Monarhija kuca na vrata

NEMA JEDINSTVA NA SILU

Dragan Stojković

Groteskno izgleda poziv na narodno jedinstvo 26. maja sa Oplenca – u atmosferi pevanja četničke himne đeneralu Draži i skandiranja „hoćemo Kralja“

Kad „ugledni svetski stručnjak za brendiranje Sajmon Alkont“ izjavi da Srbija među državama bivšim monarhijama ima najviše izgleda da se vrati ovom državnom uređenju, i kada tu vest objavi domaća agencija za istraživanje javnog mnjenja „SAS Intelligence“, koja je 9. maja promovisala rezultate prvog istraživanja javnog mnjenja o ovom pitanju, i sve to u vremenu koje neposredno prethodi ponovnom sahranjivanju članova porodice Karađorđević, na Oplencu, onda je očigledno da projekat restauracije monarhije u Srbiji ulazi u novu fazu. Rezultate istraživanja Agencije „Intelidžens“ koja je sve svoje referentne projekte ostvarila u poslednje dve godine, treba prihvatiti i uzimati za ozbiljno sve dok se ne pojave istraživanja i drugih specijalizovanih agencija koje se istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji bave i u dužem periodu.

Dakle, šta nam kaže ovo ispitivanje javnog mnjenja koje je kako se navodi sprovedeno na uzorku od 1.615 ispitanika, u 16 mesta u Srbiji (bez KiM), stratifikovano prema regionu, polu, godinama i urbanim - ruralnim sredinama? Na pitanje da li je za obnovu monarhije 39,7% ispitanika je odgovorilo potvrdno, protiv 32,3%, a onih koji „ne znaju“ je bilo 27,4%. Za razliku od Vojvodine i ostatka Srbije bez Beograda (Jug) gde je izjašnjavanje za monarhiju izjednačeno – 40,9%, u Beogradu je protiv monarhije 45,8%, za monarhiju je 23,3%, a ne zna 21,8%.

Ko je za monarhiju? Većina su muškarci (56,6%), stanovnici gradova (62,8%), srednjeg obrazovanja (57,3%) i nezaposleni (43,9%). A protiv monarhije su većinom u Beogradu (45%), visoko obrazovani (40%) i penzioneri (39,05%). Utisak koji na javno mnjenje mogu da ostave ovako prezentovani rezultati jeste pre svega da ovo pitanje više nije marginalno i da se stavlja na politički dnevni red jer je podeljenost javnosti skoro pola-pola, čak sa prednošću koja se daje povratku Monarhije, pogotovo sa tendencijom promene stava u populaciji penzionera.

Insistiranje na Kralju Petru II

Drugi značajan događaj u strategiji restauracije monarhije, jeste preseljenje posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević, u crkvu svetog Đorđa na Oplencu, 26. maja. U svim medijima i izjavama zvaničnika utvrđeno je bez razmišljanja i trunke sumnje nasleđeno titulisanje prestolonaslednika Petra Karađorđevića nazivom Kralja Petra II, što ne odgovara pravnoj istini, isto onako, kao što Knez Lazar Hrebeljanović nije bio Car Lazar. Rečeno je već da je Kraljevina Jugoslavija bila ustavna monarhija, i da je prema važećem Ustavu iz 1931. koji je oktroisao Kralj Aleksandar, monarh stupao na presto tek sticanjem punoletstva i polaganjem zakletve pred Narodnim predstavništvom (Skupštinom). Zbog poznatih događaja, 27. marta 1941. i rata koji je usledio, ni jedan od ova dva uslova nije bio ispunjen. Poznato je da u kasnijem sledu događaja prestolonaslednik Petar abdicirao, a da je na narodnom referendumu izabrana Republika. Argumenti da je Petra za kralja miropomazao srpski patrijarh i da je on samim rođenjem, i smrću svog oca postao kralj su apsurdni, jer je Kraljevina Jugoslavija bila multikonfesionalna, a pravo primogeniture je bilo primenjivo u srednjevekovnom pravu, a ne i u pravnom sistemu modernih ustavnih monarhija. Pojednostavljen ceo problem se najbolje ogleda u mišljenju novinarke jednog dnevnog lista koja na svu ovu argumentaciju odgovara začuđeno i potpuno uvereno – ma kakav Ustav, kakva zakletva, pravo primogeniture je iznad pomenute ustavne obaveze! Upravo ovakvo razmišljanje očigledno vlada celim korpusom monarhistički opredeljenih građana, novinara, političara, da ne govorimo o kleru SPC. I upravo ovakav stav, budući da je pra-vo rođenja iznad zakona – da je sin Kralja Aleksandra automatski Kralj Petar II, nosi u sebi svu suštinsku kontroverzu ovog pitanja koja ima veoma ozbiljne društvene, političke i kulturološke posledice. Ovde se radi i o kulturnom obrascu shvatanja istorije, društva, države, iz koga u ponašanju pojedinaca na svim društvenim nivoima, ishode mnoge svakodnevne pojave u svim oblicima života a kojima ne možemo da otkrijemo uzrok.

Zakoni su iznad gospodara

Ograničavanje vlasti suverena i njegovo dovođenje „k poznaniju prava“ je civilizacijski proces koji je u Evropi trajao vekovima. Rezultat tog procesa su državna uređenja ustavnih monarhija i republika koje se temelje upravo na principu da su zakoni iznad vladara, i svih ostalih moćnika, kako je to sekretar Praviteljstvujušćeg Sovjeta, Doktor prava Teodor Filipović, alias Boža Grujović, još 1805. godine u „Slovu o slobodi“ napisao: „I ovaj mudri i pravedni zakon, da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, svjaščenstvu, vladikama: svakome malomu i velikomu. On će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati“. Kritika titulisanja prestolonaslednika Petra kao kralja, nije samo glas razuma koji dolazi sa nemonarhističke, republikanske strane. On mora da se pojavi i sa strane onih koji su za monarhiju, a tvrde da su za ustavnu monarhiju. Upravo zbog legitimiteta ovog zahteva za obnovom ustavne monarhije neophodno je usvojiti činjenicu da je pogrešno i nedopustivo imenovanje prestolonaslednika Petra titulom kralja. Jer, nepriznavanjem Zakona (Ustava iz 1931. ma kakav on bio, i kako bio proglašen) daje se karakter i svakom budućem vladanju. I opravdane su sumnje da će zakoni biti u službi moćnika okupljenih oko centra moći. Znamo sva iskustva u ovom pitanju i iz naše republikanske istorije. Počev od čuvene Titove da se „ne treba držati zakona ko pijan plota“, sve do ove stihije nasilja i bezakonja tokom devedestih, i do dan danas.

Nije slučajno što je u našoj kulturi odnos prema poštovanju ovozemaljskih zakona, koji su iznad gospodara, odbojan. Neke od bitnih osobina naše kulture jeste odsustvo poštovanja svih autoriteta, počev od onih u religijskoj sferi. To je doprinelo stvaranju i religijskog obrasca po kome je Bog, maltene, naš sunarodnik, sabrat i saučesnik u našim pothvatima, a ne autoritet čiju reč treba slušati, i poštovati je. Nepokornost se uzima kao vrlina u ovom narodu a u isto vreme sila i nasilje su jedini način da se narod drži u redu i miru. Tako misli isuviše ovdašnjih „građana“ tražeći u političkim liderima, u čvrstoj ruci, u jakim pojedincima, rešenje za sve svoje probleme. Nasilje na svim nivoima, od države do porodice jeste utemeljeno u našem društvenom biću, jer u tom perverznom odnosu postoji u isto vreme, u jednoj ličnosti, lukava poniznost prema jačem i osionost i bahatost prema slabijem. Generacije naše dece tokom vek i po savremene istorije u temelje svoga znanja nisu ugrađivale onu jednostavnu rečenicu Bože Grujovića niti njegovo Slovo, jer je ono svesno izbrisano iz istorije, upornim izbacivanjem iz svih izdanja Memoara prote Mateje. Ideje koje su od renesanse do prosvetiteljstva gradile kulturni obrazac savremenog sveta progovorile su kroz Božu Grujovića na samom početku savremene srpske istorije, i na početku su bile odbačene. Setimo se sudbine zahteva za prvim ustavom: Božu Grujovića, sekretara Sovjeta, i Sovjetnike je Vožd Karađorđe kuburom najurio pa su bežali skakanjem kroz prozore. Kob ove političke ideje i političkog nasilja prati Srbiju kroz celu njenu istoriju. Pa nije čudo što današnji političari, istoričari, učitelji, novinari i njihovi urednici, u nepoznavanju prava, nastavljaju sa utemeljivanjem neistine i pogrešnog civilizacijskog koda.

Jedinstvo u nasilju

Groteskno izgleda poziv na narodno jedinstvo 26. maja  sa Oplenca – u atmosferi pevanja četničke himne đeneralu Draži i skandiranja „hoćemo Kralja“. Uslov za ulazak Srbije u EU nije samo priznavanje Kosova, nego, pre svega, izgradnja stabilnog društva. Na šta će ličiti stabilnost društva kad se jedinstvo zasniva na povinovanju jednoj od dve nekad suprotstavljene strane? I to onoj koja je bila poražena. Kakvo to jedinstvo treba da bude ako se druga strana istorijski optužuje za „okupaciju na ruskim tenkovima“ (antropolog Bojan Jovanović u emisiji Olivere Kovačević, Prvi program RTS) – kao što je, dakle, De Gol „okupirao“ Francusku na američkim tenkovima. Ko je tu bio na kojoj strani? Ovakva shvatanja i izjave, i mnoge druge u tom duhu, sa idealizovanjem monarhističke vladavine, života i ličnosti vladara, i falsifikovanjem istorije XX veka, već godinama se, svakodnevno, bez otpora i demantija nameću kao „istina“, a na njima se, o apsurda, zasniva poziv na narodno jedinstvo.

Kada se neistina pusti u narod kao istina, ona dobija zamajac i snagu nepredvidivu. Klicanje se pretvara u urlanje, pretnja prstom u pesnicu, postaje zlo pušteno sa lanca ili iz Pandorine kutije. Zbog toga je insistiranje na poštovanju Zakona i ispravnog titulisanja članova porodice Karađorđević jedan od pravih i neophodnih uslova istinskog narodnog jedinstva.

Dragan Stojković