Otkad postoji kapitalistička svetska ekonomija jedan od bitnih mehanizama njenog uspešnog funkcionisanja bilo je preseljavanje, tzv. „bežanje” fabrika. Posle perioda (obično oko 25 godina) značajne akumulacije kapitala tzv. vodećih industrija, nivo profita bi išao naniže, kako zbog podrivanja kvazi-monopola vodeće industrije, tako i zbog porasta troškova rada zbog uticanja neke vrste sindikalne akcije.
Kada se ovo događalo, rešenje je bilo „bežanje” fabrike. To znači da je proizvodnja prebacivana u neki drugi deo svetskog sistema koji je imao „istorijski niže zarade“. U stvari, kapitalisti, koji su kontrolisali vodeće industrije trgovali su transakcijama za smanjene troškove rada. Ovo im je obezbeđivalo značajan prihod mada, niži nego u prethodnom periodu, kada su još imali kvazi-monopol.
Razlog zašto su troškovi rada bili niži na novoj lokaciji leži u tome što je preseljena fabrika regrutovala radnu snagu iz seoskih područja, koja su prethodno bila manje uključena u tržišnu ekonomiju. Za radnike iz seoskih sredina, mogućnost da rade u ovim fabrikama predstavljala je porast realnog dohotka, a za vlasnike manje plaćanje radnicima nego na prethodnoj lokaciji. Ovo je razlog zašto se to zove pobednik - pobednik rešenje.
Problem sa ovim naizgled divnim rešenjem je da nikad ne potraje. Posle nekih novih 25 godina, radnici na novoj lokaciji počinju da se sindikalno organizuju, a troškovi njihovog rada da rastu. Kada dovoljno narastu, vlasnici „odbegle” fabrike imaju samo jednu realnu mogućnost - da se ponovo sele. U međuvremenu, nove vodeće industrije su akumulirale bogatstvo. Na taj način, vidimo da postoji konstantno menjanje lokacija industrija svih vrsta. Kvazi-monopoli posle kvazi-monopola! „Odbegle” fabrike posle „odbeglih” fabrika!
Bilo je to čudo kapitalističkog prilagođavanja dugom procesu konstantne promene okolnosti. Ovaj čudesni sistem uvek je zavisio od jednog strukturalnog elementa – od mogućnosti da se nađu nova, „netaknuta” područja za premeštanje „odbeglih” fabrika. Pod „netaknutim” područjima mislim na ruralne zone koje su relativno izvan svetske tržišne ekonomije.
Međutim, mi smo „iskorišćavali” takva područja već 500 godina. To se jednostavno može izmeriti deruralizacijom svetske populacije. Danas su takva ruralna područja već svedena na manju površinu sveta, a do 2050. verovatno će biti vrlo, vrlo mala.
Da bismo videli posledice takve masivne deruralizacije, samo treba da pogledamo jedan članak u Njujork Tajmsu od 9. aprila. Njegov naslov je „Zdravo, Kambodža”.Članak opisuje „hrljenje” fabrika u Kambodžu, koje beže iz Kine zbog tamošnjeg porasta plata. Međutim, nastavlja se u članku, „multinacionalne kompanije ot-krivaju da mogu da beže od kineskog porasta plata, ali da istinski ne mogu da se sakriju”.
Problem multinacionalaca je da je neverovatna ekspanzija komunikacija prouzrokovala kraj „pobednik-pobednik“ situacije. Radnici u Kambodži počeli su sa svojim sindikalnim akcijama već nakon samo nekoliko, a ne čitavih 25 godina. Oni štrajkuju i vrše pritisak tražeći veće plate i druga prava, što i dobijaju. Ovo, naravno, smanjuje korist multionacionalaca od premeštanja u Kambodžu ili Mjanmar ili Vijetnam ili Filipine. Sada se pokazuje da uštede zbog premeštanja iz Kine i nisu tako velike.
Tajmsov članak beleži da su se „neke fabrike preselile, na zahtev zapadnih kupaca koji se plaše zavisnosti od jedne jedine zemlje”. Zaključak konsultanta za proizvodnju: postoje rizici od preseljavanja u Kambodžu, ali „postoje rizici i od ostajanja u Kini“. U svakom slučaju, ima li još neko mesto da fabrika odbegne? Ili je Kambodža kraj linije?
Suština je da je kombinacija već ogromna i da i dalje raste deruralizacija, kao i brzina kojom radnici mogu da saznaju koliko su im niske plate i da zato pokrenu sindikalnu akciju,. Sve to je rezultiralo kontinuiranim porastom zarada najmanje kvalifikovanih radnika, a zbog toga i u negativnom pritisku na mogućnosti akumuliranja kapitala na svetskom nivou. Ovo nije dobra vest za velike multinacionalne kompanije.
Ovo je samo jedan element onoga što je postalo strukturalna kriza modernog svetskog sistema. Mi iskušavamo kombinaciju sve većih pritisaka štednje na 99% zemalja sa kapitalističkim sistemom, koje više nisu profitabilne za kapitaliste. Ova kombinacija znači da je kapitalizam, kao svetski sistem, na putu bez povratka.
Obe strane traže alternative, mada svaka različite. Mi se, kolektivno, suočavamo sa „izborom” u sledećim decenijama. Jedna mogućnost je novi ne-kapitalistički sistem koji će replicirati (možda i pogoršati) tri bitna svojstva kapitalizma -hijerarhiju, eksploataciju i polarizaciju. Druga mogućnost je novi system koji je relativno demokratski i relativno egalitaran. Ovaj drugi, treba podvući, nikada nije postojao u istoriji sveta. Ali je moguć.

U svakom slučaju, Kambodža nije budućnost modernog svetskog sistema. Ona pre predstavlja poslednje ostatke mehanizma koji više ne obavlja svoj zadatak u spašavanju kapitalizma.