DVA LICA JEDNE VLADE

Ako se Vojvodina sumnjiči za separatizam jer je različita, postavlja se pitanje šta u Evropi koja je simbol različitosti, traži Srbija, ako sama nije spremna da prihvati različitost u sopstvenoj zemlji

Olivija Rusovac

Može li jedna košmarna politika da dovede do racionalnog finala? Vicepremijer Aleksandar Vučić ima neki bizaran problem sa spavanjem. U autorskom tekstu za Danas napisao je da je prespavao pad Berlinskog zida i još dvadeset i više godina posle tog planetarnog događaja 20-og veka. Pravdajući svoju uspavanost (koja za jednog političara deluje krajnje neumesno, tim pre što biografski podaci kazuju nešto sasvim drugo), Vučić piše da je i cela nacija prespavala to uzbudljivo i značajno doba. Nacija je dakle, bila u carstvu snova, pa i on koji je poznat po tome što sve deli sa svojom nacijom.

Uspavani Aleksandar Vučić

U tom prostranstvu i u uterusu kolektivno uspavane nacije on je sanjao zajedničke nevine snove. A onda je došao na vlast i valjalo se probuditi, čak i ako ta budnost deluje kao bunilo. Nema više toplog uterusa nacije i Vučić je morao da prođe proces individuacije. Sada je sam, ali ga muče noćne more. Kako je izjavio na televiziji, te noćne more prouzrokuje stanje srpske privre Aleksandar Vučić nije zadužen za privredu, a ipak je svoju duboku zabrinutost na ivici košmara podelio sa nacijom, umesto da o tome porazgovara sa ministrom u vladi čiji su resor privreda i finansije, a to je Mlađan Dinkić. Uostalom, kakav bi odgovor mogao da čuje od najneuspešnijeg ministra koji je sistematski uništavao srpsku privredu tokom deset godina tako da ona skoro i ne postoji, osim onog što investiraju stranci uz bogate subvencije. Iz ranijih vlada Dinkić je poznat po tome što je davao lažna obećanja: da će akcije vredeti hiljadu evra, da će bolji život doći „krajem godine“ ili „iduće godine“, da će nas kriza mimoići, da će strani investitori pohrliti u Srbiju... Mlađan Dinkić je, kako se pokazalo mnogo uspešniji u borbi za političko samoodržanje, nego što ume da se nosi sa sve gorom situacijom u srpskoj privredi. Tako da prema rečima ekonomiste Ljubodraga Savića, „nema šanse da do kraja godine bude bolje, kako je obećala vlada, i da čak i BDP od 2 odsto ne premašuje BDP iz 2008, pre ekonomske krize“.

Ranijih godina Dinkić se u vladama održavao kao nužni koalicioni partner iz G-l7 plus.U ovoj vladi Dačića i Vučića,  Dinkić je, kako izgleda, sve manje ministar finansija i privrede, a sve upotrebljiviji kada su u pitanju neki nepopularni potezi koji bi škodili evropskom imidžu SNS-a. Ukratko, sve se manje računa na Dinkićevu sposobnost da oporavi srpsku privredu. Uostalom, vicepremijer Vučić je izjavio ono o noćnoj mori i otišao u Rusiju da tamo ugovara poslove. Dinkića je ostavio da razmišlja o tome šta sve mogu da donesu vicepremijerove noćne more i kakvo je značenje te opore poruke koja je došla upravo posle prerastanja Ujedinjenih regiona u političku partiju, što je predstavljeno kao trijumf. Razume se da nova partija i njen predsednik Dinkić imaju ambiciju da budu jači koalicioni partner, da igraju značajniju političku ulogu i dobiju veći komad vlasti.

Krsto Hegedušić: Suša, 1959. ulje, tempera na platnu 139x162 cm

Koliko je opsenar kao ministar, Dinkić je toliko stvaran kao političar. Uspeo je da sruši četiri demokratske vlade i da se uvek vrati na političku scenu. Sada je osnažen i pravom političkom partijom čiji su ciljevi da Srbija dobije sedam administrativnih regiona (Vojvodina, Beograd, Šumadija, Pomoravlje, Istočna, Zapadna i Južna Srbija), dvodomni parlament, manji broj poslanika, direktan izbor predsednika regiona, gradonačelnika i predsednika opština.

Ministar kao opsenar

Dinkiću se ne veruje, ali takav odnos nepoverenja bio je manje više u rukavicama, sve dok ga čak i bivši premijer Mirko Cvetković nije izbacio iz vlade. Srpska napredna stranka je, međutim, brutalnija i Dinkića već počinje da upotrebljava u skladu sa svojim potrebama, pošto je uvidela da od njega kao ministra finansija i privrede ima malo koristi. Čak ga postepeno i degradira, što je postalo jasno u slučaju zakona o oporezivanju druge kuće ili stana koje je Dinkićev kabinet naprasno povukao uz obrazloženje da će pogoditi siromašnije građane. Tako se Vučićeva stranka pokazala kao zaštitnik onog što je preostalo od građanske klase, dok oni bogati nisu ni pomenuti. Oni su čak i verbalno zaštićeni. Što se više pokazuje kao promašeni ministar finansija i privrede, jer eto, sada njegov posao radi Fisklani savet koji već dugo upozorava na pogrešne ministrove poteze, Dinkić postaje sve zubatiji kada su u pitanju Vojvodina i Beograd. Posle SNS-a i on se uključio u hajku. Posao mu je olakšan jer je temu otvorila SNS i on sada obavlja posao od kojeg se ta stranka privremeno distancira da ne bi uzbunila evropske države od kojih očekuje famozni „datum“.

A šta očekuje Dinkić? Možda da Vučić zaboravi na svoje noćne more kada bude čuo ono što toliko priželjkuje -  kako njegov ministar finansija napada demokrate u Beogradu i Vojvodini i traži prevremene izbore, baš kao i SNS. Teško je reći da li to što radi Dinkić spada u ludost, bezobrazluk ili proračunat potez, ali je u svakom slučaju neprimereno da ministar finansija i privrede, a baš su finansije i privreda u katastrofalnom stanju, prebacuje Beogradu i Vojvodini privredno zaostajanje, kao da svuda okolo cvetaju ruže i kao da svi ostali napreduju. Kada je cela država u krizi i u opasnosti da bankrotira, Dinkić na promociji svoje stranke uzvikuje kako su Vojvodina i Beograd bili motor razvoja u Jugoslaviji. Danas pokrajinska vlada, umesto da pokreće velike projekte, preuzima ulogu lokalnih vlasti i kreči biblioteke, kaže on, i dodaje da Beograd, ma koliko se gradonačelnik hvalio, sve više zaostaje. Zato su nam potrebni prevremeni izbori u Vojvodini i Beogradu, peva Dinkić refren tako umilan ušima lidera SNS. I to je dovoljno da se nastavi „pas de deux“ jedne košmarne politike. To što Dinkić huška javno mnenje protiv Vojvodine, dobro se uklapa u projekat ukidanja njene autonomije, o čemu se vodi i rasprava pred Ustavnim sudom, ali pod drugim, benignim imenom. Ustavni sud će odluku o tome doneti krajem godine, kada bude bilo jasno da li se Srbiji otvaraju vrata ka Evropi ili se stvar odlaže za duže vreme. Paradoksalno je da se srpski nacionalisti bore za autonomiju Srba na Kosovu, a smeta im autonomija Vojvodine. Mnoge stvari su u Srbiji na ispitu. Kultura, obrazovanje, odnos prema prošlosti, odnos prema susedima. Ali je najveći ispit Vojvodina.

Test za Evropu

Upravo to je test za jednu novu politiku kakva do sada ovde u suštini nije nikada ni vođena, test  sposobnosti da se prihvate i razumeju jedna tradicija i način života, da se prihvate različitosti, drugačiji jezici, kulture i nacije. To što je propao pokušaj reprize jogurt revolucije ne znači da je Srbija postala otvoreno i tolerantno društvo. Uostalom, ta sposobnost i usmerenost će se ogledati u odluci Ustavnog suda i zato je njen značaj dalekosežan, jer će postaviti temelje na kojima će počivati srpsko društvo. Ako se Vojvodina stalno sumnjiči za separatizam jer je različita, onda se postavlja pitanje šta uopšte Srbija traži u Evropi i kako zamišlja da bude njen deo, kada u Evropi živi toliko različitih ljudi, država i nacija, a sama je nespremna da prihvati različitosti u sopstvenoj zemlji. U ovom trenutku u Srbiji je skoro sve u znaku zauzimanja starta. Dvoličnost političara i nedostatak političke hrabrosti onih koji presudno utiču na formiranje društva, otvaraju mogućnost za različite izbore. Ako nam se otvori evropski put, biće šansi za promenu političkog i kulturnog koda. U protivnom, Srbija će se opet zatvoriti u svoj totalitarni mrak koji se ovde rado naziva jedinstvom.