ŽENSKI POKRET (1)

Diskontinuitet i kontinuitet

Održavanjem skupa „Drug-ca“ u Studentskom kulturnom centru 1978. prvi put nakon Drugog svetskog rata u javnost su prodrle feminističke ideje. Primljene su sa odijumom, podozrenjem i sumnjičenjima da su plod zapadnog pomodarstva. Organizatorke i učesnice skupa ili nisu znale da feminizam ima znatno dužu istoriju na prostoru Srbije i Jugoslavije ili su, iako su za postojanje snažnog feministički orijentisanog ženskog pokreta između dva svetska rata znale, o tome ćutale. Ideje vlastitih pretkinja, pripadnica prvog talasa feminizma bile su za javnost potpuna nepoznanica. Njihove knjige, časopisi, peticije, protesti bili su pod prećutnom ideološkom zabranom. Tako su i žene, koje su preuzele na sebe tada veliki rizik da budu proskribovane kao disidentkinje, de facto pristale na negiranje, ili preciznije prećutkivanje, tradicije feminizma na vlastitom prostoru. Organizatorke skupa Dunja Blažević i Žarana Papić su izbegle da budu žigosane zahvaljujući zaštiti oca (Jakova Blaževića) i brata (Žarka Papića) koji su pripadali visokoj političkoj nomenklaturi, ali njihova inicijativa je okarakterisana kao subverzivna ili u najblažim ocenama „kao dečija bolest levičarenja“.

S obzirom da dve godine kasnije sa javne i političke scene nestaje Josip Broz, a aktuelna vlast se suočava sa sve više nerešivih problema, pitanje postojanja feminiskinja i feminizma izlazi iz delokruga interesovanja političara. U Studenskom kulturnom centu se postupno stvara autonomna feministička oaza koja deluje u dva smera: organizuje javne debate o ključnim pitanjima ženskih života i interne radionice za podizanje samosvesti grupe „Žene i društvo“. Ta grupa žena će postati rasadnik ženskih grupa koje niču sa usložnjavanjem političke situacije, ekonomskom krizom, raspadom zemlje, eskalacijom nacionalizma i ratovima. Ženski pokret nastao devedesetih godina kao opozicija vlasti i njenoj nacionalističkoj i proratnoj politici nastaviće, a da toga nije bio svestan, da se bori za prava žena upravo na onim tačkama na kojima su feminiskinje između dva svetska rata insistirale. Ponoviće, nažalost, i sukobe kroz koje su one prošle, a neka pitanja će otvarati sa manje smelosti od njih.

Šta su bili zahtevi prvog talasa feminizma?
Prvi talas feminizma se vezuje za Prvi svetski rat, socijaldemokratkinje i njihove antiratne zahteve, za zaštitu žena na poslu, ograničavanje eksploatacije ženskog i dečijeg rada, zahteve za osmočasovno radno vreme i istu platu žena i muškaraca za isti rad, kao i borbu za pravo glasa žena. Pod prvim talasom feminizma podrazumeva se period do početka šezdesetih godina XX veka. Jednakost žena i muškaraca, odnosno osvajanje pravne i političke jednakosti muškaraca i žena je bila centralna ideja.

Krsto Hegedušić: Srijeda, 1957. ulje, tempera na platnu 160x140 cm (vlasništvo Muzeja savremene umetnosti u Beogradu)

Insistiralo se na promeni zakonodavstva koje bi ženama dalo pravo na raspolaganje i nasleđivanje imovine, sklapanje poslova, kao i političkim pravima kao što je pravo glasa. Neposredno po završetku Prvog svetskog rata, 1919. godine u Beogradu se formira „Društvo za Prosvećivanje žene i Zaštitu njenih Prava” koje izvorno zagovara ideje feminiskinja prvog talasa. Društvo okuplja žene bez obzira na njihov stepen obrazovanja, profesionalnu, versku, nacionalnu ili socijalnu pripadnost naglašavajući i tako da je obespravljenost žena univerzalna. Društvo je godinu dana po osnivanju počelo da izdaje časopis „Ženski pokret” koji će izlaziti punih osamnaest godina i biti jedno od najprogresivnijih ženskih glasila na ovim prostorima. Mnogi zahtevi feminiskinja prvog talasa su ostvareni nakon preuzimanja vlasti od strane KPJ (pravo glasa, pravo na obrazovanje i rad, pravo na nasleđivanje, vlastitu imovinu, a nešto kasnije i pravo žene da odlučuje da li će i kada rađati, odnosno da može prekinuti neželjenu trudnoću, slobodno koristiti kontracepciju). Feminiskinje prvog talasa su jasno izražavale otpor nadolazećem fašizmu, u vreme Šestojanuarske diktature su bile jedini kanal kroz koji je ilegalna KPJ mogla javno zastupati neke od svojih ciljeva. Preko feminiskinja, među kojima je bilo i žena iz viših društvenih krugova, nikada nije prošla nijedna provala. U mnogim tačkama KPJ je imala istovetne ciljeve, a ipak je KPJ napravila oštar otklon od feminizma već uoči Drugog svetskog rata na V zemaljskoj konferenciji, 1940. godine, okarakterisavši feministički pokret kao reakcionaran i nenarodni i ostala dosledna do svog poslednjeg kongresa u tretiranju feminizma kao jednog od – izama, što je bio sinonim za kontrarevolucionarnost. Iako na prvi pogled izgleda nelogično da važnog saveznika tako dosledno odbacuje, lako je detektovati razloge tog odbacivanja. Ženski pokret je ma kako bio mali ili marginalan uvek pretnja svakoj monopolskoj poziciji. Žene su nezgodan faktor u politici. Feministkinje prvog talasa nisu bile spremne da ciljeve ženskog pokreta podrede „višim ciljevima“. Naprotiv, i konzervativna i progresivna struja u ženskom pokretu su držale do autonomnog ženskog odlučivanja. I kad su pravile kompromise nisu odustajale od strateških ciljeva. Ženski pokret se nikada nije zalagao za nasilne metode razrešavanja društvenih problema. To su bile dve glavne tačke razlaza KPJ i ženskog pokreta. I za to je ženski pokret (feminizam) platio poluvekovnim nestajanjem sa javne scene. „Građanskom feminizmu je, osim prava na postojanje, oduzeto i pravo na mesto u istoriji, i na sopstveni deo doprinosa borbi za emancipaciju, osvešćivanje i dostojniji položaj žene.“(Miroslava Malešević: Žensko, 2010, str. 39)

U svetu drugi talas feminizma je plod krize, pre svega krize vrednosti, krajem šezdesetih. Inspirisan je knjigom Simon de Bovuar „Drugi pol”, afirmiše ideju jednakosti, ali se bavi definisanjem drugosti, različitosti. Ideja jednakosti zamenjena je idejom ‘ravnopravnosti’. Više se ne govori o’polu’, od prirode određenom obeležju ljudskog bića, nego se uvodi kategorija ’roda’, socijalnog konstrukta polnosti. Iako sama Simon de Bovuar ne uvodi jezičku distinkciju, njoj pripada ključna rečenica: „Ženom se ne rađa, žena se postaje”. Dakle, ’ženskost’, kao i ’muškost’ su socijalni konstrukti određenog društva u određenom vremenu i stoga podložni promeni. Jednakost de iure zamenjena je zahtevom za jednakošću de facto, odnosno za promenom ekonomskog i političkog položaja žena. Uslov za ovu promenu bila je promena odnosa unutar porodice i prihvatanje reproduktivnih prava žena, uključujući pravo na kontracepciju i abortus. Između feministkinja prvog i drugog talasa postoji diskontinuitet. Iz različitih razloga diskontinuitet ženskih teorija i pokreta je bio realnost i na Istoku i na Zapadu. Drugi talas feminizma se razvija u atmosferi narastajućih utopijskih energija (pokret zelenih, antinuklearni i antiratni pokret). Drugi talas feminizma se u bivšoj Jugoslaviji ne naslanja na baštinu feminiskinja prvog talasa. Reč je gotovo o potpunom diskontinuitetu. Ali, feminiskinje drugog talasa su shvatile da im je poznavanje istorije ideja koje slede važan uslov delovanja. Otuda nastaje i niz novih uvida i prevrednovanje literarne i istorijske baštine. Tek sa istraživanjima feminiskinja od kraja osamdesetih godina XX veka na red je došla i istorija vlastitih ideja. Feminiskinje su počele da tragaju za vlastitim pretkinjama, da se prisećaju usputnih primedbi vlastitih baka. U radovima Blaženke Despot, Anđelke Milić, Slavenke Drakulić Ilić, Lidije Sklivicky, Žarane Papić, Andree Feldman, Gordane Bosanac, Miroslave Malešević, Gordane Stojaković, Svetlane Stefanović i drugih postupno se otkriva bogata teorijska i praktično politička delatnost feminiskinja prvog talasa.

Iako su i zahtevi prvog, a manje-više i zahtevi drugog talasa feminizma ispunjeni, broj zahteva ženskih pokreta, opseg i dubina promena koje podrazumevaju, polja interesovanja i delovanja se neprestano šire i narastaju. Na društvenoj sceni postaju vidljivi životi i stremljenja različitih višestruko deprivilegovanih grupa žena. Feminizam je ostvario uticaj na sve sfere života od svakodnevice u kojoj rad u kući pripada u jednakoj meri muškarcu i ženi, u kulturi, nauci, politici... Treći talas feminizma živi istovremeno sa idejama i praksom drugog talasa jer, pored ostalog, feminizam izrasta autentično i na tlu eks-socijalističkih zemalja u kojima su žene osvojile neka od prava za koja se feminiskinje sa Zapada tek bore, ali i otkrivaju ideje drugog talasa feminizma i građansku demokratiju. Treći talas feminizma u Americi i Evropi nastaje iz kritike dvostruko, trostruko i višestruko marginalizovanih grupa žena koje predstavnice drugog talasa vide kao bele žene ponikle iz dominantnog zapadnog civilizacijskog kruga prebacujući im da jedino što su postigle jeste vlastiti ulazak u privilegovan društveni sloj. U kontekstu trećeg talasa feminizam pripada slobodnoj pojedinki svesnoj svojih različitih identiteta, mogućnosti, sa pravom na vlastite izbore. Feminizam trećeg talasa se vezuje danas uz queer teoriju, ženizam, post-kolonijalnu teoriju, kritičku teoriju.

Čitav jedan vek ženskog pokreta obeležava polet, narastanje ženskih inicijativa, njihovo elaboriranje, pa osporavanje do zaborava i ponovno ciklično vraćanje istih uspona i padova. Ženski pokret polet crpi iz sveprisutne ženske obespravljenosti, a osporavanja i zaborav su plod otpora ženskoj borbi za ravnopravnu poziciju u društvu. Patrijarhalne društvene strukture iza svakog poleta ženske utopijske energije i pokušaja promene rodnog režima nanovo pregrupišu svoje snage, pa se obespravljenost žena javi na novom nivou negirajući na taj način postignute rezultate. Stoga je postignute rezultate uvek iznova nužno sravnjivati sa aktuelnim položajem žena. Postojanje Zakona o zabrani diskriminacije nije znak da je diskriminacija iskorenjena nego da na raspolaganju imamo još samo jedno sredstvo borbe. Postojanje sigurnih ženskih kuća ne znači da žene više ne trpe nasilje u porodici, nego samo da imaju mogućnost da se na kratko, ako ima mesta, izmaknu iz situacije nasilja. Inkriminisanje delikta seksualnog uznemiranja i ucenjivanja je tek prvi korak da se ovaj danas tako raširen oblik muškog nasilja nad ženama eliminiše. Ženska prava nam nisu data. Za njih se generacije žena bore, a i generacijama koje dolaze ona su tek zadata.

Nadežda Radović