Vatimo piše da je globalizacija „...onakva kakva se do sada ostvarivala manifestacija onog društvenog odnosno ekonomskog prelaska politike u politiku prave pravcate redukcije politike na ekonomiju, što bismo s Habermasom nazvali kolonizacijom sveta života...to je ono na šta ukazuju političari koji su angažovani u izgradnji Evropske Unije, koji se žale da postoji oblik  medjunarodne politike, ali samo kao ekonomski poredak, a ne kao politička struktura koja bi bila sposobna da u učini da u njemu vrede opšti interesi...“ Zbog čega, smatra autor, nastaju antiglobalistički pokreti.

Prelaz od svesti na samosvest

Međutim, o sekularizaciji ne treba misliti kao o „otkriću prave istine“ (nasuprot verovanju u Boga), već u okviru „odsustva večnih istina“ (53). Autor određuje rekonstrukciju racionalnosti izvan metafizike i izvan relativizma - u smislu prelaska civilizacije sa doba bogova na doba ljudi; odnosno „progresivnog prisvajanja sveta od strane čoveka - emancipacija čoveka koja ga udaljava od izvornog sekularnog horizonta, kao „prave istine.“ Time se problem postavlja na nov način: ne putem relativizma, već svođenjem „svetog na ljudske mere“, odbacujući večne istine. Budući da hrišćanstvo, konstatuje Vatimo, „...nije sistem crkvenih dogmi nego humanizacija ljudskih odnosa - razrešenje božanskog prava svakog oblika autoritarnosti.“ A kraj metafizike se ne može zamisliti bez kolonijalizma i evrocentrizma, tj. nužan je prelaz od svesti na samosvest, jer ta filozofija ne zauzima neutralističku poziciju - „nije čisto dekonstrukcijska...ona je izraz „sveta života“ sa njegovim potrebama, očekivanjima i nadama, implicirajući solidarnost nasuprot konkurenciji (57-58).

Vatimo upozorava da je Niče predviđao rekonstrukciju racionalnosti kada je rekao „Bog je mrtav“, što je nazvao nihilizmom, ali ne kao raspad svih načela i vrednosti, već kao „aktivni nihilizam“ - kao šansu za započinjanje drugačije istorije, što pretpostavlja „...različitost mogućih modaliteta etičkih načela.“ (63). Sa pretpostavkom o zauzimanju kritičkog stava prema svemu što pretenduje da se predstavi kao „krajnji univerzalni princip“, dok je distanca prema alternativama ostajanje na „relativističkoj metafizici“. Ovi zaključci autora mogu da zvuče paradoksalno, ali ako se upoznamo sa novijim istraživanjima o nastanku izvornog hrišćanstva, na koje upozorava Vatimo, i sa učenjem i delovanjem Isusa Hrista, onda su gornji zaključci autora vrlo značajni, jer razmišljajući o pitanju zalaska Zapada iz perspektive fenomena sekularizacije, skreću pažnju na postavljanje problema racionalnosti na nov način (na tragu Ničea), nasuprot traganju za nekim „istinskim Bogom“ i otkrićem „prave istine“ što bi dovelo istoriju do relativizacije u odsustvu večitih istina.

Filozofija „sekularizovane univerzalnosti“ koju objašnjava ovaj autor, raspravlja i uznemirava, kao reakcija na „postmoderni pluralizam“ koji obnavlja etničke, religiozne, klasne identitete u duhu smera evroamerikanizacije; konstatujući da se današnji Zapad, koji se širi zemljom, ne dopada bivšim kolonijalnim zemljama, ali ni zapadnjacima, ali je to „...jedno stanje duha s kojim ne možemo da izađemo na kraj, jer evroamerikanizacija donosi prodor konzumerizma kao ideala, kao i oživljavanje svakovrsnih fundamentalizama.“ Ali autor ukazuje na to da se prepoznaje „Zapad na zalasku“, koji nemilice troši svoje resurse do uništenja i same planete. Vatimo upućuje na to da se kraj metafizike ne može zamisliti bez kraja kolonijalizma i evrocentrizma, bez usmerenja više pažnje na kvalitet umesto na kvantitet. Rekonstrukcija racionalnosti ne može se zasnivati na „destruktivističkoj filozofiji“, na „idealu razvoja po svaku cenu i po cenu kvaliteta života“. Filozofija „sveta života“ nalazi u istoriji zadatak otkrivanja smisla, koji se ne podudara sa kvantitativnim razvojem, već jača solidarnost koja čini „vrednim pravo svakog pojedinca na postojanje koji ima značaj...“ (58). To je put za započinjanje drugačlije istorije, u kojoj je polazna tačka univerzalistička, ali „...zauzimanjem distance od lažno krajnjih alternativa... da bi se raskrčila šuma metafizičkih apsoluta zakona tržišta.“ (63). Treba slediti kulturno nasleđe, ali ne kao „prirodnu sredinu“, već putem upitanosti šta vredi, a šta ne vredi u kulturnom nasleđu.

Dakle, ovde nije reč o „destruktivističkoj filozofiji“, da bi ono što je dosada dominiralo u moderni: „ideal razvoja po svaku cenu i po cenu kvaliteta života“ bilo zamenjeno „nevidljivom rukom tržišta - koja stvara ravnotežu prihvatljivih uslova za sve.“ Ova nova filozofija, prema shvatanju autora - filozofija „sveta života“, otkriva potrebe, očekivanja i nade, tražeći prava i nalazi istorijski zadatak u otkrivanju smisla koji se ne podudara sa kvantitativnim razvojem, već jača solidarnost u cilju smanjenja svake vrste nasilja, da učini vrednim pravo svakog pojedinca na postojanje koje ima za njega značaj (58). To Vatimo označava kao prostor za „relativističku metafiziku“, budući da se polazi od neke univerzalističke tačke gledišta, ali „raskrčujući šumu metafizičkih apsoluta.“ Ovo je u skladu sa Hajdegerovim shvatanjem kraja metafizike, koji je označen „...raspadom težnji fundamentalističkog mišljenja... mita o jednolinijskom progresu čovečanstva, koji predvodi najcivilizovaniji Zapad.“ (110). Filozofija, piše Vatimo, „ne bi više trebalo da govori sa fundamentalističke tačke gledišta...s nekim oblikom autoritarizma...“

Filozofija kao mogućnost alternativnih tumačenja

MAli autor ide i dalje kada konstatuje da filozofija više ne može da nudi politici uputstva - niti iz svog poznavanja suštine, a niti iz uslova mogućnosti „... ona postaje ontologija aktuelnosti.“ (115). On zaključuje da postmetafizič-ka misao treba da bude određena kao demokratska misao, koja može da sačuva od prošlosti samo ono što je primereno novom vremenu, kao mogućnost alternativnih tumačenja, na os-novu izbora unutar samog procesa. I suprotno shvatanju postmoderne filozofije, autor naglašava da filozofija mora da napusti „poziciju transcendentalne neutralnosti.“ A tu težnju manifestuje kritički ukazujući na povezanost globalizacije i populizma, pokazujući da se populizam javlja kao jedini mogući otpor tom procesu i postavlja pitanje: zašto globalizacija predstavlja tako oštar otpor „građanskoj neposlušnosti“(151). Autor smatra da u okviru populizma filozofija ne može da se obrati „...konkretnoj alternativi protiv globalne ekonomije...“ (161). Napominjući da bi se izlaz mogao naći ako se izgradi Evropa, ili „nadnacionalno jedinstvo u drugim delovima sveta koji će prepoznati onaj skup dobara koji se ne može izmeriti ekonomskim merama...i koji predstavlja uslove za dobar život...“ To istovremeno znači prepoznavanje za-kona globalizovane ekonomije, koja postaje „fatalno imperijalna politika“.

Krsto Hegedušić: Mrtve vode, 1956. ulje, tempera na platnu 130x1462 cm (vlasništvo Muzeja savremene umetnosti u Beogradu)

Vatimo razume „socijalizam“ kao izlaz iz postojeće anarhije... kao koncept države koja garantuje mnoštvo zajednica, u kojima se pojedinci prepoznaju jer „...nisu odmah izmešani u neodređenoj masi građana podanika.“ Dakle u svom shvatanju emancipovanog društva autor odlazi dalje od priznavanja civilnog društva, kao mase građana, u kojima pojedinci ostaju i dalje neizdiferencirani kao slobodne ličnosti, podređeni i u okviru nedržavnog sektora kolektivnom projektu, što i dalje određuju „čelnici“ tih organizacija. Zato Vatimo poziva na „novo pronalaženje autentičnosti“. Važno pitanje koje Vatimo pokreće u okviru nemetafizičkog nihilizma je razmatranje i tumačenje odnosa pravde i prava na hermeneutički način, odnosno kao interpretativni čin, koji funkcioniše kao „razotkrivanje nepravde prava“, prevazilazeći ranije shvatanje nihilizma i ukazujući na porast distance između prava i pravde (s obzirom na stavljanje naglaska na pravni formalizam, o čemu postmoderno društvo pruža obilje dokaza, odnosno „da pravo često nije pravedno“ (183).

A suprotno metafizičkoj definiciji nihilizma u ovoj studiji se konstatuje da nihilizam može da bude osmišljen samo kao istorija (bez kraja)...kao „progresivna misao koja za nas nije samo kumulativna misao, nego emancipatorska, oslobodilačka...“ (187-8). Zašto nastupa „kraj moderne“ - pita se autor i odgovara: zato što je „il faut être absolument moderne“, najviša normativna vrednost...zato što čovek ide u korak s vremenom - a to je „hegelovski istoricizam“, „marksistički istoricizam, pozitivistički istoricizam...“ (195). Stoga kraj metafizike treba videti kao kraj jedne epohe, jednog sveta, jednog mentaliteta. Pozvajući se na Maks Veberovu misao o „pluralizaciji kultura u svetu“, autor to naziva „politeizmom vrednosti“; a takođe uzima u obzir i Habermasovo pravilo „o jednakosti sagovornika“ i „idealnoj transparentnosti društva“, mada primećuje da je svaka "istina" uvek samo tumačenje. Ovako shvaćeni nihilizam upravo omogućuje da se shvati razlika između „metafizičkog logosa“ - kao kontinuiteta jednog lanca rasuđivanja - što se pod ovim uglom „...lanac rasuđivanja gubi u nedogled, nema početne tačke archée.“ (203).

Može se reći da je to pravi smisao istorijske situacuje, u kojoj nihilizam igra ulogu „novog pokretača“, koji se stalno obnavlja; drugim rečima, ne zatvara proces već ga stalno podstiče, što je suštinsko značenje pojma emancipacije. Smatram da je Vatimo vrlo konsekventno i uspešno rehabilitovao i osavremenio Ničeovo shvatanje uloge nihilizma, koji daje podsticaj kontinuiranom preispitivanju „istina“ u skladu sa razvojem i osmišljavanjem novih epoha, uspešno se suprotstavljajući tumačenju nihilizma kao gubitničkog pesimizma. Samo se u tom kontekstu emancipacija može shvatiti kao kontinuirani proces razvojnih potencijala čoveka i istorijskih epoha.

Interpretacije ničeovskog nihilizma - kao poricanje svih vrednosti, negira sam Niče kada piše: „To što je bog mrtav - ne znači da egzistencija nema svrhu... i tako mi ubijamo bogove, ali obogotvorujemo njihove surogate ³... Duboka pitanja o konačnosti smrti boga, izolaciji, svrsi, slobodi - duboka pitanja utamničena za ceo život - sada kidaju svoje okove i udaraju na vrata i prozore uma. Zahtevaju da ih čujemo i ne samo da ih čujemo, već živimo!...Živite dok ste živi! ...MI sumnjičavi moramo biti oprezni. I jaki. Religiozni poriv je opak... Neprijatelj je užasan, plamen verovanja neprekidno se hrani strahom od smrti, zaborava i besmisla...“ (291).

Razgovor Ničea i Brojera

U pomenutoj knjizi vodi se razgovor između Ničea i psihologa Brojera, koji želi da sazna od Ničea kako treba živeti. Brojer kaže: „Živeo sam životom koji mi je dodeljen - zatočenik sam svoga života...I kako je grozno suočiti se sa smrću, a da nikad niste zatražili slobodu, uz sve njene opasnosti!“ (309). A na to mu Niče odgovara: „Ja vam ne mogu reći kako da živite drugačije, jer ako bih vam rekao, Vi biste i dalje živeli po nečijem tuđem projektu... Daleko je bolje imati hrabrosti za promenu ubeđenja, budući da su dužnost i vernost prevare, zavese iza kojih se možemo sakriti  dok samooslobođenje znači jedno sveto ne.“ ⁴  U tom kontekstu Niče ističe da je uglavnom učio o „slobodi od“, a ne o „slobodi za“.
Kako savremeno, a u interpretaciji Ničeove filozofije skoro potpuno prenebregnuto, zvuči tekst: „Vodič mora razotkriti puteve koji leže pred učenikom, ali ne sme birati stazu.“ (315) - što potvrđuje shvatanje Vatima da je nihilizam obavezujući put u susret emancipaciji, jer glavna Ničeova poruka glasi: „Moram sebi dati šansu; moram imati priliku da pronađem sebe... da preuzmem kontrolu nad svojim životom.“ (319).
„Postani ono što jesi...“ to je zahtev Ničeove filozofije, koji podrazumeva ne samo samousavršavanje, već i izbegavanje da „...ne postanemo plen nečijih tuđih zamisli.“ A to znači odabrati svoju sudbinu preispitivanjem sebe i svoje izbore - ubeđenja...emancipovati se od pogrešnih uverenja slepog verovanja. Dakle, ako je „Bog mrtav“, treba odbaciti obogotvorenje svakog ubeđenja i težiti uvek iznova „dostizanju novog otkrivanja istine.“
Jedan od psihologa u tom razgovoru sa Ničeom kaže: „Trebalo je da postanem „ja“, pre nego što sam postao „mi“. Može se reći da je to suština Ničeovog nihilističkog samopreispitivanja, koja vodi ka emancipaciji.
Moderna interpretacija Ničea, može dakle, poslužiti uspešnoj borbi protiv postmodernističkog dogmatizma i shvatanju emancipacije kao uvek nedovršenog koraka napred.
 

Autorka je penzionisana profesorka Univerziteta