Prvi maj i Srbija

NESPORAZUMI

Igor Marojević

Ne računajući tradicionalno mazohističke države poput Kube, koje su prvomajske praznike  iskoristile za proslavu svoje višedecenijske propasti, jedino bi se moglo pomisliti da je Srbija zemlja blagostanja. Doduše, i kod nas su održani protesti, ali na najvažnijima od njih, beogradskim, učestvovalo je čak dvestotinak ljudi.

Stotine hiljada ljudi je i ovog 1. maja marširalo i demonstriralo po gradovima evropskih država. Značajni protesti zbog položaja radničke klase zabeleženi su u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Španiji, Italiji, Poljskoj, Rusiji, Grčkoj, Turskoj, na Kipru... U Aziji je desetine hiljada osoba - u Bangladešu, Filipinima, Hongkongu… - javno iskazalo negodovanje zbog radnih uslova, takođe u duhu protesta koji su 1. 5. 1886. godine u Čikagu zauvek zavarili značenje ovog datuma (i ne daleko od duha eseja „Zašto socijalisti ne veruju u zabavu“ Džordža Orvela). U nabrajanju primera ne moramo ići tako daleko: dovoljno je upreti prstom na Hrvatsku i dvadesetak hiljada ljudi na zagrebačkim ulicama koji su zahtevali da se batali politika štednje te da se otvore nova radna mesta i očuva socijalna država uz besplatno lečenje i obrazovanje.
Ne računajući tradicionalno mazohističke države poput Kube, koje su dotične dane iskoristile za proslavu svoje višedecenijske propasti, jedino bi se moglo pomisliti da je Srbija zemlja blagostanja. Doduše, i kod nas su održani protesti, ali na najvažnijima od njih, beogradskim, učestvovalo je čak dvestotinak ljudi. S druge i mnogo očiglednije strane, 1. maj je 2013. godine kod nas ponovo bio prilika za masovni provod u prirodi. Kako su u jednom svom naslovu sa očekivanom naklonošću za ovakve pojave pribeležile „Večernje novosti“:  „Roštilj bio jači od svih sindikata.“  Evo kako je u podnaslovu istog tog teksta opisan još jedan narodni paradoks: „Na izletištima širom zemlje dominirali oni koji ne rade, a većina zaposlenih ostala kod kuća jer nije imala ni za roštilj.“ Da bi paradoksa još manje nedostajalo, visokokaloričnost kao pogled na svet u svakom smislu sem mentalnog, sada je upotpunjena uvođenjem svojevrsnog osećaja za planiranje koji nam inače nedostaje: mnogi građani jedne od država koje u evropskim okvirima odlučno pretenduju na rekord u procentu nezaposlenih otvoreno su priznali novinarima da su na stecište provoda došli još satima pre nego što je počeo takozvani Uranak, „kako bi zauzeli mesto“. A propos pak prošlogodišnjeg 1. maja, blaženopočivše dnevne novine „Press“ bejahu sprovele svojevrsno istraživanje u kojem su učesnici prvomajskih plišano-masnih orgija na pitanja šta to uopšte slave začuđenim novinarima nudili odgovore tipa: „Tita“, „Praznik nerada“, „Nemam pojma“. „Anketa ''Pressa' pokazala je da gotovo niko od 'slavljenika' nije mogao potpuno tačno da odgovori na pitanje zašto se obeležava 1. maj“, pisalo je tada.
Srbija je maltene oduvek zemlja bez konteksta, u čemu je atipičnost praznovanja tek sićušan segment. Kao ilustraciju možemo navesti razne amblematične primere samo iz poslednjih stotinak godina. Možda u nekom smislu nisu najadekvatniji, ali moja neznatnost iskreno veruje da plastično pokazuju stalnu razapetost Srbije između iskrene uronjenosti u epski model i neuspešnog (samo)modernizovanja, često sa neočekivanim - a neretko i kobnim - posledicama. Otprilike bi the best of - ili the worst of, zavisi - takvih primera, po izboru moje neznatnosti izgledao, hronološki, ovako:
1. faktičko upravljanje multikulturalnom Kraljevinom SHS metodima čvrste ruke od strane Aleksandra Karađorđevića i njegove družine. Kada nam je to bilo potrebno, pozivali smo se na jednakost sa troimenom braćom, a kada je valjalo štogod ućariti podsećali smo hrvatske i slovenačke političare da smo u Prvom svetskom ratu junački prolivali krv dok su njihovi narodi bili austrougarske sluge;
2. upravo povodom jednog takvog nesporazuma, rešavanje poslaničkih debata u parlamentu kao inače ultimativnom mestu za dijalog dovođenjem žandarmerije (od strane beogradskog policijskog komesara Dragog Jovanovića), pa i pucnjavom (deputat Narodne radikalne stranke Puniša Račić je 28. juna 1928. ustrelio pet hrvatskih poslanika, što je dalo ideju Anti Paveliću i sličnima da je time sav razgovor između Srba i Hrvata iscrpljen i da je dijalog izvodljiv još jedino oružjem. Ne treba pritom smetnuti s uma da je naš kralj ni godinu dana nakon atentata a nešto manje od dve godine pre osnivanja terorističkog ustaškog pokreta zaveo diktaturu);

3. napeta koegzistencija pojava duha vremena i agresivne (Srpske pravoslavne) crkve, koja se petlja mnogo izvan svojih ingerencija (pretnja izopštenjem iz SPC avangardnom piscu Rastku Petroviću zbog „jeretičkih“ stihova od strane patrijarha Dimitrija 1922. godine, ili proklinjanje gej-parade i raznih koncerata od strane mitropolita crnrogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, početkom dvadesetprvog veka. U istom mesecu u kojem su njegove kolege iz hrvatske Katoličke crkve učestvovale na prvomajskim protestima, on se javno i gromopucatelno bavio sopstvenim željama da se Vlada upokoji.)

Krsto Hegedušić: Miting u Novoj vesi, 1926. bakropis 121,2x926,9 cm

4. državno zastupanje humanizma i ravnopravnosti uz uporedno ubijanje i razbaštinjavanje političkih neistomišljenika, pre svega desetina hiljada Nemaca, od 1944. do 1948. Naravno da je ovaj primer bio mainstream i u nekim drugim republikama SFRJ, ne samo u Srbiji.
5. gubljenje godina na kosovsko pitanje pozivanjem na Ustav pri čemu se zaboravljalo da je između ostalog na Kosovu pučem i aparthejdom od 1989. do 1999. kršen - Ustav. (Da ne pominjemo da se devedesetih godina prošlog stoleća Srbija - uz pomoć Crne Gore - upetljala u agresorske ratove za „oslobađanje“ svog stanovništva izvan matice zaboravljajući šta je propisano gorepomenutim dokumentom).
Srbija je, dakle, društvo koje je sistemski, dugo (gotovo oduvek), doprinosilo praktičkom izvitoperivanju tako bazičnih pojmova poput: privatne svojine i privatnosti uopšte, slobode, slobode govora, pravila dijaloga, lojalnosti, humanizma, ravnopravnosti, lične bezbednosti, ustavnosti… A ukoliko je već tako, svakako ne mogu da iznenade mnoge sitnije posledice nekontekstualizovanosti koje čine srpsku svakodnevicu dvadesetprvog veka jedinstvenom. Neuobičajen odnos prema radu i praznicima je samo jedan od njih. Ali ipak se valja zadržati i na tom odnosu, jer su to uža merila za jednačinu nesporno atipičnog masovnog ponašanja o kojem ovde govorimo.
Ogroman broj ljudi u periodu između 1945. i 1990. godine, u međuratnom socijalizmu (sic!) nije radio mada je zvanično imao posao. Standard građana poboljšavan je putem praznih kredita i drugih sredstava kolektivističke privrede. Jugoslavija je bila država koja je sistemski i u praksi predugo doprinosila izvitoperavanju tako bazičnih pojmova poput pojma rada i blagostanja, a upravo ono se priziva ovdašnjim prvomajskim Urancima putem konformističkih naslaga roštilja, reke piva i histerične muzike trubača.
S druge strane, Srbi su jedan od samo nekoliko svetskih naroda što, mada neformalno, proslavlja Novu godinu po Julijanskom kalendaru. Ovdašnje slave su pak svojevrsna kombinacija hrišćanske duhovne podloge i, u suštini, paganskih rituala. Jedan moj prijatelj, pisac i Srbin, Aleksandar Ilić kaže: „Od svih hrišćana, jedino Srbi su pagani.“ Međutim, i pored svojevrsne repatrijarhalizacije društva i okretanja ogromne mase pravoslavlju sred integracija države prema Evropskoj Uniji, ovde se i dalje poklanja mnogo gorljivija pažnja proslavi „svetske“ Nove godine nego Božića, dok je sasvim drugačije kod mnogih razvijenijih i sekularizovanijih populusa. Neko bi zasnovano rekao da s obzirom na sve to, Srbi primorani da brkaju kontekst kad su praznici u pitanju, i da one prvomajske moraju organizovati baš onako kako to većinski čine: kao pomalo sumanutu kontekstualnu zbrku slavljenja kulta boga Pana, tripa petorazrednog Egzita i Tripa Guče, kobasicijade i bučnog dosađivanja.
Uostalom, koliko je snažno dotično odsustvo konteksta nazire se i u još jednom paradoksu. Sve i da se Srbi klasno osveste i da počnu znatno više uzimati 1. maj kao praznik rada i priliku za angažman, s obzirom na to koliko su nezaposleni mogli bi da se jedino bore za povećanje radnog vremena, a ne, kao čikaške preteče, za njegovo smanjenje.