Aca Singer, svedok u vremenu zla

Aca Singer: „Sećanja 1994-2007“, izdanje jevrejskog kulturnog i humanitarnog fonda „Sabitaj Buki Finci“, Beograd 2012.

Ova vredna knjiga o antisemitizmu zaslužuje neku vrstu uvoda, a mi ćemo se ograničiti samo na neke napomene, umesto uvoda. U akademskom smislu poznate su istorije antisemitizma kao mrlje na licu moderne civilizacije koja se naziva hrišćanskom. A etosu te civilizacije u smeru modernog ogroman je doprinos jevrejske nauke i književnosti - da se ograničimo na to - a hrišćanstvo se koreni u judaizmu čiji pečat stoji i danas kao i vekovima. Neobično ali tačno, upravo se hrišćanstvo nije najbolje snašlo s problemom antisemitizma. Godine 1986. papa rimski je prvi put kročio u sinagogu. Veliki hrišćanski mislioci to znaju, delom i priznaju - ali antisemitizam tinja pa i bukne kao zlo s vremena na vreme. Još se čuju besmislice o narodu „bogoubici“ koji je svima kriv za sve. „Dok se hrišćanska civilizacija ne izleči od antisemitizma, za njom će se vući greh koji će ostati prepreka njenom napredovanju“. To je zapisao Žak Mariten. Vaseljenski patrijarh Vartolomej je još precizniji. On je, ulazeći u sinagogu, kazao da su hrišćani krivi, i da vekovima ćute o ovoj „gorkoj istini“. Ko sve nije govorio i ko sve nije ćutao o antisemitizmu- od pape Pija XII do naših dana. Na Veliki Petak oglasio se bio i papa Benedikt XVI i udario „uskršnji šamar Jevrejima“ - pozvao ih je da se pokrste. To je izazvalo buru. Oglasili su se nemački teolozi katolici sa gnevnim protestom, a to je bilo 2008. I neka se naše napomene ograniče na ovom. Nekima će one smetati a nekima pak neće biti dovoljne. Antisemitizam i dalje traje i svuda ga ima i ima ga i u Srbiji koja nije neka posebno antisemitska zemlja. Kaže se da je antisemitizam marginalna pojava, ali to nije sasvim tačno. Stoga ćemo se držati knjige ovog važnog svedoka koja je svojom iskrenošću izazov i za pera koja se bolje bave ovim zlom od autora ovih redaka.

To potvrđuje i knjiga Ace Singera koja nije samo hronika o nekim „incidentima“ iz ugla ličnog svedočenja, već i delo koje opominje najvećma intelektualnu javnost, a posebno njen deo iz SPC. Incidenti su samo ono što se najčešće vidi - slogani protiv Jevreja nas gledaju sa zidova u gradu - a smisao je dublji i na svoj način zagonetniji. Kada se pomenu Nikolaj i njegovi današnji sledbenici, čuje se jedno zbunjujuće objašnjenje. To je navodno samo „teološki antisemitizam“ koji se hrani resursom novozavetnih spisa. To je tačno, ali nije dovoljno.

Taj se teološki antisemitizam izliva na širokom prostoru. Od ulice do stotine naslova antisemitskih knjiga koje srećemo u knjižarama u gradu. Ozbiljno uzeto inače, za teološki antisemitizam razloga striktno teoloških nema - Jevreji su „naša starija braća po veri“. Ni to ne pomaže čak i kada to naglašavaju s najvišeg mesta u hrišćanskim crkvama. Ozbiljni ljudi znaju da je recimo knjiga Nikolaja  Velimirovića „Kroz tamnički prozor - poruke srpskom narodu“ - nastala 1945. - sramota jezika srpskog i da u njoj nema ni traga neke misli, ali on je od 2003. svetac u ikonostasu SPC. I ne samo u crkvenom ikonostasu već i u nacionalnom i štampa se kao „duhovna vertikala“ srpske kulture. Ko sve, uostalom, nije svetac kod nas - posebno u novije vreme - pa je svetac i Jovan Zlatoust koji ima zapovedni dan u crkvenom kalendaru, a onaj ko je čitao njegovo delo „Osam homelija protiv Judeja“ - nismo sigurni da li je to u Srbiji prevedeno - lako će videti da tu ni svetosti ni misli nema, osim mržnje protiv Jevreja kao naroda i ljudi.

Sve postaje komplikovanije kada se sve to nađe na zastavama desničarskih organizacija, od kojih su neke navodno zabranjene. To su sveci i bojovnici „Obraza“ nekih rasonalista. Mi koji smo o Nikolaju pi-sali godinama i reagovali, nemamo potrebe da ovde široko o tome govorimo. U vremenu zla, koje nas je pratilo u vreme Miloševićevog ciklusa balkanskih ratova svi smo bili „jevreji“ i javno žigosani tako imenom i prezimenom. Aca Singer je hroničar i, kao čelni funkcioner Saveza jevrejskih opština, on je iscrpan hroničar. On je učesnik NOR i istaknuti antifašista, što je razlog više da mu se veruje. Godinama je nastojao da nađe neko rešenje - naravno nije ga našao. Antisemitizam je - ako ne zvanično u državi a ono u širem delu javnosti - živeo svoje doba procvata. I širi se sporadično. Ali truje onaj tradicionalno zdrav duh srpske kulture. Singer govori bez mržnje, niti na opaku mržnju odgovara mržnjom. Vreme u kojem je Aca Singer  bio na fukciji prvog čoveka Saveza jevrejskih opština bilo je mutno i traumatično vreme. Svojim strpljenjem on je uspevao da dobije odgovore od zvaničnika, da uredi mnogo toga, ali je antisemitizam opstajao. Koreni su duboki. i u crkvi i van crkve i brojni demanti nisu urodili plodom. Najnoviji slogani i grafiti koji nas prate na ulicama Beograda su jasni - ima izjava koje to osuđuju, ali i ima izjava koje to ne čine. Stoga je, držimo, svedočenje Ace Singera važno jer on na mržnju ne odgovara mržnjom, na ono što nikakav argument nije odgovara argumentovano sa dovoljnim dokazima. Trebalo bi publikovati spisak naslova iz beogradskih knjižara - sa banalnostima i lažima koje su zastrašujuće - ali niko to ne čini. Ili ne čini dovoljno. Kada tužilaštva reaguju to ostane zabeleženo, ali nema procesa koji bi pokazao ono što treba da se učini u takvim slučajevima. Bezmalo svi znaju da su famozni "Protokoli sionskih mudraca" falsifikat ruske carske službe "Ohranka", ali se to štampa u svakoj prilici, od dzepnih izdanja do luksuznih i svi kao da šapuću „ima tu nečega“. A ničeg nema osim falsifikata. I to je često u rukama vrlo mladih ljudi. Nije da nema knjiga koje ozbiljno analiziraju antisemitizam ali one ni izdaleka nisu tako prisutne kao ovi „protokoli“. A srpski antisemitizam, koji je cvetao pod Nedićem, kao da doživljava polet. Ono ćutanje recimo pape Pija XII se na čudan način objašnjava - te znao je , činio je što je mogao ali, da je reagovao, bilo bi navodno gore - a šest miliona Jevreja je uništeno u Evropi. Umesto razložne polemike imamo u crkvama opela koja se služe  i Nediću i Ljotiću. Srbija se još uvek stidi svog antifašizma. U tom kontekstu opstaje misao odnosno „misao“ antisemitizma koji se manifestuje na najrazličitije načine. Mora se priznati - a za to Aca Singer nije kriv - da nisu dovoljno aktivne ni jevrejske organizacije kao ni međunarodne.. Na svoj način svi smo pa i te organizacije prozvani ovim iskrenim svedočenjem. Singer piše lako, nenametljivo ali ubedljivo je sve ono o čemu govori. Kada nam neki Jevreji kažu nas je malo i nemoćni smo nisu u pravu, barem ne sasvim - kada ste dali pečat evropskoj civilizaciji niste mali. U Crnoj Gori nema Jevreja, ali negde tamo cveta srpski antisemitizam koji se oglašava sasvim jasno. Uostalom, Singer zna meru i govori ubedljivo, bez gneva i nema nijedne reči neodmerene osude u njegovom kazivanju. Dar kazivača je impresivan a životno iskustvo gorko i dragoceno upravo time što je skupo plaćeno. Ovom knjigom Aca Singer je zaista svedok kome se mora verovati i stoga knjigu čitamo i čekamo drugi deo.

Mirko Đorđević