Turska: dilema Kurda

Imanuel Volerstin

U ovom trenutku svetska pažnja je usmerena na trg Taksim u Istanbulu i na narodni ustanak protiv vlade Redžepa Taip Erdogana. Govori se da su anti-autoritarni ustanci koji su zahvatili svet, a u poslednje vreme naročito Bliski istok, sada stigli i u Tursku, koja je dugo bila poznata kao „model” vlade koja je na to otporna. Kao i kod sličnih pobuna, fokus je na autoritarnom ponašanju vlade, a za neke i njena posvećenost neoliberalnoj ekonomiji. Do sada, ono što je počelo kao mali protest ekologa protiv namere vlade da eliminiše poslednju veliku zelenu površinu unutar Istanbula u korist nekakvog razvojnog projekta, privlačilo je svakog dana sve više i više ljudi trgu Taksim u Istanbulu i sličnim mestima u čitavoj Turskoj. Odgovor vlade je bila nepopustljivost pred zahtevom da se promene njene prethodne odluke. Umesto toga podstakla je represiju policije prema demonstrantima. Izgleda da je ovaj odgovor kontraproduktivan, jer je podsticao sve masovniji protest.

Kao što je uobičajeno u takvim protestima, među demonstrantima je veoma široka skala raznih društvenih pojava. Tu je ono što bi se moglo nazvati sekularnom levicom, a posebno žene među njima, koje su uznemirene puzećim nametanjem islamskih pravila i ograničenja koje diktira „umerena”AKP partija na vlasti. Ima i onih koji su uznemireni sve većim učešćem vlade u pokušaju svrgavanja Bašar al-Asada u Siriji. Ima i onih sa političke desnice koji sebe smatraju protagonistima „kemalističke” pozicije, koja je nacionalistička i neprijateljska prema islamističkim partijama. Postoji čak i frakcija unutar AKP, koju predvodi predsednik države Abdulah Gul, koji smatra da je vlada premalo islamistička, previše vezana za SAD u pogledu spoljne politike, i da su grupe koje protestvuju suviše represivne. Ukratko, to je tipična situacija u kojoj nije sigurno da li vlada može nastaviti da se održava. I podjednako je nesigurno koja bi to vlada mogla da je sledi, ako ova padne, svejedno da li zbog ostavke ili novih izbora. Upravo je ta neizvesnost ishoda ono što najviše uznemirava Kurde, koji su se međusobno podelili oko toga kako se ponašati u ovoj situaciji.

Otkad postoji turska republika, Kurdi se bore za ostvarenje prava na autonomne strukture i korišćenje kurdskog jezika. Za neke, to je nužno podrazumevalo i nezavisnu državu, dok su drugi bili spremni da prihvate ustavom garantovanu autonomiju unutar Turske. Ovaj cilj se duboko sukobio sa turskim nacionalizmom koga je zastupao Mustafa Kemal Ataturk. Ataturk i njegovi sledbenici insistirali su da u Turskoj nema nikoga osim Turaka. Njegov „gest dobre volje” prema Kurdima bio je da ih proglasi „planinskim Turcima”, bez ikakvih ustupaka na planu jezika. Kurdi, naravno, žive u više susednih zemalja, pre svega u Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu. Najveća koncentracija je, međutim, u Turskoj. A u poslednjih četrdeset godina oni su se politički organizovali u okviru pokreta PKK (Kurdska Radnička Partija) čiji je vođa bio Abdulah Odžalan. Ovaj pokret se angažovao i u vojnoj akciji radi svojih ciljeva. Jedna za drugom turske vlade, a posebno turska vojska, uzvraćala je nemilosrdno, proglašavajući PKK „terorističkom”organizacijom.

Godine 1999., uz pomoć SAD, vlada je otela Odžalana u Keniji. Okrivili su ga za izdaju i osudili na smrt. Ova kazna je preinačena u doživotni zatvor na udaljenom ostrvu Imrali, bez mogućnosti kontakta sa bilo kim. Međutim, poslednjih nekoliko godina menjao se i otvarao odnos AKP na vlasti i PKK (koja i. dalje smatra da je Odžalan njen vođa). Posebno zato što PKK više nije marksističko-lenjinistička partija i želi da oružje ućuti, a diplomatija radi svoj posao. Rezultat toga su neki dogovori između dve partije oko mogućeg kompromisa kojim će se okončati sukob. PKK je rekla da je spremna da napusti vojnu akciju i da učestvuje u „normalnom” političkom životu u Turskoj, pod uslovom da se Odžalan oslobodi iz zatvora i obezbede neka priznanja autonomije i jezičkih prava. Izgleda da je i AKP vlada bila spremna za dogovor, očigledno shvatajući da je čisto vojna pobeda nemoguća. Glavna prepreka je bila duboko uzajamno nepoverenje. Nijedna strana ne želi da položi oružje pre one druge. Upravo se raspravljalo o tome kako preći na nove aranžmane. Veliki problem obe ove partije je da obezbede saglasnost svojih pristalica. Erdogan je imao muke sa jednim krilom AKP, a Odžalan (možda manje od Erdogana) sa nekim elementima u PKK.

U sred ovih delikatnih razgovora nastao je ustanak na trgu Taksim. I nastala je dilema Kurda. Izgleda da postoje samo dve grupe koje su sklone predloženom „rešenju” kurdskih zahteva. Jednu čini Erdogan sa svojim pristalicama, a drugu neki segmenti sekularne levice koji su baš oslonac anti-Erdogan ustanka. Ostale grupe na trgu Taksim se upravo protive mogućim aranžmanima sa Kurdima. Šta bi onda trebalo da kurdski pokret uradi politički? Postoje neki kurdski militanti, posebno u Istanbulu i drugim velikim gradovima, koji su se pridružili pobuni kao pojedinci. Međutim, PKK pažljivo izbegava da bilo šta izjavi o ustanku. A u Diabarkiru, najvećem kurdskom gradu, broj demonstranata je veoma mali. Moglo bi se dogoditi da glavna žrtva anti-autoritarnog ustanka u Turskoj, budu upravo Kurdi.

Komentar br. 355, od 15. juna 2013.
prevela Borka Đurić