Rad u savremenim okolnostima

RAD I KAPITAL:
PARTNERI ILI SUKOBLJENE STRANE

Preduzetništvo u stvaranju novih vrednosti pretpostavlja učešće rada kao vrednosnu konstantu. To jest, učešća onih koji raspolažu raznim sposobnostima za stvaranje dobara. Zbog toga rad je neizostavni partner vlasniku kapitala, iako u tom odnosu nema prevagu. Kapital je skoro uvek u prednosti. Vrednost rada zavisi pored stava vlasnika kapitala i od reakcije tržišta, radnog zakonodavstva i uticaja sindikalnih organizacija. Kriza koja je počela 2008. godine na drastičan način je potvrdila odavno poznatu činjenicu: kapitalizam ne pruža beskrajne mogućnosti bilo kome ma koliko ovaj želeo i bio spreman na prilagođavanje kako bi bio zaposlen i siguran u svoj posao. Upravo takva neizvesnost jedna je od najvećih pretnji dobrobiti savremenog čoveka.

Simeon Pobulić

Radnici u kapitalizmu su prešli put od bezočne eksploatacije u vreme prve industrijalizacije do humanog tretmana u državi blagostanja kada je mašina postala dodatak radniku, a ne obrnuto. Stepen iskorišćavanja tuđeg rada za sticanje  prihoda,  istovremeno se pokazao i  kao stepen političke obespravljenosti. Kapital je bio od rada mnogo spretniji u zauzimanju političke vlasti. Poštovanje ljudskih prava radnika imalo je tek onda puno značenje kada je pored političkih obuhvatalo i socijalna prava. Uprkos unapređenja svog socijalnog položaja radnička klasa je još uvek prva na udaru u kriza i recesija, a sigurnost zaposlenja nikada nije u potpunosti uspostavljena u bilo kom delu sveta. Kako god da se postavi savremena organizacija proizvodnje radnici se ne mogu lišiti razumevanja poslovnih ciljeva. Radnici po pravilu ne postavljaju te ciljeve; od njih to niko ne traži. Ipak, poslodavci u poimanja svog uspeha moraju da vode računa kako će radnici odnositi prema nikada jednostavnom stvaranju novih vrednosti što jeste suština poslovnih ciljeva. Odsustvo njihovog razumevanja umanjuje ili poništava produktivnost i inventivnost, pogotovo kad se udruži sa nedovoljnom naknadom za uloženi trud. U poslovnu racionalnost stoga u svom optimalnom efektu uklapa se sve više i mentalno uključivanja radnika u proces proizvodnje. Radnik odavno nije samo fizička snaga već biće koje svojim znanjem podržava i unapređuje proizvodnju.

Rad stvara vrednosti

Rad ima daleko širi društveni značaj nego što to pruža sama pozicija ključnog elementa u stvaranju novih vrednosti na radnom mestu. Rad je iznad svega centar ka kojem je usmeren život skoro svih odraslih. Rad doprinosi stvaranju identiteta i samopoštovanja pojedinca jer je sredstvo preko kojeg se unosi poredak u lični život i uopšte uspostavlja značenje samog života. Rad nudi ekonomsku samodovoljnost, status u društvu, porodičnu stabilnost, mogućnost interakcije sa drugima u odbrani ili unapređenju postojanja. U individualnom ekonomskom značenju prihod zarađen preko zaposlenja je taj koji omogućuje ljudima da zadovolje prvo osnovne, a zatim i potrebe višeg životnog kvaliteta. Visok nivo zaposlenosti stoga ima funkciju stabilizovanja poretka pre svega zbog toga što preko proizvodnje povećava ponudu a preko povećanih prihoda potražnju i na taj način igra ključnu ulogu u unapređenju ekonomskog blagostanja. Rad svojim efektima u oblasti ekonomske sigurnosti podržava i ostvarenje slobode, što nije kategorija ekonomije ali jeste merilo kontrole nad vlastitim životom. Kako je rekao Erih From, rad spaja ljude sa stvarnošću i vezuje ih za društvo, potvrđuje individualnost i u isto vreme ujedinjuje čoveka i prirodu.

Krsto Hegedušić: Hebine, 1931. ulje na platnu 73,5x100 cm

U svom etičkom značenju rad je važan korak ka ljudskom samoispunjenju; na razne način vezan je za shvatanje morala i ideološka ubeđenja. Rad nije odvojen ni od želje da se bude društveno privlačan. Savremeni čovek - čovek od znanja - želi da slobodno stvara. Bez stvaranja život mu gubi smisao i nije spreman da na radnom mestu podnosi autoritarni nastup upravljača, čak vidi takav postupak kao poništavanje svojih konstruktivnih zamisli i u krajnjoj liniji poništavanje demokratskih ideala. Nesumnjivo, odnos prema radu je pod stalnim uticajem stečenog znanja koje se širi. Otuda zanimljiv posao visoko obrazovanim kadrovima je važniji nego dobro plaćeni posao. Ako nema rada uopšte, kao i rada koji odgovara stvaralačkim potencijalima, vrlo je verovatno da će se pojaviti nezadovoljstvo širokog spektra koje nije usmereno samo na pojedince i institucije već i u celini na sam društveni poredak. U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Međunarodne organizacije rada od 1964. godine stoji: "svako ima pravo na rad, slobodan izbor zaposlenja, pravedne i povoljne uslove rada i zaštite od nezaposlenosti". Ovakav stav ne povlači za sobom zaključak da se svakom pojedincu mora osigurati posao, već da mu se putem rada u okviru društvenog uređenja obezbede mogućnosti za sticanje materijalne dobiti što je osnov za njegovu slobodu i dostojanstvo. Ostvarenje prava na rad, iako se pravno može urediti na zadovoljavajući način, ekonomski je mnogo teže postići zbog neprekidnih promena u ekonomiji, pojave novih tehnologija i cikličnosti tržišne privrede.

Sukob sa tržišnom utakmicom

„Posao za ceo život“ kao mogućnost,  gubi se negde u sukobu sa tržišnom utakmicom i profitnom projekcijom. Radi toga je svrsishodnije zastupati ono što je u praksi izvodljivije, a to su jednake mogućnosti u zapošljavanju i poštovanje prava na osposobljavanje i prekvalifikaciju. Zato se u zakonodavstvima, naročito bogatijih zemalja, uglavnom priznaje pravo na integraciju ili ponovnu integraciju sa tržištem. To jest, da se svim nezaposlenim omogući da traže i dobiju posao pod jednakim uslovima. Odgovorno ispunjavanje takvog pravila zavisi od državne politike socijalno ekonomskog razvoja koja povezivanjem svih relevantnih društvenih faktora uspostavlja modalitete pune zaposlenosti. Takvu odgovornost države u tržišnoj privredi nema ko drugi da preuzme. Preduzetnici se time ne bave pošto je njihov interes u toj oblasti sužen samo na ono što neposredno odgovara održavanju ili ekspanziji njihovih profitabilnih projekata. Nažalost, ovakva uloga države ima izglede za uspeh samo u vreme prosperiteta, dok se u vreme recesije to svodi na pomoć u slučaju nezaposlenosti i neke druge oblike ublažavanja proisteklih tegoba. Zbog toga, zaposlenost i pravo na rad u tržišnoj privredi uprkos zakonske regulacije nisu u praksi čvrste kategorije. Industrijski kapitalizam svojim zahtevom za što konkurentnijim tržišnim položajem proizvođača, izazvao je temeljnu podelu rada što znači da su mnogi radnici morali da raspolažu specijalizovanim veštinama. Međutim, podela je povećala stručnu nefleksibilnost. Nasuprot takvoj situaciji, promene u potražnji izazivale su neprekidno okretanje ka novim proizvodima, a smanjenje potražnje u starim. Ljudi, čiji životi su bili posvećeni proizvodnji starih proizvoda, radi toga ostaju su bez posla i obuke koja bi ih osposobila da nađu novo zaposlenje. Mehanizacija proizvodnje nekada, a digitalizacija i robotika danas, vode gubitku poslova na sličnim osnovama.

Postindustrijsko društvo

U 1973. sociolog Daniel Bel je primetio da napredni kapitalistički svet, znanje, nauka i tehnologija jesu pokretačka snaga preobražaja ekonomije i društva. Sasvim je tačno da je ta kombinacija dovela do „post industrijskog društva“ koje mnogi nazivaju i društvo izobilja. Međutim, taj preobražaj doveo je i do promena koje nameću nove probleme i traže nova rešenja. Pođimo od onih najupadljivijih. U industriji je započelo smanjivanje broja zaposlenih dok se u sektoru usluga povećavao. Upravo kako je nekada industrijska proizvodnja zamenila poljoprivredu kao glavni izvor zapošljavanja, tako je sektor usluga zamenio industrijsku proizvodnju. U poređenju sa prethodnim vremenima u post industrijskom društvu proizvodnja industrijskih proizvoda zavisi više od priliva tehnologije nego od veština radnika. To je smanjilo potrebu za kvalifikovanim i polukvalifikovanim radnicima - slično prethodnom opadanju vrednosti poljoprivrednih radnika. U toj novoj ekonomiji dogodila se informatička revolucija koja kao nešto bez čega se ne može traži uključivanje naučnog i tehničkog znanja i sposobnost da se radi sa informacijama. Na primer, inovacije i proizvodna produktivnost u svetu udvostručila se od 1990. godine. Poslodavci zbog toga zadržavaju ili primaju na posao samo one koji raspolažu visoko specijalizovanim znanjem. Da bi se neko zaposlilo neophodno je da bude što bolji u usvajanju, obradi i kombinovanju informacija. A da bi se raspolagalo sa takvim sposobnostima potrebno je obrazovanje koje treba neprekidno dopunjavati. U vezi sa takvom situacijom je i mobilnost radne snage na liniji zaposlen - nezaposlen. Na primer u SAD kao najrazvijenijoj svetskoj privredi, pre krize 2008. godišnje se gubilo 15%  radnih mesta, a isto toliko se stvaralo novih. Smatra se, da je mobilnost ove vrste korisna jer se odgovarajućom alokacijom rada podstiče privredni rast.   Rastući značaj nauke, izazvao je „revolucija veština“ koja  prema  Džejmsu Rosenou proističe iz promene u prirodi rada i potrebi makro kolektivnosti za visoko obučeno osoblje sposobnim da ovlada i upravlja novim informativnim tehnologijama. Neprekidno obrazovanje je tako postalo jedan od imperativa ličnog uspeha. U uzročno-posledičnoj vezi sa takvim zahtevima je situacija da širom sveta sve više ljudi stiče obrazovanje na svim nivoima: osnovnom, srednjoškolskom, univerzitetskom, stručnom i preko Interneta. Taj proces, naročito u zemljama rastućih ekonomija, neuporedivo je brži i širi nego u vreme prethodnih generacija. Kapacitet učenja se širi zahvaljujući i sve boljem povezivanju znanja u svetu. Međutim, „učenje celog života“ još nije dovoljno razvijeno, a ponegde nije ni pristupačno, da bi odgovorilo zahtevima prilagođavanja. Ipak, ostaje činjenica: što god je rad produktivniji, prilike za zapošljavanje su veće jer se traže radnici sa odgovarajućim obrazovanjem, koji bez velikih teškoća prelaze granice između pojedinih segmenata stručnosti i iskustva. Takav rad kao imperativ uspeha, uz dovoljna tehnološka i informacijska unapređenja, pokreće konkurentski kapacitet proizvodnje koja je u stanju da umanjuje ili otklanja rizike od opasnih inflatornih pritisaka i pruža više prostora za podržavanje makroekonomske politike usmerene na održiv rast. Zahtevi za nova znanja ubrzavaju mobilnost radne snage, što naravno ima i svoju lošu stranu jer nekim svojim efektima ugrožavaju socijalno sigurnost. U posebno teškom položaju su stariji radnici kojima ovakve promene smanjuju prihode jer sledeći posao po pravilu je manje plaćen, a u mnogo slučajeva vodi i ka trajnoj nezaposlenosti.

Visoki stručnjaci sve potrebniji

Razvitak komunikacione tehnologije i transporta pogoduje da se jedan te isti obrazac potrošnje primeni na ceo svet, to jest da roba globalne unifikacije prodre do najudaljenijih kupaca menjajući im raniji životni stil. U okviru takvih tendencija upravljanje tržišnim ponašanjem ne zasniva se na stvarnom kvalitetu i nije podvrgnuto isključivo pravilima slobodne ponude i potražnje. Neto rezultat svega toga je smanjivanje potrebe za stabilnom kvalifikacionom strukturom rada, jer primenljiva znanja brzo gube svoju vrednost. Ponuda da bi se održala stalno se menja. Velikoj reklami su neprekidno potrebni noviteti,  jer samo oni izazivaju pažnju, pa se proizvodnja mora pokoriti takvom zahtevu. Tamo gde nema otvaranja novih proizvodnih oblasti, smanjuju se obim zaposlenosti. U starim industrijskim zemljama, za razliku od zemalja narastajućih ekonomija, kao što su Kina i Indija, povećanje prodaje je sporije bez izgleda da će se u budućnosti taj tempo bitnije menjati. Prelazak sa industrijskog na produktivnije informatičko društvo prisiljava preduzetnike da ulažu u informatičke platforme i nove izvore znanja i u vezi s tim u ljude koji umeju da na inovativni način koriste takve prednosti. To je jedan od razloga zašto se menja odnos preduzetnika prema strukturi zaposlenih, a takođe odnos jednog dela zaposlenih prema firmama u kojima rade. Šta se događa? Visoki stručnjaci su sve potrebniji firmama, ali ovi često mogu i bez firmi-poslodavaca. Ljudi od znanja, pronalazači i projektanti, u ekonomiji znanja mogu lakše da se odvoje od poslodavca nego industrijski radnici i krenu u samostalno u ostvarenje svojih poslovnih ideja. To naročito važi za softver industriju koja se pojavljuje kao jedan od stalnih projektantskih i operativnih servisa ustaljenih proizvodnih grana. U prilog takvoj samostalnosti i poslovnoj odvojenosti ide činjenica da je softversku industriju proizvodno teško koncentrisati, a izvori softverskih znanja su relativno široko dostupni. Pored toga, neophodno udruživanje znanja ne mora se vršiti preko mega organizacija. Umesto njih sa uspehom to mogu da obave klasteri malih grupa visokoobrazovanih stručnjaka. Mnoge uslužne delatnosti, pa i softver proizvodnja i održavanje, efikasnije su ako nisu uklopljene u glomazne organizacije. Iskorišćenost kapaciteta uslužnih delatnosti je veći ako su pojedinci ili grupe povezane sa više klijenata nego kad su deo strukture neke velike firme.

Stručnjak visokog znanja u poređenju sa industrijskim radnikom u drugačijem je položaju u radnom odnosu pa može da traže više i da ima u svakom pogledu bolju pregovaračku poziciju. Visoki stručnjaci sa nužnom slobodom stvaranja i u vezi s tim drugačijim merilima nagrađivanja za svoj rad ne uklapaju se u standarde kolektivnog pregovaranja između poslodavaca i radničkih sindikata. Kolektivno pregovaranje utvrđuje plate po grupnim obrascima koje briše mnoge razlike među pojedincima i stoga nisu saglasne sa strogo individualnim zahtevima visokih stručnjaka. Njima uspeva da efekat svog rada neposrednije povežu sa nagrađivanjem, jer je njihov individualni udeo u kvalitetu proizvoda vidljivija nego što je to kod običnog industrijskog radnika, a garancije i nadoknade u vezi sa zaštitom na radu nisu im prioritetne ili uopšte potrebne. Zbog toga, radnici znanja po svojim prihodima se nalaze na znatno uzdignutijoj ravni od industrijskog radnika te ih ovo čini odvojenom kategorijom ne samo u organizaciji proizvodnje već i u socijalnom statusu. Preduzetnici da bi zadržali takav soj zaposlenih, nastoje da to postignu novim obučavanjima o svom trošku, povlasticama u kupovini akcija, širokom zdravstvenom zaštitom, brigom o porodici i zajednici u njihovom neposrednom okruženju. U pogledu zarada visokoškolski obrazovanih  javljaju se neke značajne promene što ne ide u prilog ovoj kategoriji zaposlenih. Na primer, od 2000. godine u SAD zarada ove kategorije ne rastu. Nije mnogo bolja situacija ni u Evropi, što potvrđuje njihova migracija na Istok. Verovatno da su takve tendencije posledica što na tržištu rada pripadnika ove kategorije ima dovoljno ili previše. A možda i to što u nekim granama korporacije svoj profit stvaraju i bez neprekidnog procesa inovacija, to jest dolaze do dobiti nekim drugim putevima.

Osećaj straha i nemoći

Svojim negativnim uticajem na zaposlenost, globalizacija je u pojedinim sredinama unela osećaj nemoći i straha čak i tamo gde se do nedavno mislilo da postoji sigurna egzistenciju. Svetska ekonomska kriza je taj osećaj još više pojačala. Oni koji su izgubili posao veoma teško nalaze novi, jer i pored porasta bruto domaćeg proizvoda zaposlenost se ne povećava. U stvari širi se jaz između ekonomskog oporavka i oporavka mogućnosti za pristojan posao. Sigurnost zaposlenja teško da se može unaprediti uz visok državni  budžetski deficit i strogu štednju jer u takvim okolnostima kolektivno pregovaranje gubi na značaju. To jest, sužava se izbor je se smanjuje zaposlenost. Prema izveštaju Međunarodne organizacije rada pod nazivom „Recovering from the crisis: A Global Jobs Pact, Geneve 19 June 2009.“ svake godine na tržištu rada se javlja 45 miliona novih radnika - najviše mladih žena i muškaraca - koji traže posao. Zbog toga je potrebno otvoriti 300 miliona novih radnih mesta do 2015. godine kako bi se održao korak sa rastom radne snage. Još pre izbijanja krize u 2008. godini Mišel Rokar, bivši premijer Francuske, je tvrdio da je nesigurnost zaposlenih, svakako, plod duboke promene koju je pretrpeo kapitalizam u proteklih trideset godina, pretvorivši se u kapitalizam akcionara. Promene se ogledaju u masovnim intervencijama združenih akcionara u poslove investicionih fondova, zahtevima za ne ograničavanjem prevelikih berzanskih dobitaka, opštem potcenjivanju radne snage. Zbog toga javlja se još brutalnija eksploatacija, opšta pomama da se iz novih interesnih sfera izvuče profit i zaradi na javnim, a uštedi na socijalnim službama.

Van svake sumnje, nezaposlenost je svetski ekonomski i socijalni problem. Nema zemlje bilo da je bogata ili siromašna u kojoj se ne javlja ova nevolja za  čoveka koji živi od svog rada. U bogatim zemljama nezaposlenost je posledica recesije, a u siromašnim uglavnom je razlog privredna nerazvijenost zbog nedostatka investicija, neprilagođene privredne strukture i nepovoljnih spoljnih trgovinskih faktora. Prema tome, metodi za smanjivanje nezaposlenosti u ovim dvema kategorijama se u mnogo čemu razlikuju. U bogatim zemljama problem se rešava poreskim i drugim podsticajima potrošnje i promenama u strukturi proizvodnje, dok u siromašnim je to daleko složeniji poduhvat, jer uključuje priliv stranog kapitala ne samo u proizvodnju, već i u infrastrukturu i ljudski kapital. Prema MOR-u nezaposlenost u svetu u 2011. iznosila je 205 miliona sa malo nade da će se ta brojka spustiti na pred krizni nivo. Za Evropsku uniju u 2011. ta brojka je iznosila 23,8 miliona muškaraca i žena. Međutim, ako se prema MOR računa da u svetu 1,1 milijarda u 2011. godini živi ispod linije siromaštva onda podaci o broju ljudi koji nemaju zaposlenje sasvim drugačije izgledaju. Statistika o nezaposlenosti se po pravilu vodi na osnovu prijava onih koji traže posao preko državnih agencija.

Sistemski uzroci nezaposlenosti

Važno je reći da su mladi ljudi  neproporcionalno pogođeni nezaposlenošću i kad nađu posao taj je često podvrgnut neizvesnostima, bio da je privremen bilo da ne odgovara njihovom znanju i veštinama. Veliki broj nezaposlenih mladih ljudi može se uvrstiti u kategoriju siromašnih, pogotovo ako potiču iz porodica koje im nisu mogle obezbediti odgovarajuće obrazovanje. Produžavanje radnog staža i kasniji odlazak u penziju starih,  takođe im ne ide u prilog jer takav postupak sužava otvaranje radnih mesta za nove generacije. Kasnije uključivanje u ekonomiju isto tako umanjuje šanse za napredak u strukama koje pruža nova tehnologija. Mladi i ako se zaposle ne mogu da očekuju da će u prihodima prevazići svoje roditelje. To naročito važi za one koji nemaju visoko obrazovanje. Nemogućnost da se zaposle i na konstruktivan način uključe u društvo navodi ih da se pridruže ekstremističkim pokretima koji upravo iz te sredine regrutuju najviše svojih pristalica. Nezaposlenost mladih u industrijalizovanom svetu je u 2009. godini porasla na 13,4% pri čemu je na nivou planete nezaposlenost među mladima čak tri i po puta veća od nezaposlenosti među odraslima.

U zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD),  nezaposlenost mladih u 2011. se kreće od 20% do 25%. Uzroci nezaposlenosti mogu biti sezonski, ciklični, strukturalni i niski privredni rast. Recesijska je nezaposlenost po svojim pojavnim oblicima slična tranzicijskoj. I jedna i druga se javljaju zbog pada proizvodnje samo što uzroci tog pada nisu posve identični. Pojednostavljeno govoreći, u prvom slučaju razlog je što ima previše robe i što je vrednost  akcija „prenaduvana“, a u drugom što nema dovoljno investicionog kapitala i što je kupovna moć mala. Otuda i terapija ne može svuda biti ista. Kriza 2008. dovela je do porasta nezaposlenosti kako zbog nedostatka u realnoj ekonomiji dostupnih finansija tako i zbog promena u alokaciji proizvodnje, prevelikog zadržavanja, ustaljene, proizvodne nomenklature i nedovoljnih inovacija.

Krsto Hegedušić: Brčko Banovići, 1956. ulje, tempera na platnu 146,5x162,8 cm

Od velikog uticaja bilo je i smanjenje potražnje zbog smanjenja prihoda najvećeg dela stanovništva. S obzirom da poremećaji nisu svuda  iste prirode, iako su im uzroci slični, rešenja moraju da vode računa o specifičnim okolnostima svake zemlje, to jest da ih povezuje sa novim mogućnostima i prednostima. Program zapošljavanja da bi zadovoljio građane na duži rok trebalo bi da bude bitan deo programa socijalno ekonomskog razvoja.

U naporima da se ostvari što veća zaposlenost treba voditi računa o takozvanoj hijerarhiji ljudskih potreba. Kada su osnovne ljudske potrebe zadovoljene, kao što je to slučaj u bogatim društvima, povećana potrošnja je usmerena ka sektoru usluga za koje se pretpostavlja da obogaćuje život mnogim pogodnostima. Kao posledica javlja se smanjenje zaposlenosti u proizvodnji u apsolutnim i relativnim terminima uključujući udeo u BDP. Kad je rast produktivnosti veći u proizvodnji nego u sektoru usluga, udeo zaposlenosti u uslugama će porasti tek onda kad značajno poraste srednji prihod. Ako zarade u sektoru usluga rastu u poređenju sa prosečnim zaradama tada će nominalni udeo  realne proizvodnje u BDP tokom vremena da se smanjuje. Tada na scenu stupa proces deindustrijalizacije uprkos činjenici da potražnja za industrijskom robom uglavnom ostaje nepromenjena. Zbog nepredvidivih ekonomskih okolnosti, zaposlenost oscilira i opšti uspeh u toj oblasti se meri u što manjem gubitku posla odnosno stvaranju novih radnih mesta. Apsolutna zaposlenost u smislu tržišnog privređivanja je neostvariva situacija. Jer to bi sa jedne strane značilo da je svaki pojedinac u svakom trenutku sposoban da radi i da sve što se proizvede ima sigurnog kupca. Ne postoji organizacioni model koji bi te promenljive veličine uskladio. Zato se nezaposlenost od tri do četiri procenta ocenjuje kao idealno stanje. Onaj relativno mali broj nezaposlenih nije prava nezaposlenost već pre neko prelazno stanje između dva posla ili slučajevi isključenja pojedinca sa tržišta rada zbog uzroka koji su ravni višoj sili. I kod radne snage postoji proces prirodnog osipanja jer je reč o razlozima koji su vezani za promenljive uslove, kao što su fizičko mentalne sposobnosti pojedinca ili promene u privređivanju porodice kao celine. Pravi cilj u svakoj politici socijalno ekonomskog razvoja treba da bude da broj onih koji nemaju posao bude što manji, da to što kraće traje i da nezaposleni ne budu uvek jedni te isti.

Sasvim drugo pitanje koje razmere nezaposlenosti neka zemlja u socijalnom i političkom smislu može da podnese. Po pravilu u zemljama visokog životnog standarda svaka nezaposlenost koja prevazilazi 7% izaziva nezadovoljstvo širokih razmera sa jasnim posledicama po političku klimu. U siromašnim zemljama koje neprekidno pate od hronične nezaposlenosti taj prag je mnogo viši, što ne upućuje na zaključak da pogoršanja neće izazvati proteste koji će najneposrednije ugroziti režim na vlasti. Visoka nezaposlenost je uvek i svuda prvo političko pitanje, a zatim ekonomsko.

Često seljenje kapitala

U poređenju sa vremenima od pre pedesetak godina,  promene koje utiču na zapošljavanje brže se odigravaju i rasprostiru i ne zaustavljaju se na državnim granicama. Ovakvom stanju pogoduju operacije velikih korporacija koje nisu usredsređene samo na jednu zemlju ili grupu zemalja već na čitave kontinente. Te mega organizacije svoju proizvodnju i distribuciju razmeštaju svuda gde postoje značajne uporedne prednosti. Zbog toga, investicije, proizvodnja i tehnologija sve češće se kreću ka mestima prodaje, jeftinijeg rada, slabije zaštićenog rada i pogodnijeg geografskog smeštaja. Istovremeno, ti poslovni potezi, mada imaju svoje profitabilno opravdanje, smanjuju zaposlenost u zemljama porekla kapitala. Mnogi radnici u bogatim zemljama su izgubili svoj posao ne zbog svoje niske produktivnosti i neinventivnosti, već zbog toga što je u svetskoj utakmici njihov rad skuplji. Tako je nobelovac Pol Semjuelson još 2006. upozorio da će rastuća produktivnost u Kini preko trgovine i prebacivanja proizvodnje u tu zemlju umanjiti prihode američkog radnika. Ne samo kineska već i azijska konkurencija u celini je smanjila nadnice i cene u SAD što je naročito ugrozilo male proizvođače. Međutim, i sama seoba poslova ima svoje granice. Tokom vremena domaća radna snaga počinje da traži veće zarade i sindikalno se sve bolje organizuje.  Kriza koja je počela 2008. godine na drastičan način je potvrdila odavno poznatu činjenicu: kapitalizam ne pruža beskrajne mogućnosti bilo kome ma koliko ovaj želeo i bio spreman na prilagođavanje kako bi bio zaposlen i siguran u svoj posao. Upravo takva neizvesnost jedna je od najvećih pretnji dobrobiti savremenog čoveka. Posao u današnjem društvu sa stanovišta opstanka zaista je pitanje „biti ili ne biti“ i tiče svakog čoveka koji živi od svog rada. Pored nedostatka prihoda za život, nezaposlenost dovodi do demoralizacije, gubitka samopoštovanja i mentalnih zdravstvenih problema. U visoko urbanizovanim društvima ne postoje neki drugi, nezavisni, izvori za život kakvi su postojali u primitivnoj poljoprivredi. Zato ostati bez posla u bogatoj zemlji znači biti gladan i beskućnik, bez zdravstvene zaštite i pristupa obrazovnim institucijama. Ta beda se ne odnosi samo na pojedinca već i na njegovu porodicu što uvećava dimenzije loših posledica. Čak i oni koji imaju posao ne osećaju se sigurnim jer se stalno boje da ga ne izgube ili da će im se koliko sutra smanjiti šanse za sticanje boljih zarada. Pitanje sigurnosti u zapošljavanju, a time i postojanosti prihoda, lako se prenosi u politiku i postaje jedno od glavnih pitanja u izbornim kampanjama i borbi za vlast. Zapravo,  politički ugled zavisi najneposrednije od nivoa zaposlenosti, dok se sigurnost posla popela visoko na lestvici ljudskih zahteva.

Visoka zaposlenost premda govori o ekonomskoj snazi neke zemlje tek u sprezi sa nekim drugim socijalno ekonomskim kvalitetima, kao što je visoka dostupnost obrazovanju, zaštiti zdravlja i kvalitetnom stanovanju, postaje jedan od činioca pristojnog života. Zaposlenost koja to obezbeđuje pruža pravo značenje radu, pošto mu pridaje stvarnu ekonomsku vrednost, podržava emancipuje ljudsku ličnost i podstiče osećanje ponosa. Otuda se mora voditi računa o činjenici da biti zaposlen ne znači i biti zadovoljan. Da bi se radnici bili zadovoljni nije dovoljno proširiti mogućnosti za zaposlenje već postići pre svega pristojnu zaradu koja nije pojam bez praktične sadržine ili proizvoljnost u zahtevima radničkih unija. To je takva zarada koja u civilizovanom društvu zadovoljava društveno priznate potrebe pojedinca i porodice. U datoj sredini nije teško utvrditi kriterijum kakva zarada pokriva prosečne potrebe. Iole pažljivo sociološko istraživanje može pružiti činjenice za utvrđivanje takvog kriterijuma.

Šta je pristojna zarada

Pristojnu zaradu možemo poistovetiti sa pojmom pristojnog rada, to jest posla koji zadovoljava i ekonomsku nezavisnost i demokratski shvaćeno dostojanstvo pojedinca. Pristojan posao očigledno se ne odnosi samo na zaradu već i uopšte na prava u radnom odnosu, socijalno osiguranje i kolektivno predstavljanje interesa. Zadovoljavajuća visina zarade u odnosu na stvarni doprinos i reprodukciju sposobnosti pojedinca jeste stalno otvoreno pitanje. Utvrđivanje tih parametara je predmet pregovora radničkih unija sa poslodavcima. Takođe to je i prvi razlog nezadovoljstva zaposlenih i proteste više nego sama nezaposlenost. Prema izveštaju Međunarodne organizacije rada o globalnim nadnicama za 2012/13. godinu pod naslovom „Nadnice i pravičan razvoj“ na prelasku u novi vek nadnice u zemljama u razvoju su porasle za 5% dok su u globalu porasle za 0,25%. Procenat u globalu spušta naniže malo povećanje u industrijskim zemljama Zapada. Nesumnjivo, svetska ekonomska kriza delovala je i na smanjenje nadnica ili njihovoj stagnaciji pre svega u starim industrijskim zemljama. Značajan izuzetak od takvih tendencija je Kina gde su nadnice u istom periodu porasle čak za tri puta. Izveštaj još pokazuje da je manji deo prihoda išao na kompenzaciju radnicima, a veći deo se pretvarao u prihod kapitala. Pad učešća rada je odraz prekinute veze između rasta nadnica i rasta produktivnosti, što pokazuje da radnici i njihove porodice ne dobijaju pošten udeo u bogatstvu kojeg su stvorili. Pad nadnica se može protumačiti i uticajem finansijskih institucija odnosno vlasnika akcija, posebno investicionih fondova,  koji su agresivno orijentisani na što veći prihod što automatski ne povećava potrošnju. Dodajmo ovome i rizične investicije koje takođe deluju u pravcu smanjenja nadnica.

Krsto Hegedušić: Svitanje, 1961. ulje, tempera na platnu 140x179 cm

U vezi sa malim zaradama pojavio se izraz „zaposlena sirotinja“ (working poor ). Takav socijalni status zbog prihoda koji su tek nešto malo iznad granice siromaštva poništava vrednost pojedinca, iako ovaj kao zaposlen prema svojim mogućnostima pruža doprinos društvu. To jest, pruža onoliko koliko mu organizacija posla i njegova obučenost dopušta. A to su faktori na koje pojedinac može malo da utiče. Da podsetimo, pojam pristojne zarade proističe iz poznate sindikalne maksime „živeti od svog rada“ koja stekla značenje opšteg pravila kako bi se rad i nagrada postavili u neophodnu socijalno ekonomsku ravnotežu. Tržišna potvrda visine zarade svakako jeste faktor koji se u takvoj privredi ne sme zaobići. Ako bi se zaobišao onda bi doveo u pitanje rentabilnost privređivanja i mogućnost zapošljavanja. Treba imati u vidu da tržište nije savršen mehanizam i koji je po svojoj prirodi sklono potcenjivanju i precenjivanju uloženog rada što između ostalog utiče na oscilaciju nadnica. Niske zarade su i posledica neobuzdanog stvaranja profita i odbacivanja svake solidarnosti kako bi se postigla visoka konkurentnost na tržištu. Tržišna utakmica i pravična nadnica retko kad su u saglasnosti.

Iskorišćavanje tuđeg rada

Za zaposlene sa zaradama jedva dovoljnim za život stanje nezaposlenosti je mali imovinski pomak da bi se bitno promenio socijalni položaj. Iz toga proizilazi čudna situacija: pod uslovom da je obezbeđena socijalna pomoć bolje je ne raditi nego raditi. U tom slučaju zajednica dvostruko gubi: jedan deo ljudi isključen je iz stvaranja novih vrednosti, a državni budžeti trpe veći pritisak. Niske zarade stoga nisu ništa drugo već uskogrudo, sebično, iskorišćavanje tuđeg rada sa ekonomskim efektima od kojih društvo u celini nema koristi. Ovde treba ubrojiti i psihološke efekte minimalnih prihoda: ponižavanja ljudske ličnosti što jeste povod za nezadovoljstva više nego sama nezaposlenost. Takve zarade ne odobravaju ni delovi društva kojima u ime humanosti i društvene kohezije nije je stalo do moralno bezobzirnog iskorišćavanja tuđeg rada i ponižavanja ljudske ličnosti. Nadnice zavise i od menadžerske procene proizvodnog značaja pojedinog radnog mesta i aktuelnog stanja na tržištu rada. Stoga, usled nedostatka postojanog kriterijuma nadnice mogu biti i neprihvatljivo niske u poređenju sa životnim potrebama. Takve neujednačenosti ukoliko su drastične trebalo bi da budu posebna briga države jer ugrožavaju stabilnu socijalnu situaciju. To ne znači da u tom pogledu poslodavci nemaju nikakve obaveze koje bi zaštitili nivo elementarnih potreba pojedinaca i njihovih porodica. Zbog toga u socijalno uređenim državama postoje posebni mehanizmi koji vrše ispravke u cilju uklanjanja nepodnošljivih odstupanja. To se ne čini tako što bi se u ime jednakosti linearno povećavale zarade u korist nisko plaćenih grupa. U tom slučaju visoko osposobljeni neće imati jak razlog da se angažuju pa bi lično ulaganje u sposobnosti izgubilo svoju svrhu. Umesto toga, zaposlenim sa manjim prihodima pružaju se disproporcionalne poreske olakšice i olakšice u plaćanju raznih doprinosa. Takođe jedan od načina jeste institucija garantovanih minimalnih nadnica kao obaveza poslodavca. Takav nivo nadnice bi trebalo da garantuje prihode iznad linije siromaštva. Poslodavcima se verovatno za neki relativno mali iznos smanjuje profit, ali ako se u proizvodnji sve postavi ekonomski i tehnološko na ispravan način taj profit se povećava jer će jedan deo zaposlenih biti više motivisan. Minimalna zarada se utvrđuje zakonom ili putem kolektivnih pregovora. Minimalne zarade su standard i generalno prihvaćeno sredstvo za regulaciju tržišta rada u većini evropskih zemalja, SAD, Kanadi i Australiji. Protivnici ovog instituta tvrde da se time podiže cena roba i usluga što na osetljiv način smanjuje životni standard upravo onih najsiromašnijih. Pri tome se zaboravlja da minimalna nadnica sprečava da potrošnja padne i zaštiti značajan broj zaposlenih od približavanja liniji siromaštva premda samo povećanje potrošnje u globalu ne iznosi toliko da bi se zapaženije odrazilo na tržištu. Institucija minimalnih nadnica nije tu da povećava potrošnju već da jedan deo zaposlenih zadrži rang potrošača uopšte.

Od početka novog milenijuma realna vrednost minimalnih zarada značajno se povećala delujući u mnogo slučajeva kao podstrek opštem uređivanju zarada kako bi se sprečila jednostrana arbitrarnost i samovolja. Godina 2008. označila je prekid ovog trenda i realna vrednost minimalnih zarada još jednom je krenula na dole. Pod pritiskom posledica svetske ekonomske krize porastao je pritisak na rast minimalnih zarada širom Evrope. Postoji ozbiljna opasnost da će realni ili nominalni pad ukloniti „sidro za zarade“, povećavajući na taj način pretnju od deflacije, kao što se to dogodilo 1930-tih godina. Iskustvo govori da su u vreme kriza zarade raznim načinima izložene smanjivanju. Poslodavci će pokušati da smanje svoje gubitke tako što će smanjiti izdatke na rad a radnici pod pretnjom da će izgubiti posao vrlo verovatno će prihvatiti kompromis. Umesto toga, kao humaniji i politički razložniji pristup preporučuje se povećanje minimalnih zarada kako bi se održale potražnja i doprinelo stabilnosti cena i ekonomskoj stabilizaciji uopšte.

Jačanje trećeg sektora

U savremenim okolnostima, u post industrijskoj ekonomiji, pad prihoda pojedinih kategorija stanovništva javlja se kao posledica tehnoloških inovacija koje budući da su dosta nezavisan i u dobroj meri dominantan faktor tržišne utakmice vode ka neprekidnom menjanju proizvodne strukture i smanjivanju broja zaposlenih sa ranije cenjenim profesionalnim kvalifikacijama. U tim obrtima ispoljava se civilizacijski trend koji deluje u smislu da sve manji broj proizvođača zadovoljava potrebe sve većeg broja potrošača. Automatizacija i digitilizacija proizvodnje, posebno upotreba robota, taj proces ubrzava te se pojavio pojam „tehnološka nezaposlenost“. Otuda sve više privredni rast se prevashodno ostvaruje rastom produktivnosti koja počiva na tehnološkom uzdizanju a ne na broju zaposlenih. Drugim rečima, proizvodnja industrijske robe više zavisi od tehnološkog „ulaska“ nego od veštine radnika koji stvarno izrađuju i sklapaju proizvod. Ono što se traži je naučno i tehnološko znanje i sposobnost da se radi uz pomoć informacija. Zbog toga visoka produktivnost znači manje zaposlenih a manje zaposlenih smanjuje izdatke i povećava stopu profitabilnosti. Izuzetni kvalitet koji je ranije u industrijskom kapitalizmu počivao na iskustvu stabilne radne snage kako se ne bi ugrozili prihodi time biva potisnut na nižu stepenicu prioriteta. Zalaganje za kvalitet zamenjuje se delovanjem na potrošačko raspoloženje i veštačku potražnju putem masovne reklame i drugim sredstvima savremenog psihološkog inženjeringa. Kao posledica takvih tendencija veština u sticanju profita je pretežno smeštena ne u proizvodnju već u distribuciju/prodaju. Prema Mihaelu Spensu, američkom ekonomisti i nobelovcu, nove tehnologije različitih vrsta, zajedno sa globalizacijom, snažno utiču na raspon opcija u zapošljavanju pojedinaca kako u naprednim ekonomijama tako i u ekonomijama zemalja u razvoju. Tehnološke inovacije ne smanjuju samo broj rutinskih poslova već izazivaju promene u globalnom lancu snabdevanja što utiče na relokaciju tih rutinskih poslova tamo gde su nadnice niže. Stvaranje novih poslova uporedo sa  kontrakcijom visoke zaposlenosti u lancu industrijske proizvodnje usredsredilo se na kategorije visokih prihoda i obrazovanja, dok su se smanjivali u srednjim i nižim kategorijama prihoda i obrazovanja. Pored toga, smanjuju se rutinski poslovi, to jest onih koji mogu biti zamenjeni korišćenjem mašina i umreženih kompjutera. Zbog toga je dramatično porastao udeo u prihodima visoko obrazovanih sa visokim sposobnostima, čak u poređenju sa prihodima vlasnika kapitala. Rast se na taj način razdvojio od broja zaposlenih. Zamena rutinskog manuelnog rada mašinama i robotima je snažan, neprekidan, i ubrzavajući trend u industriji i logistici, dok mreža kompjutera potiskuje rutinski administrativni rad (bele okovratnike) u obradi informacija. Pošto se tehnološki visoko postavljena proizvodnja lako razbija na komponente koje su u znatnoj meri automatizovane, mnoge operacije se mogu prepustiti radnicima obučenim samo za taj deo radnog procesa. Zbog toga svestrano obučeni radnici nisu više neophodni jer se proizvodnja može odvijati preko zaposlenih sa manjim znanjem i zato uz manje kompenzacije. Ti procesi sabrani u jedinstvenu tendenciju grade složen i geografski široko rasprostranjen lanac snabdevanja što omogućava da se proizvodne aktivnosti smeste gde ljudski i drugi izvori čine te aktivnosti konkurentnim. Pošto svet u razvoju čini najveća nova tržišta i najveće povećanje potražnje, takozvana atomizacija globalnog lanca snabdevanja biće još zahtevnija. Bilo kako bilo, nastupaju velike promene u modelu zapošljavanja koje nameću prilagođavanja u radnoj nedelji, radnim ugovorima, minimalnim nadnicama sve u cilju da se održi socijalna kohezija, osnovne vrednosti u jednakosti i međugeneracijskoj mobilnosti.

U vezi sa razvojem tehnologija valja istaći i sledeće. Stvaranjem novih globalnih lanaca proizvodnje i distribucije smanjena je industrijska zaposlenost u razvijenim zemljama koje mogu da zadrže samo one sektore kojima je neophodno visoko obučeno osoblje, kao što su proizvodi visoke tehnologije čija je dodatna vrednost veoma visoka. U takvoj proizvodnji broj zaposlenih u poređenju sa brojem sposobnih za rad je procentualno mali. Šta u tom slučaju uraditi sa onima koji ne raspolažu visoko stručnim znanjem koje im je zbog materijalne nejednakosti nedostupno, a njih nije mali broj. Jedino rešenje tada je pretvoriti te ljude u trajno nezaposlene koji će živeti od državne socijalne pomoći, što opet za sobom povlači novi registar problema. Postoji i apsurd. U takvim zemljama, na primer Nemačkoj, zbog niskog nataliteta javlja se nedostatak radne snage koji se pokriva prilivom imigranata. Pridošlice svojim prisustvom u novoj sredini izazivaju političke reakcije delova srednje klase koji misle da su im oni takmaci na tržištu rada, što uglavnom nije tačno. Poslove koje preuzimaju pridošlice su takve prirode i niskih zarada da ih domaći ne prihvataju. Razlog za nezadovoljstvo je nešto drugačije prirode: sukob kultura u vidu ksenofobije.

Deindustrijalizacija razvijenih društava

Krsto Hegedušić: Rekvizicija, 1929. ulje, tempera na platnu 75,5x104,5 cm

U svetu kod bogatih zemalja javlja se de-industrijalizacija jer se realna proizvodnja smanjuje u korist usluga i ne razmenjivih dobara. Sve do krize 2008. rast poslova srednjeg i niskog prihoda događao se u potpunosti u ne tržišnom sektoru koji čini skoro dve trećine obima proizvodnje i zaposlenja naprednih zemalja. Tržišni sektor naprednih ekonomija nije razvio bilo kakvo neto povećanje zaposlenosti u poslednje dve dekade. Otuda i pitanje: da li je deindustrijalizacija i za te zemlje, kao i za zemlje koje prolaze ili su prošle tranziciju, na dugi rok socijalno podnošljiva i ekonomski održiva? Da li se sve potrebe mogu pokriti uvozom i kako taj uvoz platiti? U stvari ukoliko se želi trajna unutrašnja stabilnost industrijska proizvodnja  prema projekcijama domaćih potreba i izvoza mora da postoji. Savremeni život tehnološki razvijene sredine zahteva visoku funkcionalnost onih privrednih grana od kojih bukvalno zavisi opstanak svake zajednice, kao što je snabdevanje energijom, zdravom hranom i vodom. Ovome možemo dodati proizvodnju i održavanje ekološki čistih transportnih sredstava i unapređenje telekomunikacija i informatičke mreže. Ako bismo sudili prema politici administracije Baraka Obame u SAD industrija novog tipa se ne napušta.    Politika leve orijentacije zalaže se za punu zaposlenost dok se desna drži pojma visoke zaposlenosti. Istina jeste da je veoma teško približiti se punoj zaposlenost zbog neprekidnih promena u tehnologiji i cikličnosti tržišne privrede što stalno menja uslove i obim zapošljavanja. Bilo bi sasvim razumno očekivati da će sve brži civilizacijski napredak, podizanje životnog standarda i potrošnje dovesti do toga da ima posla za svakog. To se još uvek ne događa i nije verovatno da će se u dogledno vreme igde dogoditi. Mnogi sociolozi, kao na primer Robert Skidelski, britanski sociolog, zastupaju tezu da će se rešenja nalaziti u skraćivanju radnog vremena, ali da bi se to postiglo prethodno je potrebna prava revolucija u socijalnom mišljenju.

Ispunjavanje obaveza prema najslabijim u vidu socijalne pomoći nije dovoljno da ublaže sve nevolje koje donosi nezaposlenost. Kod konzervativnih političkih partija postoji uvek otpor prema održavanju socijalno odgovarajućih nadoknada za nezaposlenost. Prigovor se svodi na to da nadokna-de na duže vreme nisu u funkciji razvijanja radnih navika i produktivnosti. Zaboravlja se da naknada, uključujući troškove prekvalifikaciju, nije samo humani gest već i da je u funkciji održavanja stručnih sposobnosti. Ako se to prenebregne nastaće teškoće prilikom ponovnog zapošljavanja zbog gubitka veze sa novom tehnologijom. Proizvodna znanja i veštine brzo se gube pod pritiskom tehnološkog razvoja.

Povećan rad žena

Nekadašnja relativna prednost muškaraca u preindustrijskoj i industrijskoj ekonomiji počivala je većim delom na većoj fizičkoj snazi - na nečemu što se danas manje traži. Nasuprot tome, žene da li putem svoje biološke dispozicije ili prihvatanja načina socijalizacije imaju relativnu prednost u ljudskim veštinama i emocionalnoj inteligenciji koje su postale više važne u ekonomiji usredsređenoj ka uslugama a manje proizvodnji materijalnih dobara. Deo ekonomije u kojoj žene mogu da učestvuju se proširio i njihov rad postao je više vredan što znači da provedeno vreme kod kuće ide na račun lukrativnijih mogućnosti u oblasti plaćenog rada. Zbog toga se u porodicama javlja dvostruka zaposlenost, to jest zaposlenost oba supružnika, do koje se stiglo ne preko feminističkih pokreta već preko promena u prirodi kapitalističke proizvodnje. Tome je doprinela proizvodnja mašina i uređaja koji smanjuju rad u kući, ali i proizvodnja pakovane i pripremljene hrane. Uz sve to dodajmo i profesionalizaciju i institucionalizaciju brige za decu i starije. Svakako je važna činjenica što profesionalnu zaposlenost podstiče i veće mogućnosti za obrazovanje žena. Ipak, jednakost žena prilikom zapošljavanja i u zaradama još uvek je globalni problem koji više opterećuje siromašne zemlje, dok u bogatim sredinama se održava prikriveno nerazumevanje za domete zaposlene žene. Posmatrano u celini položaj žene u poređenju sa stanjem od pre pedesetak godina jeste unapređen, a jedan od snažnih faktora u tom smislu je rodna ravnopravnost u ekonomiji. Zanimljivo, prihodi porodice koje se nalaze nisko na socijalnoj lestvici se nisu udvostručili zaposlenjem žena iako i one zarađuju. Razlog je jednostavan: nedovoljno obrazovani muškarci dobijaju manje. Kao deo strategija zapošljavanja u Evropskoj uniji   prihvaćena je 2007. politika fleksibilne sigurnosti (flexicurity) čiji je cilj bio da ojača fleksibilnost radnih odnosa (lako otpuštanje i primanja na posao, prilagodljivo radno vreme, varijabilne plate). Radnik na račun niže zaštite radnog mesta trebalo bi da dobija jače socijalno osiguranje i nadoknade za nezaposlenost. Ali to se u praksi ne događa. Vlade su sledile politiku fleksibilnosti tako što su simultano smanjivali zaštitu radnog mesta i nadoknade za nezaposlenost. Fleksibilna sigurnost je uglavnom zamaskirala prenošenje tereta poslovanja sa preduzetnika na radnika. Mislilo se da će ova vrsta deregulacije smanjiti ne iskorišćenost kapaciteta; umesto toga dogodio se pad zarada i radnih uslova. Pristalice fleksibilne sigurnosti su se nadali da će vlade čak uspeti da održe nivo poreza ili ih čak povećaju. Za vreme krize, kao što je kriza 2008., to je teško neizvodljivo jer oni koji primaju isto ili manje treba da daju više. U stara vremena preduzetnički profit pravdao se time što je ovaj snosi sav rizik. U novije vreme od radnika se traži i da oni preuzmi znatan deo rizika time što će da napuste stabilne odnose zaposlenja, to jest da se pomire sa viškom radne snage, visokom mobilnošću radnog mesta, stalnim promenama profesije, privremenim ugovorima i nepostojanošću prihoda. Šta takva injekcija straha nesigurnosti znači za život pojedinca, porodice i njihovih zajednica nikoga nije briga.

Tokom vremena pokazalo se da su zemlje sa visokom radnom fleksibilnošću pretrpele veću štetu od onih koje se nisu oslonile na taj vid zaposlenosti. Šteta se ispoljila u niskom korišćenju ekonomskih potencijala, obimu javnog duga, veličini pomoći firmama za izlazak iz krize i stopi nezaposlenosti. Zbog toga evropski sindikalisti tvrde da je bolje imati manje elastičnosti koja rezultira u manjim socijalnim troškovima. Takođe se pokazalo da održavanje velikog sektora niskih zarada sprečava inovacije i ne razvija konkurentnost. Nikakve niske nadnice ne mogu se iskazati kao pouzdana prednost jer kad tad pojaviće se pad kvaliteta. Bolje je usklađeno podizanje nadnica udruženo sa širokim podizanjem produktivnosti koje će proizvesti snažne strukturalne efekte i to upravo u sektorima najniže produktivnosti. Prema tome, podizanje radnih kvalifikacija je pravi odgovor u suzbijanju visoke nezaposlenosti, a ne zadržavanje malih zarada..

Nestaje koncept stalnog radnog mesta

Za obične ljude još jedna činjenica je važna. Fleksibilnost na tržištu radne snage ukazuje da polako nestaje koncept stalnog radnog mesta. Umesto doživotnih ili čak više decenijskih poslova nudi se  „projektno finansiranje“ koje se na donjoj strani tržišta radne snage svodi na stalnu teskobu u traganju za povremenim poslovima. Pokretljivost zaposlenja naročito je nepovoljna za starije radnika. To vodi ka smanjenju njihovih prihoda jer sledeći posao je manje plaćen, a u mnogo slučajeva i trajnoj nezaposlenosti. Da bi se povećala zaposlenost mora se voditi računa o stanju ponude i potražnje, strukturi rasta, spoljnim uticajima i otvorenosti prema izvozu i uvozu. Praktično posmatrano to znači u okviru socijalno ekonomskog razvojnog programa treba uzeti u obzir raspoložive prirodne izvore, na svetskom tržištu postignute uporedne ekonomske prednosti, potencijale u infrastrukturi, zahteve ekološke zaštite i kapacitete humanog kapitala. U tom zbiru humani kapital je posebno važan činilac jer ukoliko je ovaj upravljački dobro postavljen utoliko ekonomija biće sposobna da apsorbuju i svrsishodno procesuira informacije ne samo u datom trenutku već i u suočavanju sa nastupajućim izazovima. Razume se, da se sve to ne može postići bez države koja je pre svega odlučujući makro ekonomski faktor. Prema iskustvu u svetu cilj takvih strategija je da se pored političkog definisanja ostvarljivih poduhvata utvrde načini kako da se ovi postignu u partnerskom odnosu države i privrede. A partnerstvo da bi bilo za većinu politički prihvatljiva trebalo bi da se rukovodi pored potrebe za stvaranjem novih vrednosti i o razlozima koji su u naglašenoj socijalnoj funkciji.

Državno trošenje za povećanje zaposlenosti na osnovu već postojećih uzora svodi se najčešće na investicije u infrastrukturi, direktne projekti za novo zapošljavanje, stručno osposobljavanje, zaštitu zdravlja i ekspanziju socijalnih službi. Time se ne odbacuju olakšice za zapošljavanje koje bi se pružile privatnim poslodavcima kao uporedna mera. Svaka takva akcija države vode ka povećanju budžetskih izdataka pa je to svojevrsni politički izazov i povod raspravama o dilemi: rigorozna štednja ili razvoj po svaku cenu. Međutim, stroga štednja ne vodi računa o granicama o socijalne izdržljivosti, a još manje o dugoročnim posledicama, dok budžet opterećen visokim deficitom gubi potencijale za pomoć u zapošljavanju. Dodajmo ovim nedoumicama činjenicu da visoki porezi radi sanacije budžeta mogu da se pretvore u težak namet radnicima i ne srazmerno opterećenje siromašnih. U prilog rada ne ide nikako smanjenje budžetskog deficita na račun smanjenja podsticaja za zapošljavanje odnosno prebacivanja tereta razvoja na masu sa manjim prihodima. U tom slučaju manja potrošnja smanjuje proizvodnju, a manja proizvodnja poreske prihode. Finansijska politika zato mora da bude tako uravnotežena da preko sistema poreza i doprinosa pomogne projekte zapošljavanja ali da poreski ne preoptereti faktor rada. To se može izbeći tako što se oporezivanje više usredsredi na potrošnju nego na proizvodnju, na širenje osnove oporezivanja i značajnog unapređenja efikasnosti u sakupljanju poreza. Po pravilu, umereno oporezivanje uopšte uzevši može kao podrška da proizvede pozitivne efekte na zapošljavanje, jer proširuje mogućnosti za nove investicije koje povlače za sobom otvaranje novih radnih mesta. To ipak ne znači da će svako smanjenje poreza povećati zaposlenost. Smanjenje poreza bogatima nema taj efekat jer oni raspoloživi kapital ne ulažu u realnu proizvodnju već u berzanske špekulacije. Da se to ne bi dogodilo mora se uspostaviti veza između poreskih olakšica i podsticaja za razvoj prioritetnih privrednih grana. Poreske olakšice trebalo bi dati i samozaposlenim malih prihoda kao način da se stvaraju ili sačuvaju poslovi po porudžbini i malih serija kako bi taj deo rada zaradio dovoljno za život.

Problem privredne stabilosti

Monetarna politika koja podupire zapošljavanje suočava se sa kratkoročnim i dugoročnim, pozitivnim i negativnim efektima u zapošljavanju. Ukoliko ukupni proizvodan potencijal nije dovoljno iskorišćen, širenje monetarne mase imaće pozitivan efekat na zapošljavanje jer se smanjuje interesna stopa, što podstiče potrošnju a ova ulaganja. Samo širenje novčane mase bez pratećih mera ima tendenciju da poveća inflaciju i ugrozi cenovnu stabilnost. Visoka inflaciona stopa nepovoljno utiče na alokacionu funkciju cena i povećava neizvesnost u pogledu dugoročnih odluka, kao što je kupovina trajnih potrošnih i kapitalnih dobara što u krajnjoj liniji smanjuje potrošnju, pa time i zaposlenost. Koliko god za zaposlenost nije korisna veoma niska ili nikakva inflacija toliko nije pogodna ni visoka inflacija. U prvom slučaju, pošto je novac skup, ograničava se ili sprečava investiranje u nove kapacitete, a u drugom, pošto je novac jeftin, ograničava ili sprečava potrošnja, jer su robe i usluge skupe. Sve u svemu neophodna je dobro odmerena politika ravnoteže između jednog i drugog. Jedan od načina bržeg zapošljavanja jeste pružanje podrške maloj privredi koja je sposobna da osetno promeni imovinsku situaciju mnogih, vratiti im veru u vlastite snage i na doprinese stvaranju umirujuće socijalne situacije. S obzirom na njenu veliku prilagodljivost tržištu i novim tehnologijama, proizvodnju malih serija, zadovoljavanju specijalizovanih zahteva, dobrom smeštaju na internetsko tržište i odsutnost unutrašnje birokratske inercije, ovaj vid organizacije u privređivanju značajan je potencijal u ekonomskom pogledu. Toj privredi nije potreban veliki kapital, pa su time i rizici ulaganja manji. Njima jeste nužna zaštita od nelojalne konkurencije velikih, i podrška u tehnološkom, tržišnom i administrativno-poslovnom konsaltingu, kao i nediskriminatorski postupak u kreditiranju od strane banaka, imajući u vidu njihovu hronično nedovoljnu kapitalizaciju. Ta zaštita i podrška se može urediti delom zakonima, delom podsticajnim merama ekonomske politike, a delom razvijanjem nove poslovne atmosfere koju bi morale podupreti privredne komore i udruženja industrijalaca i poslodavaca. Da bi mala  privreda prosperirala neophodno je da ima svoje neugroženo mesto i odgovarajući uticaj u privrednoj mreži. Može se staviti prigovor da mala privreda nije činilac respektabilne snage koji može bitnije uticati na ekonomski rast, što je samo donekle tačno, jer njen udeo se u nekim zemljama kreće i do 50% BDP. Zanimljiv je u tom smislu i podataka iz SAD. U toj ekonomski razvijenoj zemlji postoji 30.000 zadruga koje stvaraju 500 miliona dolara prihoda godišnje i zapošljavaju više od milion ljudi.

Ekonomska i socijalna sigurnost

Od kraja XX veka u industrijskim zemljama veliki broj ljudi neprekidno živi i radi u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnost, kao što je povremeni posao, nisko plaćeni posao i posao bez ikakvog ugovornog obezbeđenja. Njihovi prihodi fluktuiraju potpuno nepredviđeno i nedostaju im mnoge privilegije koje ostali zaposleni uživaju kao gotovu stvar. Oni nemaju pravo na godišnji odmor, bolovanje, subvencije za obučavanje, pravo na penziju i nikakvo osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Za ovaj sloj radničke klase uvrežio se naziv prekarijat nastao od kombinacije engleske reči „nesiguran“ i proletarijat. Prekarijat je globalni problem, ima ga svuda, i nije samo stvar ekonomske nesigurnosti i odnosi se na sve one koji nemaju nikakav opšte prihvaćen profesionalni identitet. Ne osećaju da su neko i nešto, ne rade ono što bi želeli ili da očekuju zaposlenje na osnovu svog školovanja. I što je najvažnije, oni su svesni činjenice da moraju da mnogo rade u oblastima koje su slabo plaćene, pošto se njihov rad tretira kao ekonomski bezvredan. Prekarijat ne mari za sindikate jer ne vide šta ovi mogu za njih da urade.

Krsto Hegedušić: Justitia, 1934. ulje, tempera na platnu 123x105 cm

Prekarijat se deli uglavnom na tri grupe: oni koji su izgubili status zakonski utvrđenog subjekta rada, oni koji su prihvatili radnu nesigurnost jer nikada nisu imali ništa bolje i oni koji su obrazovani, ali su frustrirani je nikako ne mogu da dobiju posao. Prva kategorija nastoji da povrati pređašnji status, druga su ponajviše migranti, manjine i invalidi, treća su buntovna omladina. Bez obzira kojoj kategoriji pripadaju ona su za svako društvo veliki rizik jer razlog za njihovu zabrinutost je prožimajuća nesigurnost koja širi strah i osećaj otuđenja. Sve to zajedno vodi besu što prerasta u pokrete protesta koji na političkoj sceni traže da se za njih uspostavi bolji radni identitet i veći pristup bogatstvu koji se kreće skoro isključivo ka veoma suženoj manjini. Mnogi misle da će takvi protesti i sve što ih prati prerasti u napredni dnevni red za bolje društvo. U poslednjih stotinak godina u razvijenim zemljama su se izgradili pravno-ekonomski mehanizmi za zastupanje interesa radnika i utvrđivanje cene rada. Postoji i međunarodna regulacija preko Međunarodne organizacije rada. Na taj način su se otklonile ili ublažile mnoge neizvesnosti i surovi diktati. Radničke unije i socijaldemokratske stranke su uspele da prevlast poslodavaca na tržištu rada znatno ograniče putem kolektivnog pregovaranja i razgranatog radničkog zakonodavstva. To ograničenje je na nekim mestima u razvijenim zemljama čak doseglo ravan na kojoj zbog visoko ugovorenih plata u poređenju sa zemljama u razvoju opada konkurentska sposobnost kod mnogih industrija roba i usluga. Poseban oblik intervencije putem zakona je zabrana dečijeg rada koja je vid najgrublje eksploatacije siromašnih porodica u zemljama veoma malih ekonomskih potencijala. Svemu tome možemo dodati previše nisku cenu rada koje zaposlene postavlja u robovski položaj. Međunarodna organizacija rada je ta pitanja podrobno obradila, ali se te pojava nisu iskorenile naročito u poljoprivrednim regionima ili regionima visoke gradske prenaseljenosti u zemljama Azije i Afrike.

Radno zakonodavstvo protiv zloupotreba

Neoliberalna ekonomska škola smatra da je regulacije u oblasti tržišta rada kočnica ekonomskom razvoju. Ta škola pretpostavlja da će poslodavci uvek imati snage i motiva da sagledaju i razumeju interese rada i uopšte potrebe za zapošljavanjem kao vida socijalne a zatim i političke stabilnosti. Kao standardna praksa to se sporo ili samo delimično ostvaruje. Štaviše, primenom pravila o pokretljivosti radne snage, to jest lakim otpuštanjem i visokom uslovima za zapošljavanje radnici se postavljaju u stanje nesigurnosti sa teškim egzistencijalnim posledicama. Zato je neophodna državna regulacija - radno zakonodavstvo - da bi se sprečila zloupotreba bolje pozicije kapitala u odnosu na rad. Pokazala se da se institucija radničkih prava može održati samo ako zakoni i demokratske institucije podržavaju pošten pristup zaradama zaposlenih kako bi se u okviru takvih mehanizama uravnotežili zahtevi makro ekonomske stabilizacijom sa veličinom prihoda onih koji žive od svog rada. Kako god da se odnos zaposlenih i poslodavaca postavi, zahtevi radnika za pristojnom zaradom nisu ništa manje opravdani od zahteva poslodavaca za maksimiziranjem profita. Apsurdna su i zahtevi menađera da zaposleni prihvate radnu etiku u ekstenzivnom tumačenju a da istovremeno oni sami ne prihvataju logiku etike prema zaposlenim. Ne postoji ni nikakav ekonomski razlog da se najpre u potpunosti zadovolje projekcije poslodavaca o očekivanim prihodima, a tek onda razmotri šta preostaje zaposlenim. Izlaz iz takve situacije nije sloboda nezadovoljnog radnika da napusti posao jer takvim postupkom dovodi u pitanje lični opstanak i opstanak porodice. Po pravilu lakše će poslodavac naći novog radnika nego što će radnik naći novi posao. Tržište rada samo je izuzetno naklonjeno radnicima, pa prema tome otkaz od strane zaposlenog i nije neka prednost vredna pažnje.  Zaposlenost dospela je u domen državne odgovornosti zajedno sa politikom podržavanja industrijalizacije u saglasnosti sa savremenim tokovima. Svakoj industrijalizaciji je potreban stalni izvor radne snage, a nagli padovi u zaposlenost stvaraju enormne socijalne probleme sa snažnom političkom reakcijom. Istorijski najzapaženiji podsticaj preuzimanju odgovornosti od strane države potekao je u SAD od politike „Nju dila“ početkom 30-tih godina prošlog veka  i tridesetak godina kasnije u evropskom sistemu „država blagostanja“. Prva se oslonila na doktrinu američkog levičarskog liberalizma a druga na socijaldemokratski aktivizam XX veka. Posle Drugog svetskog rata, uporedo sa privrednom rekonstrukcijom u Zapadnoj Evropi, politika države blagostanja u oblasti radnog prava i socijalne zaštite nadmašila je mnoge američke uzore, zahvaljujući partnerskim odnosima omasovljenih sindikata sa strankama socijaldemokratske provenijencije. Nakon sticanja nezavisnosti bivših evropskih kolonija na tlu Azije i Afrike i političke emancipacije Latino američkih država posle Drugog svetskog rata takav koncept u nešto suženom formatu proširuje se i na taj deo sveta. Prestanak Hladnog rata, raspad Sovjetskog saveza, prevlast liberalizma i tržišne privrede zaposlenost kao državnu odgovornost je lišilo položaja upravljačke premise. Talas globalizacije koji se širio svetom podstakao je mnoge vlade smanje brigu o zapošljavanju i prepuste je posledicama deregulaciji, to jest politici korporacijske ekspanzije. Zbog toga, uprkos tehnološkog napretka i povećanja stope produktivnost javlja se pritisak na povećanje radne nedelje i radnog staža za obezbeđenje prava na penziju.

Kriza produbila klasnu borbu

Kriza 2008., koju prati veliki pad zaposlenosti u zemljama zapadne političke orijentacije, kao i u mnogim zemljama u razvoju, zbog svojih očiglednih političkih implikacija ponovo je postavila to pitanje u red visokih državnih prioriteta. U današnje vreme prema Đorđu Fridmanu iz američkog Stratfora nezaposlenost jednog čoveka ugrožava dobrobit troje ljudi. Dok sa 11% nezaposlenosti ugroženo je 40% stanovništva a sa 25% nezaposlenih skoro svi. U 35 zemalja za koje postoje podaci skoro 40% onih koji traže posao ostali su bez zaposlenja za više od jedne godine. Zbog toga što je tržište rada depresirano tako dugo mnogi nezaposleni su obeshrabljeni i napuštaju tržište rada. Prema MOR-u , krajem 2009. više od 4 miliona onih koji traže posao prestali su da traže zaposlenje. Većinu još uvek zaposlenih čine oni sa stalnim zaposlenjem, ali zato raste broj onih sa privremenim, sa skraćenim radnim vremenom, samozaposleni i oni koji moraju da rade na dva odvojena radna mesta. Organizacije koje zastupaju interese rada - radničke unije ili sindikati - uvek su u slabijoj poziciji od preduzetništva. Pre svega unije ne raspolažu sa takvim fondovima sa kojim raspolažu unije poslodavaca. U tržišnoj ekonomiji jednostavnije je odbraniti slobodnu inicijativu preduzetnika nego otpuštanja i prijem radnika na posao podvesti pod precizna pravila. Na kongresu nemačkih sindikata DGB u maju 2009. godine jedan od vođa Klaus Matecki insistirao je da se više ne upotrebljava konvencionalni termin „socijalna tržišna ekonomija“ već jednostavno kapitalizam jer samo na taj način sindikalisti mogu učiniti jasnim činjenicu da je postojeći ekonomski poredak nastavak ranije formule industrijskog razvoja u koju je ugrađena fundamentalna nejednakost između radnika i poslodavaca.

Krsto Hegedušić: Zidanje (detalj), 1933. ulje, tempera na platnu 81x100,5 cm

U kapitalizmu preduzetništvo je bolje postavljeno od rada koji je pre svega manje mobilan od kapitala. Današnje korporacije raspolaže sa moćnim fondovima preko koji se brani prevlast u odnosu na rad. Pored toga, kapitalu mnogo bolje odgovaraju zahtevi savremenog sveta, sposobniji su da razumeju „veliku sliku“, da razviju tehnički složenu politiku upravljanja i da uopšte upravljaju promenama. Kapital raspolaže i boljim kvalitetom organizacije, fleksibilnom povezanošću, pravnom odbranom i pa i podrškom delova građanskog društva. Radna snaga je mahom lokalno organizovana i upravo zbog toga mora da se naslanja na državu. Vlasnici uvek imaju izbor da zaprete radnicima da će otići sa svojim kapitalom u drugu zemlju a da će oni ostati bez posla. Radnici mogu da napuste posao i odu nekuda dalje, ali šta od toga imaju? Otuda, i pored unapređenog radnog zakonodavstva postoji još uvek eksploatacija ili nepošten odnos prema zaposlenima, naročito u siromašnim zemljama. Sticanje ogromnog bogatstva ne može se objasniti samo uspešnim potezima na tržištu već i preko veličine troškova koji ulaze u cenu proizvoda ili usluga. Ukoliko je cena rada niska izgledi za profit su veći. Nigde se nije sticao visok profit gde je cena rada bila visoka. I kako je davno rekao slavni Adam Smit  „gazde su uvek i svuda u nekoj vrsti prećutne ali stalne i ujednačene kombinacije: ne podizati nadnice iznad aktuelne stope“. Radnički sindikati su prema ustaljenoj praksi najčešće delimično centralizovane organizacije ili specijalizovane prema strukama i proizvodnim sektorima. Sasvim je uobičajeno da u svakoj zemlji postoji nekoliko sindikata koji uporedo deluju. Potreban stepen jedinstvene akcije često nedostaje, zbog toga što se položaj zaposlenih od firme do firme znatno razlikuje pa su i odgovori o tome šta treba da se radi neujednačeni. Kapital u vidu poslovnih entiteta nije predstavnički centralizovan, mada postoje organizacije poslodavaca. Ali suočen sa sindikatima raspolaže sa najvažnijom pregovaračkom polugom - novcem. Jer novac u tržišnoj ekonomiji je nezamenljivo sredstvo za održanje egzistencije svakog zaposlenog. Nasuprot tom novcu, sindikati imaju kao oružje prestanak rada. Zbog toga u utvrđivanju nadnica i uslova rada ne znači mnogo činjenica da broj radnika daleko nadmašuje broj vlasnika kapitala i menadžera. Da bi se ipak iskoristila ta prednost sindikati pribegavaju zajedničkim rešenjima - kolektivnim ugovorima -koji obuhvataju visinu novčane kompenzacije i druge uslove rada. Odlika takvog ugovaranja je uključivanje svih zaposlenih u garantovanje zarada i nekih drugih povlastica u okviru nekog ugovornog obrasca. Ovaj instrument industrijskih odnosa u razvijenim zemljama stekao je visoko mesto, iako mu se u vreme recesija i kriza nastoji umanjiti značaj i ograničiti dejstvo.

Utvrđivanje ekonomski opravdane i moralno ispravne visine nadnica je pod pritiskom spoljnih uticaja na poslovanje složeno pitanje. Na obe pregovaračke strane postoje stalna neslaganja oko toga šta sve uključiti u cenu rada: nivo produktivnosti, inflaciju odnosno troškove života i očekivanu visinu profita za konkretnu delatnost. Rešenja o nadnicama u kolektivnim ugovorima po pravilu se postižu u kompromisu svih pomenutih kriterijuma. U kolektivnom pregovaranju državna intervencija ima u slučaju spora ulogu arbitra. Takva arbitraža da bi bila efikasna treba da počiva na radnom zakonodavstvu. Ukoliko radno zakonodavstvo nije razvijeno, praksa pokazuje da od kolektivnog pregovaranja nema velike koristi. Regulacija postupka za utvrđivanje nadnica sadrži nepobitno neke svoje prednosti: smanjuje nepredvidljivost koja je u suprotnosti sa svakim racionalnim planiranjem proizvodnje, uključivanjem visoke tehnologije, digitilizacijom i proizvodnjom obima.

Jačanje sindikalne borbe

Upravo zbog osvedočene nadmoći poslodavaca, sindikati se oslanjaju na štrajk/ obustavu rada kada su sva druga sredstva iscrpljena. Takav korak skopčan je i sa materijalnom stranom: kako će se pokriti izdržavanje štrajkača i njihovih porodica pošto u toku štrajka najčešće ne primaju zarade. Tradicionalno rešenje su fondovi sindikata, ali samo za izvesno vreme. Primena takvog načina prati nepovoljan odjek u široj javnosti pošto štrajk svojim efektima ugrožava rad mnogih javnih službi i zadovoljenje svakodnevnih potreba građana koji mogu da razumeju štrajkačke motive kao iznudicu ali ne mogu prihvate lišavanja (zaustavljanje saobraćaja, prestanak rada pojedinih životno važnih delatnosti i porast cena nekih roba i usluga). Zbog toga protivnici štrajka mogu taj čin kvalifikovati kao nešto što je suprotno građanskim pravima, javnom dobru, čak nacionalnom interesu. Integralno sagledavanje svih razloga radničkog nezadovoljstva sporo prodire ili ne prodire uopšte u javno mnjenje, izuzev ako se svemu tome zbog lošeg stanja uopšte ne pridruže masovni politički protesti. U dosluhu sa političkim strankama ili nezavisno od njih, štrajk može da posluži zaposlenima i za ostvarenje nekih političkih ciljeva. Odgovor poslodavaca na štrajk može da bude privremeni prestanak rada firme (lockout) koji se odavno primenjuje ali u novije vreme samo u manjim privrednim entitetima. Velike korporacije se na takva sredstva uglavnom ne oslanjaju. Razvoj industrijske demokratije i kolektivnog pregovaranja na nacionalnom nivou doveo je i do institucije socijalnog dijaloga. Što pregovarački zajedno povezuje sindikate, organizacije poslodavaca i predstavnika vlada. Prema Međunarodnoj organizaciji rada cilj dijaloga je unapređenje mogućnosti za ljude i žene da dobiju pristojan i produktivan posao u uslovima slobode, jednakosti, sigurnosti i ljudskog dostojanstva. Socijal-ni dijalog uključuje sve vrste pregovora, konsultacija i razmenu informacija između predstavnika vlada, poslodavaca i radnika o pitanjima od zajedničkog interesa, to jest da se postignu rešenja za izgradnju socijalne kohezije i vladavinu prava. Posebnu ulogu imaju međunarodni standardi, koji pomažu zaposlenim i poslodavcima da uspostave zdrave radne odnose, usvoje radnički zakoni i da se ide u susret promenama u ekonomskim i socijalnim potrebama. Socijalni dijalog je uključen u Ugovor o osnivanju Evropske unije, članovi 138 i 139.

Dijalog - važan mehanizam saradnje

Jačanjem sindikata i demokratske svesti dijalog je postao važan zakonom uređen mehanizam za unapređenje produktivnosti i izjednačavanje rezultati rada sa efektima uloženog kapitala. Danas je bez socijalnog dijaloga teško zamisliti primenu međunarodnih radnih standarda, utvrđivanje visine pristojnih nadnica i obavezne minimalne nadnice, unapređenje zdravstvene zaštite i zaštite na radu. Socijalni dijalog ne samo da je postao važna komponenta profitabilnog upravljanja već i način da se sinhronizuje državna politika sa privrednim interesima u celini. Dobrom državnom upravljanju potrebni su i postojani radni odnosi. Ovaj način pregovaranja, tamo gde se u potpunosti primenjuje, služi da se ispravi ekonomski nelogično i moralno neopravdano umanjivanje prihoda zaposlenih. U doba blagostanja uloga tog instituta nema onaj značaj koji ima u vreme recesije kada se poveća otpuštanje i smanjuje visina nadnica. Politička klima na nacionalnoj sceni preko zastupanja makro ekonomskih rešenja i drugih mera utiče na status ove institucije. Svako ekonomsko pitanje, a odnos rada i kapitala to u krajnjoj posledici svakako jeste, lako se pretvara u političko pitanje. Stranke konzervativnih opredelenja po pravilu staju na stranu poslodavaca jer misle da se tako može sačuvati društveni status quo, što jeste njihov politički ideal, dok leve smatraju da treba izaći u susret zahtevima zaposlenih, pošto se tako postiže socijalni mir, produktivnost i zainteresovanost za inovacije. Politika neoliberalizma u Evropi u skladu sa svojim tumačenjem tržišnih sloboda zagovarala je decentralizaciju kolektivnog pregovaranja i fleksibilnost tržišta rada i svođenje  socijalnog dijaloga u krug firme. Sporazumi proistekli iz socijalnog dijaloga pod pritiskom posledica krize 2008. sve manje sadrže ideje o preraspodeli dobiti, a sve više se sadrže razne oblike uzdržanost u trošenju u cilju što konkurentnijeg privređivanja.

Štititi međunarodne standarde rada

U velikim obrtima koje je izazvala kriza 2008. bar što se tiče Evrope,  vlade su se bavile više mobilizacijom izvora na mikro nivou i strogom štednjom. Najviši domet bio je popravljanje finansijskog sektora, uključujući budžetske deficite i javne dugove. Rešenja što se tiče rada nastojale su da postignu na nekom suženom nivou a ne na makro nivou, pogotovo ne u obliku socijalnih paktova od sveobuhvatnog značenja. Njihovo ponašanje moglo bi se objasniti odbijanjem da se uspostavi veza između ekonomskog oporavka i socijalnih reformi. Više im odgovara da idu utabanim stazama i postojeći model upravljanja ne izlažu prevelikim izazovima. Pojavili su se i neki novi razlozi koji utiču na pregovaračku snagu sindikata i uopšte njihovu ulogu u zaštiti zaposlenih. Članstvo u sindikatima u poslednjih tridesetak godina svuda u svetu opada. Kao što smo u početku već pomenuli,  postindustrijski način privređivanja kao posledica uticaja nove tehnologije, smanjio je potrebu za industrijskim radnicima, a povećao potrebu za specijalizovanim stručnjacima. Pored toga, porastao je broj onih koji žive od ugovorenog posla ili projekta što se u organizaciji kompanije ne vezuje za stalno radno mesto. Doprinos ove kategorije nalazi se u oblasti posebnih samostalnih znanja i veština za razliku od industrijskih radnika podređenih celini tehnološkog procesa. Zajednički rad u zajedničkom prostoru - fabričkim halama - ustupa proizvodnu ulogu rasutim učesnicima. Taj sloj zbog svog specifičnog položaja gleda na posao drugačije nego industrijski radnici, a time i na kolektivno zastupanje zajedničkih interesa. Ovim razlozima valja dodati i ovaj: deindustrijalizacija u nekim tradicionalno industrijskim zemljama kao posledica tehnoloških inovacija i izmenjenog shvatanja poslovnih ciljeva time što je nepovratno smanjila grupisanje radnika u velikim proizvodnim centrima, smanjila je i članstvo u sindikatima.

Uprkos navedenim tendencijama, sindikati neće nestati sa političke i ekonomske scene. Potreba svih zaposlenih za demokratski konstituisanom zaštitom zajedničkih interesa i dalje postoji, a fleksibilnost radnog angažovanja visokih stručnjaka sama po sebi njima ne obezbeđuje sigurnost, stabilnost u prihodima i pregovaračku ravnopravnost. Radničke unije se postepeno prilagođavaju novim situacijama i verovatno da će se u doglednoj bu-dućnosti pristupiti nekom novom tipu organizacije, što će uključiti zaštitu interesa visokih stručnjaka. Nisu isključene ni promene u organizaciji zaposlenih u velikim industrijskim sistemima koji su iako u manjem broju i dalje potrebni svakoj ekonomiji, pogotovo u infrastrukturi. Korporacijama, što se tiče prava i obaveza zaposlenih, često više odgovara institucionalizovana pregovaračka snaga sindikata nego povremeno, improvizovano, organizovanje štrajkova od onih koji nisu u stanju da trajno preuzme bilo kakve obaveze. Sindikati odgovaraju i državi jer je partner poznat i zakonski definisan. Takvoj logici zadržavanja institucije sindikata doprinosi i Međunarodna organizacija rada koja svojim nesmanjenim aktivnostima uspostavlja i brani međunarodne standarde rada kao državnu obavezu a u koje se uključuje pravo na sindikalno organizovanje. Zbog toga frontalni napad na rad-ničko organizovanje od strane bilo koga nije izvodljivo ni politički ni ekonomski. Napadom na sindikate kao izraza slobodne volje izvršio bi se između ostalog napad na demokratiju. Ne treba zaboraviti da je sindikalno organizovanje u skladu je sa političkim pravima građanskog društva. Suštinske razlike između ne vladinih organizacija i sindikata ne postoje. U SAD mnoge radničke unije još uvek su ekonomski i politički činilac, a u Evropskoj uniji sa osloncem na Socijalnu povelju plate i povlastice ne mogu se odrediti bez učešća sindikata. Neke velike političke stranke, po pravilu one socijaldemokratske orijentacije, još uvek zavise od podrške radničkih unija.

Kriza i smanjivanje nadnica

Jedna od reakcija na svetsku ekonomsku krizu 2008. je i odluka Evropskog suda pravde od 2009. po kojoj tržišne slobode imaju prevagu nad zaštitom pristojnog rada u nacionalnim zakonima ili kolektivnom pregovaranju. U vezi s tim u Evropskoj uniji postoji saglasnost članica da se izlaz iz krize treba postići smanjivanjem nadnica i slabljenjem kolektivnog pregovaranja. Poslodavci to mogu da postignu tako što će izaći iz postojećih kolektivnih ugovora i pregovorima doći do onih sa nižim standardima nadnica ili sve to postići pogodbom sa „odborima radnika“ ili pojedincima. To se može povezati i sa nejasnom referencom o socijalnoj dimenziji u novom rešenju za monetarnu uniju prema kojem države članice bi trebalo da unutar evropskih institucija i evropske strategije do 2020. uđu u ugovorne aranžmane o konkurentnosti i rastu. Cilj takve dugoročne politike po svoj prilici je taj da se odbace otežavajuće rigidnosti sa kojima bi se na nivou nacionalnog  upravljanja teško izalazilo na kraj. Sistem kolektivnog pregovaranja se razume kao jedna od tih rigidnosti. Zbog toga se preporučuje državama članicama da reformišu njihove sisteme indeksacije nadnica, oslabe sektor kolektivnog pregovaranja i decentralizuju pregovaranje prenošenjem na nivo kompanija, ograniče povećanje minimalnih nadnica i povećaju fleksibilnost na donjem kraju platne skale. Pomenute preporuke su u sukobu sa konvencijama Međunarodne organizacije rada i Poveljom o fundamentalnim pravima Saveta Evrope.  Svetska ekonomska kriza 2008. ozbiljno je ugrozila vrednost modela menadžerske odgovornosti u upravljanju korporacijama. Kao opšti pogled pojavila se ocena da je krizu izazvala opsesija mnogih menadžera i investitora prema kojoj glavni cilj poslovanja i pokazatelj uspeha je cena akcija bez obzira šta se događa sa drugim parametrima. Reputaciju menadžera je ugrozilo i učestalo medijsko izveštavanje o njihovim previsokim platama. Štaviše, ekonometrijska istraživanja u toj oblasti su pokazala da je kriza povezana sa nagrađivanjem menadžera prema cenama na tržištu akcija. Sve ovo izazivalo je raspravu o učešću u odlučivanju svih onih od kojih zavisi stabilno profitabilno poslovanje. Razvila se teza da kriza ne bi bilo toliko pogubna da se u upravljanju učestvovali svih oni koji imaju neposredni interes (stakeholders) a ne samo menadžeri. Otuda radničko uključivanje u upravljanje postaje je ponovo ekonomski razložno pošto su radnici nesumnjivo zainteresovani da se firma održi a ne da propadne.

Učešće radnika u upravljanju

Radnici van svake sumnje učestvuju podjednako ili i više u stvaranju profita u trouglu kapital, znanje i rad. Diskriminacija vrednosnog učešća radnika putem njihovog potpunog odvajanja od upravljanja nije u skladu sa težnjom ka optimalno korisnim rezultatima. Sasvim je normalno da će zaposleni biti zainteresovaniji da uvećaju svoj doprinos ako učestvuju u upravljanju proizvodnjom i zatim u podeli profita. Zanimljivo je da je ta praksa pokazala značajne rezultate u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama. Nešto slično u manjem obimu postoji i u velikim američkim kompanijama. Nakon Drugog svetskog rata učešće radnika u upravljanju preduzećima u kojima su zaposleni postaje praksa uz mnoštvo najrazličitijih oblika uključivanja u odlučivanje na radnom mestu. Ovakav demokratski pristup uvele su Velika Britanija, Nemačka, Švedska i Norveška da bi se postepeno proširila na članice Evropske unije. Godine 1994. u Evropskoj uniji doneta je direktiva o evropskim radnim savetima. U korist participacije prema Dušanu Mojiću navode se sledeći argumenati. Prvi je humanistička jer se smatra da doprinosi ličnom razvoju i zadovoljstvu poslom što uvećava ljudsko dostojanstvo. Drugi ukazuje da se time postiže preraspodela društvene moći tako što se štite interesi zaposlenih i jača uloga sindikata. Treći se odnosi na tvrdnju da se time povećava efikasnost organizacije u proizvodnji. Četvrti, participacija omogućava zaposlenim zadovolje svoju potrebu za stvaralaštvom i sticanje društvene potvrde. I peti, učešće u odlučivanju proširuje demokratiju na radna mesta i stvara presedan za druga slična rešenja u društvu. Učešće može da unapredi i sam kvalitet odlučivanja pošto zaposleni stiču informacije pre nego menadžeri i zato se mogu mnogo bolje usredsrediti na pojedinosti. Zaposleni učešćem u odlučivanju u proizvodnji povećavaju obim svoje međusobne komunikaciju i raspolažući većim broj informacija doprinose boljem usklađivanju radnog procesa. Kad učestvuju u odlučivanju, zaposleni će lakše primeniti odluke u čijem donošenju su sami učestvovali. Pre svega bolje će razumeti motive i okolnosti dok će ih učešće u odlučivanju više obavezati. Učešće olakšava procese stalnog učenja koje je neophodno u tehnološki visoko postavljenoj proizvodnji. Radnici koji utiču na odlučivanje gube osećaj otuđenja od proizvoda svoga rada i osećanja da su roba koja se kupuje i prodaje kao i svaka druga. Učešće pretpostavlja samopouzdanje i sposobnost a, to su vrednosti koje visoko ceni obrazovan radnik. U tako organizovanoj proizvodnji zavisnost profita od motivisanog rada i znanja menja gledanje na ulogu kapitala, što pruža osnovu za raspravu o reformi kapitalizma. U današnjoj rastućoj ekonomiji znanja, visoko obrazovanim profesionalcima takođe odgovara učešće, jer time potpunije ispoljavaju svoje sposobnosti, a ujedno se oslobađaju raznih šematskih spona koji su više inercija rešenja iz prethodnog vremena nego što su zamisli zasnovane na novim istraživanjima. Primeni računarske tehnike više odgovara radnik koji ne radi po strogo utvrđenim šablonima već koji je sposoban da se samostalno i brzo prilagođava varijabilama i da tako što bolje iskoristi informacije koje mu pristižu. Radnik koji učestvuje u rešenjima na licu mesta je u svakom slučaju sposobniji za inovacije nego koji radi isključivo na osnovu zadatih parametara. Centralizovana moć odlučivanja koja nastoji da pokrije sve pojedinosti u složenim proizvodnim rešenjima nije više visoko produktivna. U celini posmatrano, radnik u ekonomiji znanja traži da se prema njemu odnose sa poštovanjem, da mu je posao zanimljiv, da mu se priznaje dobar rad, da ima prilike da razvija svoje veštine, da vidi krajnji rezultata svog rada, da radi sa efikasnim menadžerima i da se oseća da je dobro obavešten o onome što se događa.

Nezaposlenost glavni problem

Zalaganje za upravljačko učešće u industrijskim zemljama bio je i ostao programski cilj sindikata, što je potpuno razumljivo jer se na taj način proširuju prava i poštovanje zaposlenih. U nekim zemljama, kao na primer u Nemačkoj, izbor radničkih predstavnika vrši se uz pomoć sindikata. Verovatno zbog toga kod poslodavaca se javlja strah da bi se participacijom ojačao uticaj ne radnika već sindikalnih vođa u upravljanju preduzećima i tim stvorili vešti takmaci menadžerskoj moći, pogotovo u slučaju donošenja finansijskih odluka, a ne samo u odlučivanju o tehničkim pitanjima. Valja pomenuti i vlasničko učešće putem akcija koje se dobijaju kao nagrade za rad ili privilegovanom kupovinom (radničke akcije). Neki autoriteti kao profesor Kaušik Basu sa Kornel univeziteta u SAD smatra da takve akcije podstiču narod da kupuje proizvode dotične kompanije i donosi joj ogroman profit. Neki tvrde da je to u stvari kamuflirana piramidalna šema koja će se na kraju obrušiti. Premda akcije jesu izvesna motivacija za radnike to nije siguran prihod jer zavisi od kretanja na berzi i raznih špekulacija koje se vode daleko od očiju malih vlasnika akcija. Pored vlasništva nad akcijama, danas se u svetu javlja vlasništvo radnika nad preduzećima u kojima su zaposleni. Na primer u SAD 130 miliona građana učestvuje u vlasništvu zadružnih kompanija i kreditnih unija. Više od 13 miliona Amerikanaca postali su suvlasnici u više od 11.000 kompanija. Ovakvo vlasništvo i upravljanje nasuprot gigantskim korporacijama uspešno se razvija se i bez pomoći neke posebne birokratije.

Krsto Hegedušić: Sami, 1956. ulje, tempera na platnu 89x116 cm (vlasništvo Muzeja savremene umetnosti u Beogradu)

Kriza 2008. izazvala je veliko pomeranje nacionalnog prihoda od rada ka kapitalu uz istovremeno sužavanje uslova za utvrđivanje nadnica što pogađa sve zaposlene, a najviše one koji se nalaze na najnižem mestu na socijalnoj lestvici. Posebno ne odgovara podređenost nadnica anti kriznim zahtevima za „stalnu štednju“ u cilju snižavanja troškova kako bi se preko umanjene ili stabilizovane cene proizvoda povećala prodaja. Visoka nezaposlenost i teška finansijska situacija privrednih entiteta u većini slučajeva pregovaranje o nadnicama i radnim uslovima pretvara u formalnost bez sadržine i tako postaje bespredmetna. Zaposleni čak dobrovoljno pristaju na manje plate i de facto duže radno vreme samo da bi zadržali posao. A oni i koji dobiju neki posao taj je privremen i manje plaćen nego što je bio ranije. Korporacije suočavajući se sa posledicama krize koja je počela 2008. sporo se odlučuju da povećaju zaposlenost, iako je tražnja porasla jer nisu sigurni u izlazak iz krize i stoga čuvaju svoje finansijske potencijale. Nešto drugačija je situacija u granama gde je država pružila finansijsku podršku, kao na primer američka administracija auto industriji. Štaviše, u nekim zemljama povratak zaposlenosti na predkrizni period neće biti dovoljan da doprinese jačanju ekonomija i stvaranju pristojnog zaposlenja. Pored toga, oporavak po zemljama i regionima je nejednak sa stalnim nedostatka posla u zemljama sa razvijenom ekonomijom.

Novi oblici organizovanja

Jednostavan povratak na stanje visoke zaposlenosti i rast koji je postojao pre krize 2008. teško je izvodljiv jer pretpostavlja pored reformisanog upravljanja i strukturalne promene u korist proizvodnje. Nije izvodljivo ni da se u ime stroge budžetske štednje uskrati podizanje i održavanje kvaliteta humanog kapitala. Kako je rekao u Singapuru 2011. Dominik Štraus Kan, bivši predsednik Međunarodnog monetarnog fonda, oporavak je moguć tako da se ne usredsredi samo na makro ekonomsku i finansijsku politiku već i na stvaranje posla i socijalnu zaštitu. Jer bez posla i sigurnosti u prihodima neće se povratiti domaća potrošnja i održiv oporavak. Prema raspravama koje se početkom 2013. vode u evropskim sindikatima sa telima Evropske unije proritet broj jedan u globalnoj i nacionalnoj makro ekonomiji trebalo bi da bude utvrđivanje i ostvarivanje strategija rasta koja će podržati zapošljavanje. Isti stav ima i Međunarodna organizacija rada. Prema tim stavovima oporavak trebalo bi da bude rezultat usklađene politike na jačanju napora usmerenih pored zapošljavanja, na održivo preduzetništvo, kvalitetne javne usluge, unapređenja učešća zaposlenih u upravljanju, poštovanju radničkih prava, rodne jednakosti i zaštiti slabih. Zaposlenost mladih ima posebno mesto. Njihov položaj treba tako unaprediti što će se obrazovanje bolje povezati sa svetom rada, ohrabri njihovu preduzimljivost i unaprediti podjednak postupak u zapošljavanju uz odgovarajuću socijalnu zaštitu. Pretpostavka ovakve politike su finansijske reforme i obnavljanje bankarskog sektora sposobnog da podrži zdrave investicije, oslobađanje od dužničke krize reprogramiranjem državnih dugova, olakšavanje finansijskog tereta domaćinstva i održavanje dostignutog nivoa javnih izdataka. Neophodno je takođe naći rešenja za neusklađenosti stručnog sastava radnika sa potrebama novih oblasti proizvodnje i usluga kako bi se tim putem unapredila mobilnost radnika iz sektora u sektor. Pokretanje ovakvog ciklusa traži radikalnu izmenu postojećeg  necelishodnog obrasca oporezivanja.

Usmerenost radničkih sindikata na zapošljavanje, pristojnu zaradu i kvalitet života zaposlenih uvodi ove organizacije tematski i akciono u oblast reforme sistema upravljanja celokupnim društvom. Međuzavisnost u upravljanju i visoka svest o ljudskim pravima ne dopuštaju neki drugačiji, parcijalni, pristup. Posledice svetske ekonomske krize koja je počela 2008. koja se još nije završila samo potvrđuju tu istinu. Stavljanjem na dnevni red modela upravljanja sindikati se nesumnjivo upuštaju u političku borbu i pored toga što su pravno formalno ograničeni samo na ono što se neposredno tiče odnosa rada i poslodavaca. Bez obzira šta ko misli o legitimnosti takvog nastupa, rad kao bitan deo ekonomije jeste i u novim okolnostima neizbežno predmet političke akcije. Ostaviti radnike i njihove težnje po strani u svim ovim promenama nije ništa drugo do njihovo isključivanje iz demokratskih tokova. Uostalom, savremena efikasnost i svrsishodnost u upravljanju podrazumeva učešće zainteresovanih. Zašto bi onda radnici koje kriza i dugotrajni porast nejednakosti najviše pogađa bili izostavljeni? Društvene mane i nedostaci demokratije pod njihovim uticajem na politiku mogu se samo popraviti. To znači da njihovi oblici organizovanja zajedničkog interesa moraju na odgovarajući način biti predstavljeni tamo gde se donose odluke. Učešće sindikata u politici preko saradnje sa političkim strankama nije novina. Da bi se to postiglo sindikati bi morali da prođu kroz postupak rekonstrukcije svojih ciljeva i načina ostvarenja. Njihov otpor plimi neoliberalizma bio je slab i ciljno pogrešan. Danas se to sasvim jasno vidi. Prema tome, valja utvrditi nova rešenja na osnovu velikih promena u načinu proizvodnje i formiranja nacionalne i globalne moći. U svemu tome svakako treba povratiti osveženu državu blagostanja koja je doprinela poslednjih decenija XX veka najvećem socijalnom i ekonomskom napretku u istoriji Evrope.

Autor je publicista i diplomata