetskom institucijom koja nema za cilj samo da stavi tačku na konflikte već i da promoviše vrednosti humaniteta i poštovanje osnovnih sloboda.
U stvarnosti, tu ne sede narodi već suverene države. Učiniti da države zajedno rade pokazalo se mnogo težim nego što smo mi verovali u vreme kada su Ujedinjene Nacije stvarane.
Mi smo u fazi u kojoj ekonomske i finansijske oligarhije vladaju državama koje same individualno ne mogu izaći iz ovih pritisaka. Mogu li to kolektivno? Da, bez sumnje, Evropska Unija bi to mogla učiniti.
U ovom času uzaludno je računati samo na vlade da bi se preduzele mere koje bi omogućile obnovu svetske ekonomije. Član 71. povelje Ujedinjenih Nacija podseća na mogućnost konsultacije nevladinih organizacija od strane svetskih instanci.
Potrebne su nam brojnije i solidnije NVO, sposobne da vrše pritisak na međunarodne organizacije da bi se sprečila diktatura finansijskih organizacija.

Edgar Moren:
Po meni, treba ići putem mondijalizacije u pravcu u kome ona uspostavlja solidarnost naroda, ali treba sačuvati lokalno i regionalno protiv vladavine multinacionalnih kompanija.
U nekim zemljama Afrike multinacionalne kompanije otkupljuju od vlada velike delove obradive zemlje koja je oduzeta seljacima da bi se na njima gajili usevi za izvoz izazivajući tako glad. Svaki narod mora imati samoodrživu ekonomiju, država i javno mnjenje moraju to nametnuti.

Le Monde:
Kriza prometejskog pojma progresa postala je veoma aktuelna sa katastrofama poput one iz Fukušime. Moze li Zapadni svet da gleda u smeru drugačijem od smera instrumentalnog razuma?

Edgar Moren:
Kada jedan sistem nije sposoban da reši probleme koji mu prete on se ili raspadne ili upadne u varvarstvo ili uspeva da izvrši preobražaj.
Katastrofe Hirošime i Nagasaki su označile kraj Istorije, ne u smislu u kome je na to gledao američki politikolog Frensis Fukujama za koga je liberalna demokratija pozitivni ishod istorije, već u smislu da sve treba ponovo izmisliti.
Tu princip metamorfoze dobija svoj puni značaj. Mondijalizacija je i nešto najbolje i nešto najgore.  U čemu je ona najbolja? Ona pomaže pojavi jedne zajednice sudbina za čovečanstvo koje je suočeno sa istim fundamentalnim problemima, bili oni ekološki, socijalni, politički ili neki drugi.
Tako nećemo moći postići one promene koje želi Stefan Hesel na planu upravljanja svetom ako ne razvijemo osećanje pripadnosti zajednici, onome što ja nazivam „Zemlja- domovina“.
Ova reč „domovina“ vrlo je važna, ona zasniva zajednicu sudbina na zajedničkoj pripadnosti. Pojam „Zemlje domovine“ ne znači da treba uništiti nacionalne i etničke zajednice: čovečanstvo ima potrebu da sačuva svoju raznolikost i kroz stvaranje svog jedinstva.
Od vitalnog je značaja stvoriti instancu koja može da reši ekološke probleme, da ukine oružje masovnog razaranja i da reguliše ekonomiju obuzdavajući tako finansijske špekulacije.

Le Monde:
Koje su konkretne mere potrebne da se pođe tim novim putem?

Stefan Hesel:
Nabrojati redosled glavnih mera nije rešenje, imajući u vidu kompleksnost i međusobnu zavisnost svih ovih problema. U osnovi svega potrebna je reforma misli, reforma življenja i reforma obrazovanja.
Ako hoćemo da idemo ka toj metamorfozi, treba na svim frontovima raditi u isti mah.

Edgar Moren:
Moguća je jedna druga ekonomska politika. Ona ne ide samo preko razvoja zelene ekonomije, već i preko velikih poduhvata za revitalizaciju sela, borbe protiv efekata zagađenosti i rehumanizaciju gradova...
Uostalom, na marginama se već opaža uspostavljanje jedne društvene i solidarne ekonomije, sa bankama koja dozvoljavaju štednju u lokalnim monetama i daje mikro kredite. Pravedna trgovina i organska poljoprivreda ukidaju grabljive posrednike i odbacuju industrijsku poljoprivredu koja zagađuje i uništava tlo.
Trebalo bi ponovo oživeti ishranu na osnovu lokalnih proizvoda koja bi nam dala prehrambenu autonomiju neophodnu u slučaju krize ili katastrofa. Ima toliko mera koje pokazuju da je s onu stranu cifara koje predstavljaju razvoj moguća jedna drugačija politika.
Danas su adolescenti iz predgrađa prepušteni dilovanju i delikvenciji na koju se odgovara samo povećanom represijom, iako znamo da su zatvori rasadnici kriminala.
U favelama Rio de Žaneira jedan investitor je otvorio kuću u kojoj mladi ljudi mogu da nauče da čitaju i pišu i da se bave sportom i umetnošću: kada su ta deca iz favela prepoznata u svom integritetu, delikvencija opada. Hiljadu primera pokazuje da se rešenja mogu naći.    

Le Monde:
Vaš program bi tako bio sinteza tri levice: libertinske, socijalističke i komunističke?

Edgar Moren:
Libertanizam se usredsređuje na pojedinca, socijalizam teži boljem društvu, a komunizam insistira na zajednici. Levica se ne može regenerisati ako ne poveže ova tri izvora. Ja želim da se partije raspuste i zatim zasnuju na osnovu jedne nove formule.
Gubitak poverenja u elite može se videti u glasanju za ekstremnu desnicu i kroz izbornu apstinenciju, ali taj gubitak može da izazove libertinske pokrete koji izražavaju duboke težnje. Kao što smo to nedavno videli u revolucijama arapskog sveta, nedostaje nam organizatorska snaga koja ima političko mišljenje sposobno da akciji da smisao.

Vladimir Pantelić: Buddhas diet, -slika- akrilik na platnu 200x150 cm

Možemo se buniti, težiti drugačijem demokratskom životu, ali kad se jednom to nadahnuće ispoljilo, ovi pokreti se raspadaju. Pre svega je važno političku misao zasnovati na dijagnostici situacije.

Le Monde:
Verujete li još uvek da tradicionalne partije mogu izneti reforme koje vi smatrate poželjnim?

Stefan Hesel:
Da, čak i takve kakve su. Ono što treba pokušati dobiti je izbor predsednika levice koga podržavaju sve tri struje. Stvaranje prave levice u Evropskom parlamentu je od prvostepenog značaja. Ne treba sebi reći: „Ja više ne glasam jer su me partije razočarale.“ Sve partije su razočaravajuće ali nam je potrebna vlada.
Nedostaje nam politička inventivnost. Ljudi glasaju za partije a da tačno ne razumeju njihovo funkcionisanje. U Francuskoj je broj ljudi učlanjenih u sindikate minimalan u odnosu na druge zemlje. Mi stvarno ne živimo u demokratiji. Izbor predsednika republike direktnim glasanjem suprotan je funkcionisanju parlamentarne demokratije.
Treba imati za cilj novi ustav koji je zasnovan na decentralizaciji i većem učešću posrednih snaga. Ima dosta toga da se uradi, ali nije nedostižno: postoji stalna želja da se izađe iz samog sistema starih francuskih političkih partija.
Treba da slušamo narodnu volju koja traži radikalnu promenu funkcionisanja demokratije.

Le Monde:
Edgare Moren, Vi ste želeli da podelimo nepoznate strofe iz Marseljeze, a Vi, Stefane Hesel da nam otkrijete pesmu koju ste napisali Vaša žena i Vi i koja nosi naslov „Nema više 14. jula“.

Edgar Moren:
Da, radi se o XI i XII strofi Marseljeze koje su uglavnom nepoznate iako one na najbolji način nose duh 1789. U ovim strofama pesma povezuje patriotsko osećanje sa najgrandioznijim univerzalizmom:

„Francuska koju Evropa obožava ponovo je zadobila slobodu;
Svaki građanin diše po zakonima jednakosti.

Pod zakonima jednakosti jednog dana će se draga slika proširiti nad celim svetom.
Narodi! Raskinućete svoje okove i imaćete jednu zemlju. Na oružje, građani!“

Stefan Hesel:
U momentu dok smo još uvek zamerali generalu De Golu što nije brže okončao kolonizaciju, moja žena Vitija i ja napisali smo jedan mali tekst čije dve strofe smo pevali na ariju Žorža Brasansa za „Nema srećnih ljubavi“:

„Gde su prošle, o Pariz, tvoje narodne strasti,
buka s tvoje kaldrme činila je da uzdrhte kraljevi,
istorija se kretala napred u ritmu tvojih koraka
kada si pevao, sam protiv svih: Proći će!
To je odjekivalo izvan granica, to je bio 14 juli.

Sada kad si se sredio, ove reči koje su te nekad pokretale
Nalazimo samo na starim spomenicima,
Ali oni koji su za to umirali u Bonu i Oranu
Bili su felasi, bili su muslimani.
Tvoje devojke igrale su sa onima koji su doneli mir,
I to se zove 14. juli.“

Strogo, ali pravedno.

Priredile Natalija Mićunović i Asja Prohić