Kako nadoknaditi propušteno i redefinisati teoriju urbanizma za sve zajednice gradova?

RELEVANTNOST JEDNE KNJIGE ¹ (DAVNO PREVEDENE I NEOBJAVLJENE)
Dejvid Harvi: „Društvena pravda i Grad“ ²

Sonja Prodanović

Davnih osamdesetih, ozbiljnije smo se bavili urbanizmom i prostornim planiranjem, serijama „Planova područja posebne namene“ (energetskih površinskih kopova, nacionalnih parkova, vodnih slivova i resursa, zaštite spomeničke baštine, zaštite životne sredine i td), generalnih, urbanističkih i detaljnih planova. Dosta toga bilo je između ostalog, vezano i za pitanja teorijskog pristupa generalno, ali danas posebno relevantno, korisna iskustva sticali smo radeći timski i dijaloški konstruktivno sa kolegama i institutcijama i na Kosovu i Metohiji!

Segmentarna urbana regulativa

Već tada su se na mnogim akademskim i društvenim nivoima i pokrenutim raspravama, sagledavali teorijsko metodološki raskoraci ondašnje regionalne, prostorno planske i urbane regulative. Bila je (ali i ostala!) sektorski segmentarno postavljena, ovisna o političkoj kontroli investiranja i lociranja.Temeljena je determinantno na spornim statističkim podacima, bez osnova u ažuriranim katastrima ili jasno definisanim pravima i obavezama privatnog i javnog vlasništva nad resursima i lokacijama. Međutim, već tada se javlja i ozbiljan ekološki pokret i svest o njegovom značaju u urbanom i prostornom planiranju, posebno kad su se planski uzimala u obzir pitanja lokalnog razvoja i zdravlja stanovništva, dostupnosti i racionalnijeg korišćenja i zaštite resursa. Na takvim osnovama kritičkog uvida i ekoloških saznanja, formulisana je potreba za novom metodološkom agendom i elaboriran je konstruktivan timski rad (npr. o problemima naglog rasta Prištine, stanja životne sredine Kosovske Mitrovice i dr.), a između beogradskog i prištinskog tima nije bilo sporenja, već naprotiv mnoga prijateljstva i profesionalna solidarnost negovala su se i po završetku projekata. Bili smo zajedno svesni već tada iskazanih velikih regionalnih razlika, ali ne samo u ovom regionu bivše zajednice, kao i visokih stopa nezaposlenosti koje su prikrivane olakšanim mogućnostima ekonomske emigracije. Problemi neefektivnog urbanog i ekonomskog razvoja (regionalni dispariteti, divlja gradnja, nekontrolisani rast gradova i pražnjenje sela), ostali su dugo zvanično neiskazivani, da bi godinama kasnije eskalirali u dramatičnim konfliktima različitih, nejasno artikulisanih interesa. Multiplikovanje problema pokazivalo je da se u ondašnjim teorijskim i planskim okvirima oni ne mogu rešiti, a mnogi naši eksperti i poneki političar, ukazivali su na potrebu ozbiljne promene osnovne teorijske matrice i drugačijeg reformskog pristupa društvenim i razvojnim potrebama.

Krsto Hegedušić: Pater noster, 1965. ulje, tempera na platnu 120x140 cm

U takvom kontekstu, smatrali smo još onda da je uputno ukazati na nova teorijska promišljanja i jednu bogato dokumentovanu viziju promene matrice - „paradigm switch“- elaborirane u tekstovima, već tada priznatog emeritus profesora sa Oksforda, geografa i antropologa Davida Harvija. Prevođenjem 1980-te (ali do danas neobjavljene !) njegove druge knjige „Društvene pravda i Grad“ iz 1973-te (prva „Explanation in Geography“ 1969, primljena je kao teorijska revolucija i to ne samo u geografiji!), pokušali smo ukazati na nove geneze teorijskog, multidisciplinarnog promišljanja, koje su i nama upravo tada nedostajale. Izgleda da nam još uvek ovde nedostaju, dok se eto danas ovog maja, na Univerzitetu u Njujorku gde Harvi predaje, obeležava 40 godišnjica objavljivanja upravo ove knjige! Ne znamo za sličnu svečanost bilo gde a da je vezana za jednu stručnu knjigu!

A ovde ni do danas 2013-te, o značaju ozbiljnijeg teorijskog shvatanja „prirode teorije“, „prirode prostora“, „prirode društvene pravde“, „prirode urbanizma“, „upravljanja i istraživanja“ problema urbano-ruralne dihotomije u našoj mukotrpnoj tranziciji malo je pisano, a još manje strateški osmišljeno. Stoga i dalje smatramo, da bi uvid u celokupno, a u međuvremenu i elaborirano, bogato višeslojno delo ovog izuzetno aktivnog i po mnogima najznačajnijeg teoretičara, bilo od koristi svima koji pokušavaju da razumeju ili promišljaju budućnost naznačenih, ali i mnogo širih tema kojima je ovaj autor posvećen, pa stoga i označen kao jedan od najznačajnijih teoretičara danas u svetu. Možda bi nam upravo detaljni uvid u analitički aparat i paradigme prostornog i urbanog razvoja po ovom autoru, mogao dati relevantnu matricu definisanja karaktera i koncepta „zajednica gradova i opština“ i to ne samo za teritoriju Kosova i Metohije!

O prirodi teorije po Dejvidu Harviju ³

Inicijalni stav autora o teoriji, proizlazi iz argumenta o veštačkom odvajanju metodologije od filozofije, koje nije nikad drugačije ni posmatrao već samo kao stvar praktičnosti, spoznajući istovremeno koliko iznenađujuće daleko „praktičnost“ može da nas zavede. Jer iz ovakve podvojenosti proizlaze tendencije da se „fakti“ posmatraju odvojeno od vrednosti, „objekti“ nezavisno od subjekta, „predmeti“ kao da poseduju identitet neovisno o ljudskoj percepciji i akciji, a „personalni“ proces saznanja, kao odvojen od „javnog“ procesa iskazivanja rezultata. Harvi odbacuje ove podele kao štetne za analizu, čak i u njihovom očigledno bezopasnom obliku podele zbog praktičnosti. U početku je smatrao, da formulisanje teorije zahteva stvaranje odgovarajućeg jezika, s fiksnim definicijama i značenjima, kojeg bi koristili za razgovor o fenomenu, na logičan i dosledan način: „Prihvatio sam da definicije mogu nametati zaključke i da sistem razmišljanja, ustanovljen na fiksnim definicijama i fiksnim kategorijama i odnosima može više inhibirati, nego povečati našu sposobnost pimanja sveta“ U početku su mu ovo izgledali manji problemi, inherentni procesu naučnog istraživanja u celini, ali kasnije autor tvrdi, spoznaje da su postupci kategorizacije zaista fundamentalni jer „bitno je da se razume kako su kategorije ustanovljene i posebno, kako dobijaju značenja i kako se kroz primenu transformišu“.

Stoga zagovara kontekstualno ustanovljena značenja, drugim rečima značenja koja se smatraju pomerljivim. Ali ne u nekom besciljnom ili proizvoljnom smislu, već kao deo procesa kroz koje društvo prihvata izvesne pravce promišljanja, u cilju racionalizacije određenih pravaca akcija, prioritetnih nad drugima. Autor tvrdi, da postoje razni vidovi teorija sa ulogom određene funkcije u društvenom kontekstu i svaki vid ima za sebe vezanu određenu proceduru verifikacije. Opšta distinkcija, koju autor daje između statusa-quo, revolucionarne i kontrarevolucionarne teorije, daje određeni uvid u pitanja verifikacije i tvrdi da se: „verifikacija postiže kroz praksu, što znači da je teorija praksa u vrlo značajnom smislu. Kad teorija kroz primenu postane praksa, tada je i samo tada, verifikovana“!

Predgovor za "Društvena pravda i Grad" ⁴

Autor u predgovoru smatra potrebnim da prezentuje biografske detalje o tome kako je došlo do pisanja ove knjige, s obzirom da objašnjavaju neka svojstva njene strukture. Po završetku studije o metodološkoj problematici geografije, koja je publikovana pod naslovom „Objašnjenja u geografiji“, počeo je da istražuje izvesne filozofske postavke, koje su u toj knjizi bile namerno izostavljene. Posebno je smatrao značajnim i uputnim da istraži kako ideje društvene pravde i filozofije morala - ideje koje se obično smatraju distinktivnim i izdvojenim avenijama istraživanja od filozofije nauke, koja ga je do tada zaokupljala – mogu biti relevantne za geografska istraživanja i za ona područja intelektualnog napora, kao što su prostorno planiranje i regionalne nauke, sa kojim geografija ima mnogo zajedničkog.Izgledalo mu je, da je bila prihvatljiva početna pretpostavka da su principi društvene pravde, donekle relevantni i za primenu prostornih i geografskih principa u urbanom i regionalnom planiranju.

Krsto Hegedušić: Proljeće na smetlištu, 1960. ulje, tempera kolaž na platnu 130,5x206cm

Interakcija između istraživanja „ideje zbog ideje“ i rezultata istraživanja prakse i iskustava, izazvala je evoluciju njegove opšte koncepcije o urbanizmu i urbanim problemima, kao i njegovih stavova o tako različitim temama kao što su „priroda prostora“, „priroda teorije“ i pre svega “prirode saznanja“ i naučnog istraživanja uopšte. Eseji u ovoj knjizi, pisani su u različitim tačkama evolucione putanje, pa prema tome predstavljaju i istoriju evoluiranja jednog stava. On veruje da to jeste vid istorije, koji je izgleda neminovan svakome, ko traži odgovarajući i pravi put približavanja stavova utemeljenih u društvenoj i moralnoj filozofiji s jedne strane i konkretnih materijalnih pitanja, koje uslovi u urbanim centrima zapadnog sveta, upućuju jedni na druge.

Razmišljajući o evoluciji svojih ideja, koja se odigrala pišući ovu knjigu, autor identifikuje evoluciju u četiri osnovne teme, koje se međusobno prepliću oko centralne, dominantne i nepromenljive teze. Obzirom da su društveni procesi i prostorne forme u našoj svesti uglavnom različiti, ako ne i u realnosti, njegova osnovna preokupacija u toku godina bila je, da zaleči taj rascep u našoj svesti, između onog što prividno izgledaju kao dva distinktivna i neuskladiva vida analize. U esejima, ima evolucije u načinu shvatanja ovog problema, kao i u razmatranim rešenjima. Distinkcija između društvenih procesa i prostornih formi, uvek se smatrala više veštačkom nego stvarnom, ali u poslednjem poglavlju ta distinkcija je posmatrana kao nestvarna, u prilično drugačijem značenju. Tu se prostorne forme ne vide kao beživotni predmeti u čijim se okvirima odvijaju društveni procesi, već kao okviri koji „sadrže“ društvene procese, na isti način na koji su i sami društveni procesi prostorni! Kako najbolje opisati međupovezanost društvenih procesa i prostornih formi, koja proizlazi iz same društvene prakse, predstavlja samo po sebi više problem kojeg društvena praksa treba da prevaziđe, nego problem koji je vezan za osobine same realnosti. Stoga Harvi ovaj problem analizira kroz četiri teme: „priroda teorije“, „priroda prostora“, „priroda društvene pravde“ i „priroda urbanizma“, koje okružuju ovu centralnu tezu o društvenim procesima i prostornim formama. One su često u suštini pritajene, ali u kritičnim tačkama izbijaju kao reperi eksplicitnog razmatranja, pomažući usmeravanje analize, jer su „teme su u međusobnoj interakciji kao da su na magičnoj vrtešci“!

Tvrdeći da koncepti ne moraju biti odmah očigledni čitaocu, dok se prepliću oko tema „društvenog – procesa – prostorne – forme“, autor je već u uvodu ustanovio pritajena svojstva svakog od njih. Ukazao je i na teškoće, koju ovakav pristup stvara, jer se teme odnose i odražavaju jedna prema drugoj na tako komplikovan način, da bi izolovanje svake od njih pojedinačno za eksplicitno razmatranje, označilo nepovratnu štetu opštoj evoluciji argumenta. Pošto mu je cilj bio, da čitaocu da više repere nego gotove odgovore, dao je detaljniji opis, kako je svaka tema u početku viđena i kako se na kraju iskazuje. Veruje da je na taj način olakšao čitaocu da razume kako dolazi do toga da se „priroda teorije“, „priroda prostora“, „priroda društvene pravde“ i „priroda urbanizma“ posmatraju na značajno različite načine u toku razrade analize, ali i ne iskazuju odvojeno u društvenoj praksi. Autor zauzima jasan stav da „kad teorija kroz primenu postane praksa, tada i samo tada, jeste verifikovana. Isticanje ovog stava i zaista, isticanje cele evolucije u koncepciji teorije znači skretanje od filozofskog idealizma ka materijalističkoj interpretaciji ideja, koje nastaju u određenom istorijskom kontekstu“, tvrdi Harvi u svom epohalnom delu: Social Justice and the City ⁵, obnovljenom izdanju 2009-te.