Kongres urbanista u Salcburgu
PROMIŠLJANJA O URBANOM RAZVOJU
Milan Prodanović
Kongres je ukazao na činjenicu da se planerske ali i razvojne prakse, nose sve više sa problemima klimatskih promena, mobilnosti, siromaštva, javnog zdravlja, stanovanja i sa problemima očuvanja habitata i spomeničkog nasleđa, a sve u spletu nebrojenih međuzavisnosti sila rasta i razvoja. Stoga su i alati koje planeri koriste, ali koji se svakodnevno i stvaraju, danas toliko raznovrsni kao što su i raznovrsni i ljudi i mesta za koje se planira, ukazujući na činjenicu da se već poodavno ne planira samo za stanovništvo i teritorije, već i za čitave kompleksne ekosisteme.
I ovogodišnji 45-ti kongres urbanista SCUPAD (Salzburg Congress of Urban Planning and Development) održan je od 9-tog do 12-tog maja 2013 u velelepnom Šlosu - dvorcu, inače spomeniku kulture na jezeru ispod ogranaka Alpa, još uvek pod snegom. Kao i svih ranijih godina, protekao je u dijalozima i otvaranju brojnih pitanja oko mesta i uloge urbanističke profesije ili šire prostornog planiranja u sklopu temeljitijih napora racionalnog sagledavanja nadolazećih trendova, a u namerama da se budućnost urbanih društava usmerava ka usklađenijem/ rezistentnijem poretku. Naslovljen temom „Izašli iz kutije - Različiti alati planiranja“ (OUT OF THE BOX: Diverse Tools for Planning), kongres je bio nameran da ukaže na činjenice da planeri širom sveta odista koriste različite „alate“ u naporu da oblikuju „robusnije/rezistentnije“ - RESILIENT- zajednice (novi pojam koji znači više od dosada koriščenog SUSTAINABLE „održive“!). Tu je težište stavljeno na predmet šireg interesovanja, a pored alata i instrumenata, na centralni koncept robusnije-zdrave zajednice. Pri tome su predavači uvodničari naglašavali da alati planera podrazumevaju čitav niz instrumenata, od tradicionalnih modela urbanog i prostornog planiranja i regulatornih alata/pomagala, pa do inovativnih dijaloških procesa uključivanja autentične direktne participacije građana, procedura koje su sve aktuelnije i sve prisutnije, posebno u društvima razvijene demokratije. Razmatrani alati obuhvataju i one koji uobličavaju javne i privatne tokove razvoja, podržavajući urbanu i ruralnu regeneraciju, ali podjednako uključujući i konceptualne i dizajn alate. Činjenica je da se danas razvijaju sve novije metode, procesi i instrumenti podstaknuti tehnološkim inovacijama u pomacima paradigmi planiranja, ali i naše svesti da su globalni izazovi sa kojima se danas suočavamo, kompleksniji nego što se to ranije mislilo.
U tom kontekstu i kongres SCUPAD-a 2013. pokušao je da ponudi transdisciplinarni uvid u ono što je nazvano „Kutijom za alate“ današnjih urbanista i prostornih planera.Ovom prilikom pozvani predavači i učesnici diskusija po grupama, ukazali su na čitav niz inovativnih alata i instrumenata koji se koriste širom sveta, ukazujući na primere iz dobro opremljenih „hi-tech“ centara, ali i alata koji angažuju i osnažuju ne-planere, danas već nezaobilazne subjekte „stejkholdere“ u zajedničkim planskim naporima da očuvaju, da ponovo promisle i da preoblikuju mesta i sredine u kojima žive, do kojih im je stalo i na što imaju jednaka prava participacije u odlučivanju. Izloženi primeri pokrivali su prostore od Adis Abebe, Sofije, Šangaja, Štutgarta, olimpijskog Londona, Beča, Milana, Kanadskog Kvibeka, Bukurešta.
Kongres je ukazao i na činjenicu da se planerske ali i razvojne prakse, nose sve više sa problemima klimatskih promena, mobilnosti, siromaštva, javnog zdravlja, stanovanja i sa problemima očuvanja habitata i spomeničkog nasleđa, a sve u spletu nebrojenih međuzavisnosti sila rasta i razvoja. Stoga su i alati koje planeri koriste, ali koji se svakodnevno i stvaraju, danas toliko raznovrsni kao što su i raznovrsni i ljudi i mesta za koje se planira, ukazujući na činjenicu da se već poodavno ne planira samo za stanovništvo i teritorije, već i za čitave kompleksne ekosisteme. Uvodnim referatom profesor Vincent Nadin, Englez koji predaje u Holandiji na TU u Delftu, osvrnuo se na evropska iskustva, modelski upoređujući različite prakse u četiri vodeće zemlje Evrope, izlaganjem o „Evoluciji modela i alata prostornog planiranja u Evropi“. Uporedio je prakse tradicionalnog urbanizma (kakav se praktikuje u Italiji i Francuskoj na pr.) sa obavezujućim zoniranjem i kontrolom izgradnje, pa preko upravljanja namenom teritorije (kako se praktikuje u Engleskoj) uz indikativne planove i kriterijume performansi, kako bi se posredovalo u konfliktnim interesima. Zatim se osvrnuo na strateško planiranje, sveobuhvatno i integrisano (kakvo se praktikuje u Holandiji), strategija kojima se koordinišu prostorni uticaji javnog odlučivanja, pa do regionalne ekonomije (kakva se praktikuje na primer u Irskoj), sa težištem na usmeravanje investicija u razvoj infrastrukture. A sve to sučeljeno u uporednom prikazu ovih različitih praksi, pristupa i procedura koje evoluiraju pod ubrzanim tehnološkim, informatičkim i društvenim promenama, kakve se odvijaju u evropskom prostoru, koji takođe evoluirara u prilagođavanju globalnim procesima.
Ovakvo evolutivno upoređenje protkao je osvrtom na kriterijume merenja/procena i na sisteme indikatora, na uticaje težišta moći i kompetencija, na relevantnost političkih ciljeva, na planersku doktrinu, njene zadatke i domete, na odnose države i tržišta, na odgovornost i uključivanja građana; na to što je obavezujuće ili proizvoljno ili na pitanja kategorizacije legalnih skupina i kvaliteta? Veliki broj predavača upoznao je učesnike sa širokim spektrom slučajeva u praksi, iznoseći uglavnom lična iskustva, stavljajući težište na prikaz primenjenih alata u procesima koji postaju sve više participatorni, a u kojima i sami mediji, kao moćno sredstvo, uobličavaju svest i javno mnenje i odigravaju danas posebnu ulogu. U tom kontekstu prikazano je i nekoliko filmova o participatornim procesima iz Njujorka (Bruklin, Bronks i dr.) sa primerima unapređenja ali i sa neuspelim pokušajima revitalizacije slamova ili urbane obnove u post-olimpijskom Londonu; o ekološkom prilagođavanju građevinskih intervencija u Štutgartu pod vlašću partije „Zelenih“ i sl. Ovakvim filmovima kao alatima planiranja, efikasno se ukazuje na široke izazove koje planiranje budućih intervencija unapred predočava u spektru mogućih pristupa planiranju i samom planu, od utopijskih, prognozerskih ili pak do strateških, naučnih uvida.
Vredno je pomenuti da SCUPAD- Alumni, kao međunarodna nevladina organizacija urbanista i planera, svoje aktivnosti odvija u sklopu Globalnog salcburškog seminara (Salzburg Global Seminar). Osnovan je daleke 1946-te od strane Harvardskih profesora i studenata, koji su vizionarski ustanovili kongresni centar za proučavanje globalnih trendova, a potaknuti i odmah po završetku katastrofe Drugog svetskog rata - prvog globalnog rata, u cilju da se tako nešto nikad ne ponovi. Sama organizacija SCUPAD-a osnovana je sredinom 1960-tih u vreme sveopštih, ali već naznačenih dalekosežnih promena.Tada su već naznačene korenite transformacije, vođene tehničko-informatičkim i pratećim naznačenim društvenim promenama u preoblikovanju globalne paradigme, koja je odstupala i ustuknula od autoritarnih pristupa i metoda, ustupajući mesto sve široj i neophodnijoj demokratizaciji razvoja. Kongresni referati i trodnevne neposredne diskusije na radionicama „okruglog stola“ daju ozbiljne reference i pouke kako za urbaniste i planere, tako i za moguća iskustva gradova, a posebno onih u tranzicionim okolnostima o opasnostima površnih paradigmi, pojednostavljenih primena nekontekstualizovanih modela i alata; formalizovanih površnih isticanja ili sprovođenja participatornih procesa i posebno zloupotrebe moćnosti Medija.
Ostvarena pozitivna dostignuća prikazanih primera tzv. razvijenih društava, inspirišu promišljanja i za drugačije situacije, teritorije i stepen razvoja. Ona univerzalno figuriraju kao neophodni visoki ciljevi demokratizacije, ali istovremeno upozoravaju na moguće skrivene prepreke i pervertije osnovnih ideja neophodnog održivog i rezistentnog i zdravog urbanog razvoja. To sve nameće stalnu obavezu na neophodni osvrt na različite i duboke lokalne patologije, koje je neophodno na vreme i u toku planiranja prevazilaziti, kako bi se stvorile uravnotežene okolnosti razvoja, koje je deo razvijene Evrope i sveta već odavno artikulisao i realizovao ili bar strateški uobličio.
Milan Prodanović
